Danas je 65 put po redu, dodeljena NIN-ova nagrada. Dobitnik je Vladimir Tabašević, autor romana „Zablude Svetog Sebastijana“.
Čestitam autoru i nadam se da ću pročitati nagrađeni roman.
Otvoreno priznajem da mi je žao što ovu poznatu i priznatu nagradu nije dobio pisac čije knjige čitam više puta.
Pisac po čijoj se knjizi igrala pozorišna predstava i čije se priče i knjige prevode na desetak stranih jezika. I subjektivno i objektivno Igor Marojević je, bez laskanja, zaslužio odavno ovu nagradu. Trenutno je najbolji pisac na ovim našim prostorima i njegove knjige, pored kvaliteta koje poseduju, nose u sebi i važne pouke.
Ne želim da upućujem kritike na račun žirija. Kao običan bloger znam da moram još mnogo da učim o samom procesu nastajanja jednog kvalitetnog književnog dela.
Nagrade u oblasti književnosti postoje kako bi se odalo priznanje piscima i kako bi se šira javnost upoznala sa njihovim delima, i novim i onim pisanim pre više godina.
Sve ovo pišem jer razmišljam i o nagradama ali i o pitanjima koja muče nepoznate autore. Živimo u zemlji koja ne mari mnogo za kulturu što pokazuje cifra koja se izdvaja iz državnog budžeta za Ministarstvo kulture.
Ja ne znam kako pojedini mladi i javnosti nepoznati autori dolaze do poznatih izdavačkih kuća. Ne želim ni da nagađam, niti da pravim neke teorije zavera.
Pitanje koje muči nepoznate autore je jednostavno: „Kako da nađem izdavačku kuću koja će prihvatiti da potpiše Ugovor sa mnom i objavi moju knjigu?“
U zemlji sa visokom stopom nezaposlenosti i siromaštva teško je samostalno objaviti knjige. Oni koji žele da njihovo delo ugleda svetlost dana traže prenumerante, pozajmljuju novac, dižu kredite, snalaze se jednom rečju.
Jedan moj dugogodišnji blog i Fejs poznanik planira ove godine da štampa svoju četvrtu po redu knjigu. Pročitala sam prethodne tri i svaka od njih je ostavila jak utisak na mene, ali i na sve one koji su čitali te knjige. Pisala sam na blogu o njima i znam da ću napisati i četvrti prikaz.
Drugi bloger je takođe samostalno objavio knjigu. Štampana je u manjem tiražu, koliko znam novi primerci se štampaju po potrebi ali i poklanjaju. Tematika te knjige je bolna- autor piše o ratu na prostorima ex Yu, prikazuje sudbinu jednog poštenog i dobrog čoveka, koji zbog tragedije koja mu se dogodila, postaje ratni zločinac kome se sudi.
Treći bloger je nedavno imao promociju svoje knjige. On piše o aktuelnoj temi-terorizmu spajajući istinu i fikciju u jednu celinu.
Nijedan od ove trojice mladih, nepoznatih autora koji pišu kvalitetno i više nego odlično ( nisam pristrasna i ne laskam ) nije uspeo da dođe do Evrobooka, Vulkana i Lagune.
Zašto ove velike izdavačke kuće ne pružaju šansu nepoznatim autorima? Ukoliko bi jedna od njih pružila šansu, ove odlične knjige našle bi put do brojnih čitalaca a sami autori bi bili motivisani da pišu još bolje.
Nisam njihov „drveni advokat“ ali znam da im je verovatno neprijatno da sami postave ovo pitanje i daju predlog da im se pruži šansa.
Možda bi bar jedna od ovih knjiga dobila neku od književnih nagrada? To ne možemo da znamo.
