Dobro, ja sad ne mislim da treba da se ubijamo zbog ljubavi. Ne treba i to nije obavezno! Ali, opet ne slažem se da zbog toga izbegavaju ljubav i te stvari… Ni to nije normalno. A ima nekih starih frajli koje tako misle. Da im se slučajno ne desi da se ubiju zbog nekoga – one izbegavaju svaku gužvu sa muškarcima. Pa dobro, koliko ja znam, nisu ni ti muškarci neka strašila i kriminalci. Nije pravilno da se sad razvija neka propaganda, kao neki strah od muškaraca, a zatim i od ljubavi! S tim stvarno ne bih mogla da se složim. Jer ne može tako da se živi: neću da volim nikog – jer ne želim da patim! Neću da letim avionom – jer mogu da padnem i poginem!
E, hoću da letim, pa makar i pala. Hoću!
To je važno! Žena mora da hoće i u tome je ceo problem. Jer žena koja neće – šta je to? Da li je to žena i da li je to uopše život? Imaš da se boriš i da otimaš, pa koliko uzmeš! Što se više boriš – više ćeš da otmeš od života, to je prosta računica!
Takav je ovaj život i ništa mu ne fali što je takav! Baš je sjajan! Ja ništa ne mogu da mu prebacim i da se žalim. Majke mi! Baš mu hvala. Nekoliko puta mi je išao naruku, kao niko moj.
Dušan Radović iz zbirke priča “Ženski razgovori”
(2018, izdanje Laguna)
