Kob

0

Kao sa božićnih razglednica šarenilo lampiona skoro da je udahnulo život ušuškanom domu u Dobrom Brdu. Sa svakim novim odsjajem u to doba nepostojećim prolaznicima učinilo bi se da ta kuća vidi, a po unutarnjoj graji i govori. Ta elegantna celina od cigle i crepa imala je dušu, a nju su činili njeni stanari. I svaki je novi gost bio poput susreta sa mestom koje im je radosno prepuštalo sve svoje tajne.

Te večeri bilo ih je više. Nova godina dopustila je sveže venčanom paru da u goste pozovu dvojicu najbližih prijatelja. Njihova vezanost posle dvogodišnje veze donosila je oduševljenje, ali i zavidnost. Dragana i Žarko nisu marili ni za reči najbližih, koji na kraju ipak popustiše pod snagom ljubavi. Njoj nikada nije smetao njegov petogodišnji brak iz koga je izašao bez potomstva, a on je bio presrećan jer će konačno dobiti priliku za isto. Osećajući da vreme za porodicu dolazi i stidljivo su se radovali tome.

Najluđa noć je, po običaju, prolazila brzo i sama jedva čekajući da pobegne od sve prenaglašene euforije, zvuka i svetlosti. Mladencima prijatelji nisu dolazili često u mesto na obodu seoskog naselja, blizu Bukove šume, ali njima to nije smetalo. U gradu su se viđali svaki dan, a od civilizacije sakriven kutak odabrali su zajedno, sa željom da ga što pre pretvore u porodični.

22:09h

– Ajdeee mlada, što si tako fina, deder navrni jednu s mladoženjom! – uzvikivao je uvek najveseliji Stefan.

– Popijte vi za mene.

– Idi bre, da sam te reči uvek poslušao odavno bi u nekom jarku plivao. Uzmi malo!

– Jaoj brate ti i tvoji morbidni fazoni, stavite mu nešto u piće pa da slavimo na miru! – kroz glasni narodnjak doda Milan, venčani kum.

Udubljen u sofu, svako malo zagledajući u nasmejanu suprugu, Žarko je poluozbiljno pratio partijanje svojih drugova. Nikad nije bio tip za žurke, niti velika društva, a ova dvojica su mu bili kao braća.

– Lepa, kako je?

– Svesna ću dočekati ponoć, za razliku od ove dvojice. Meni je to dovoljno! – uzvrati mu uz osmeh i kratko ga poljubi u obraz. Obožavao je to.

– Ha, ha, jebi ga oni su ti stara škola alkoholičara.

– I još nisu naučili kad je dosta!

– Ej, žao mi je što nije mogla doći Ivana…

– Ma ne brini, blagoslovena sam među muškarcima! – reče Dragana uz osmeh, – znaš da nije jednostavno doći s drugog kraja sveta.

– Ona u Kanadu, a mi zakasasmo u Dobro Brdo – reče Žarko “po naški”.

– Eeee, Miki, ovaj tvoj opet nemušti priča! – Stefan ih je prisluškivao.

– Marš bre, ček da donesem još jednu lozu, pa te u ponjave mećemo!

00:45h

Nakon što se izljubiše i obrnuše još jednu turu, taman na granici Žarkove blage pripitosti gosti se brzo pokupiše žurno napuštajući njegov dom na još jednu kućnu žurku.

– Crkoh – kratko reče bacajući se na onu sofu.

– A i osećaš se. – bezizrazno konstatova Dragana.

– Daj, bre, ženo, samo sam dve loze popio!

– Ajde, ustaj pa u sobu, znaš da ujutru radiš!

– Jok, ti znaš. Brzo si počela da mi zanovetaš!

Na to oboje prasnuše u smeh.

– Moram da radim – polako je odvoji od sebe dok mu je skakala u zagrljaj

Ko me šiša kad me šef jaše za smenu.

– Ne žali se, inspektore. Imaš sve što si želeo. Dobar posao, lepu kuću, mladu ženu… – reče mu mazno.

– Samo ovo treće mi je dosta.

– No, no… fali još nešto.

– Mali Žare!

Tihi kikot u trenutku prekide glasan jauk spolja.

***

Nakon ponoći, napolju je sve utihnulo, povuklo u svoje svetove i po običaju vratilo na staro. Tako se Žarko i nije načudio što napolju nije zatekao nikoga.

– Verovatno neka mačka. Znaš da oni umeju one demonske glasove.

– Beži bre, budalo! Treba da spavam noćas, gde si čuo da mačka ovako riče? – u strahu je Dragana brzo govorila, dok se on smejao.

– Pa, u februaru sigurno…

– Ulazi unutra, ugrabiće te nešto, posle moram ja da plaćam račune!

01:25h

Mladi par ubrzo se primirio te zaboravio na čudan događaj, nekako prirodno u novogodišnjoj noći, onda kada su svi srećni. Ili se barem tako govori…

– Jesi li zaključao vrata?

– Idi proveri.

Opet se smejao dok ga je udarala po rukama.

– Još misliš na veselu macu?

– Ajde spavaj ludaku, nema veze.

Dragana je umela da se duri znajući da će to Žarka najbrže razoružati, i da će na kraju biti po njenoj volji.

– Ah, žene… dobro, dobro, krećem.

Već u opuštenom izdanju silazio je polako na prvi sprat, šokirajući se širom otvorenim vratima.

Izašao je na trem gledajući vani, udaljene kućice već utonuše u tminu a na putu nije bilo žive duše.

– Mora da sam zaboravio zaključati. Stefane, jebala te loza…

02:01h

Probudio se vrišteći na sav glas. Draganu to nije uplašilo, dešavalo se redovno svakog meseca. Začudilo je jer se ponovilo drugu noć zaredom.

– Onn… oni. Mucao je prestravljeno Žarko.

– Ko? Samo smo nas dvoje, bezbedni smo, lepi.

– Nee, ne…

Mazila ga je po kosi dok je polako dolazio k sebi.

– Ni sada mi nećeš reći šta si sanjao?

– Ma, običan košmar… izvini. Ajde da spavamo. – brzo je odustao od priče i ponovo utonuo u san.

03:00h

Ustala je bosa i bunovna, osetivši neidrživu žeđ ka kuhinji. Nije joj dugo trebalo da zažali kad je zapahnu jezivo hladan vazduh sa donjeg sprata.

Zanemela je pred snežnim nanosom koji je već prekrio kućni prag.

Nakon što je zaključala vrata, u besu je potrčala ka Žarku spremna da mu održi lekciju protiv alkoholizma. Nije odgovarao na njeno dranje, dodire i udarce o leđa i ruke.

Taman kad je pomislila odustati od suviše pijanog supruga i odložiti raspravu za jutro, isti onaj vrisak ponovio je svoj užasni utisak. Gotovo iste jačine potom ispusti ga i Dragana shvativši da se sad čulo mnogo bliže.

– Pa, to kao da je ispred kuće!

Hladnoća je obuzela, i dok je prestravljenija nego ikad snažno šamarala Žarka, on je i dalje nalik mrtvacu ležao bez ikakve reakcije.

A zaista je bio na ivici.

***

Noćna mora beše stvarnija od života. Dok je zapomagao, noge vezane za orah osećao je sve manje. Svest je slabila a jedino što je bilo jasno, taj prokleti bol u glavi. Crven od sve navrele krvi, gubio je snagu za vrištanjem viseći naopačke.

A najviše je morila tišina, crnilo i nigde nekog da ga izbavi. Nema ni Dragane.

Grana se odlomi u trenu kad pomisli na nju, pa se stropošta na snegom prekrivenu zemlju u čudu shvatajući, ništa nije slomljeno.

Oči su mu se polako navikle na mrak, ali ne mogaše videti išta osim toga. I osećao ga je, kao da ga steže, diše, obilazi oko njega. Kao da ga posmatra.

Samo jedno svetlo zasjaji poput naprasne nade u spasenje. Odlučio je hoditi ka jedinom tračku svetla u daljini gustih krošnji, jer sve drugo je odsustvo istoga. Tama koja ga polako nagriza, čekajući pogodnost da ga čitavog usisa u sebe i zanavek stopi u jedno.

Gubio je razum vapeći da ga neko što pre probudi iz sna. Njegov dom isijavao je sada, ali mnogo tiše, mirnije do pre nekoliko sati, kada su čekali novu godinu. I ne, nije se ništa čulo. Sem huka vetra ili nečijeg zavijanja, nije mogao proceniti.

– A Dragana? Gde je ona…

Probudi se… probudi se!

PROBUDI SE!

PROBUDI SE!

PROBUDI SE!

Vatromet na nebu dovodio ga je do ludila.

Kopajući po sopstvenom licu, jaukao je na sav glas ispred ukrašenog, mrtvog doma. Tražio je stari.

04:00h

Na levoj strani kreveta dugo nije bilo nikoga. Žarko je to osetio dodirujući ledenu postelju. Još bunovan, tražio je snage da ustane i potraži Draganu. Razdirao ga je bol u glavi, i ta prokleta… hladnoća.

– INSPEKTOREEEEE…

Vrisak sad prozbori jasne reči.

– Šta koji ku… – kao oparen skočio je Žarko, shvatajući da je prozor otvoren, a da poziv dopire ispod njega.

U mraku nije video ništa, začudo, ulična svetla bila su pogašena.

Sada je već pomišljao najgore. – Možda su je oteli neki ludaci, u istoimenoj noći svakakvi uhode gradom. Ali ovo je bilo selo, mirno, zabačeno od takvih pojava. Ili bi neko da nas zaplaši?

Odbijao je dozvati to što mu se motalo u umu, pa nalik onom bolu usisavalo svu njegovu energiju stvarajući neobuzdan strah svake novogodišnje noći, u poslednjih sedam godina.

A uvek je znao, to je bilo isto.

– Ne, nije ona kriva… nije!

Lepa? Dosta je zajebancije, otreznio sam se.

Ljubavi… HEJ!

Telo mu se nekontrolisano pomeralo a ubrzano disanje i tahikardija preuzimali kontrolu nad razumom. Napad panike isterao je ono najgore iz njega, pa najednom viknu:

– Ostavi me na miru!

– Inspektoreee… sad se čulo normalnijim glasom, pred pragom.

Osim mraka, sada je tamo ugledao i prikazu koja je nakrivljena stajala iza prvog stepenika. Ogrnuta snežno belom tkaninom, nerazgovetno je i tiho, skoro nečujno, govorila u bradu.

– Desilo se slučajno… nisam to hteo! – i dalje je drhtao Žarko.

Ne dolazi mi u snove… nikad više!

Šta si uradio s njom? Šta je ona kriva?

Uporno ponavljajući pitanja ne izazva nijedan drukčiji pokret onoga što je stajalo pred njegovim domom. Napokon se uspeo sabrati dovoljno da mu krene u susret.

– Ja… ja, oprosti mi.

Nisam želeo da udarim u tebe. Stisnuo sam gas…

Tragali smo za beguncima. Izleteo si niotkuda, u nedođiji…

Te proklete krošnje. Taj orah, nisam video!

Žarko je već ridao kao dete, podsvesno znajući čemu se, kome ispoveda.

– Ubbbio…

Ubbio…

Ubbio si…

Inspektoreee…

Promuklo, hrapavo, ispuštao je jedva jasne zvukove, uz neprekidno, bolno stenjanje.

Podižući glavu gore, sve grozomorne slutnje sada su bili pred njime. To je maloletnik, onaj kog je pregazio u novogodišnjoj noći.

Lična žrtva, breme i jeza koju nikom nije otkrio. Ni svojoj policijskoj službi. Ni Dragani.

Napokon je mogao gledati paklu u oči, oličenom u bosom momku, potpuno bele kose. Oči kao tamnosivi kolutovi gledaše kroz Žarka, usne poluotvorene iz kojih gamižu razni, nepoznati insekti. I pokrov, od nogu do vrata.

– Prijaviću se… obećavam!

Ne dolazi mi više. I ne diraj mi je!

– Kaaaaasnooo… inspektore.

– Gggde, gde, gde je ona? – suviše je odlagao pitanje. Od prvog trenutka strepeći od odgovora.

– Prooookllete krrošnje… – pokušaj tog osmeha ne beše najstrašnije što ga je snašlo, od pomisli na Draganu.

I poslednjeg košmara.

Srce ga je snažno steglo, pretivši da pocepa grudi i pobegne u bezdan. Kroz bezumno trčanje do vešala i drage, okrenuo se na sekund ka kući, više nema aveti.

Na novi prizor zakukao je iz dubine grla.

U sablasti treperave, slabe svetlosti šareni lampioni otkrivali su čudovište što se nekad zvalo domom. Činilo se da spoljašnja tama upija boje, delove, sav život unutra. Ostavljajući tu malu, šljašteću nadu u sveprisutnom crnilu. Da agonija bude veća.

Tad daleki vatromet oglasi ponoć.

U samrtnoj tišini nove godine samo jedan vrisak parao je nebo.

– Probudi se…

– PROBUDI SE…

– PROBUDI SEEE…!!!

04:39h

– Dragi, probudi se… – napokon je čuo njen vapaj.

Avet – biće iz slovenske mitologije, najčešće duh umrlog čoveka koji noću izlazi iz groba te u samrtnom pokrovu luta i plaši ljude.

Mora – biće iz slovenske mitologije koje isisava životnu energiju iz usnulog čoveka, proizvodi košmare i ne da ga probuditi.

Nekršteni dani – narodno verovanje o periodu od Božića do Bogojavljenja (10-19. januar), kada se “zemlja otvara” a mrtvi i zli dusi pohode naš svet.

_________________

Autor: Miloš Jović 

“Marketing menadžer u sektoru turizma. Osnivač i autor više portala, bavi se pisanjem, istorijom i filozofijom.”

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.

Novogodisnja-sarena-salata-

Želiš sveže novosti iz blogosfere?

Želiš sveže novosti iz blogosfere?

Uspešno ste se prijavili!