Kažem ti, ispod svilenkaste blage površine lepote i očaja skriveno je licemerje i lukavstvo, dvostruki aršini, dvoličnost, troličnost, stoličnost.. Zbilja koliko li lica ima čovek? Ispod svih tih maski, da li bar znaš koju tačno da zavoliš ? Koja bude najbolja u prevarama i obmanjivanju.. Da li je to ona na koju smo najmanje imuni.. koja je negde i u nama možda sakrivena koju smo bezuspešno potiskivali sveteći se sebi.. Ili možda ipak ona koja nam je strana i daleka ali je uhvatila trenutak naše nespremnosti i slabosti i prikrala se neosetno i uvukla se u naše verovanje.. Koja odnese pobedu i kojoj se prikloniš i klanjaš, dok je ne nagradiš aplauzom za kraj..?
Kako se može voleti čovečanstvo čija je veština u obmanjivanju i maskiranju dovedena do savršenstva.. Zar nije suludo i uzaludno voleti takvo čovečanstvo.. Uzalud bačen trud i vreme..? Čovečanstvo koje je masakriralo sopstvenu slobodu.. Čovečanstvo koje želi istinu, a odbacuje odgovornost, od milosti se krije u sagrađene kule gordosti, a sanja o visinama i uzvišenosti. Kako i da li se može voleti takvo čovečanstvo čiji su prsti stalno upereni ka drugima umesto ka svojim sopstvenim glavama.. Nemam šta voleti u takvom čovečanstvu gde se sa najvećom strašću i slašću govori samo o svojim pobedama i tuđim grehovima.
Vidiš, ljubav se nekad svodi na napor i volju da sputamo mržnju, osudu i sebe i drugih..Nekada se ljubav svodi samo na to. Ljubav nije samo kada volimo sve i svakog.. trepćemo nasmejano uz odobravanje svemu i svakom..Zapravo iskrena i prava ljubav je kada činimo surovi napor volje da činimo dela ljubavi, čak i onda kada je u našim srcima nagomilano i sumnje i tame i besa i nemira.. Dela koja su na korist i nama i svima oko nas..
Kažeš da obmanjuju, nose maske. Neka ih. Njihove su. Sve su njihove. Nijedna nije tvoja. Pobrini se ti za svoje, da ih ne prihvatiš onda kada osetiš da ti se približe previše. Primoravanje sebe na dela ljubavi je istinska i jedina prava ljubav. Ona koja su na korist sopstvenom srcu.. Makar sa njom ništa ne popravili u svetu. Prava i istinska ljubav zna pokrenuti i svaliti na nas masu emocija koja se ni najmanje ne uklapa u sliku ljubavi. Netrpeljivost, mržnju, frustracije, neprihvatanje, bes agoniju i očaj..Možda nećeš to sada shvatiti, da je ljubav i kada ne voliš nikog, a činiš dela koja mogu promeniti nešto ili nekog nabolje. I teško je to. To je mirenje sa sobom i svetom svakog dana i svakog trenutka. Ali tako se snaži i volja i vera. Veruj mi zaista, možeš da ne voliš ama baš nikog, a delima da ukazuješ ljubav svima i svakom. I nećeš biti loš zbog toga. Primoravanje sebe na tako nešto je vrlina. Ali nagradu i potvrdu za to ne očekuj ni od koga, niti sumnjaj u ispravnost tog svog sopstvenog puta.. Jer će ti najveća nagrada doći spoznajom da si pomiren sa sobom, a tako i sa svetom.
Ne plaši se svireposti i svakog drhtaja sveta i ne padaj lako u bezdan beznadežnosti koji se ponekad samo čini dubljim nego što mi mislimo. Jer.. “ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu..” I nije ni čudo uvek iznova prljaju vodu koju posle piju.. ako osveste svoju nesvest sudiće im spoznaja istine i sopstvena savest.. Ne zameri im zato i ne srdi se na njih. Bez vere i volje svaka naša nada je paukova kuća, svaki stub i oslonac pesak koji će razvejati vreme i pretvoriti u prah.
I zato se uvek i svuda moli, sine, za sve i svakog, čak i kada se oštrice njihovog mača budu tupile na tvojoj koži. Ne kukaj i ne žali se na bol.. Jer je ta bol lekovita.. Iseći će iz tebe sve ono što ti ne pripada.. Odstraniće iz tebe sve ono što nisi ti.. Moli se za njih.. Primoraj svoje srce na molitvu koja će poteći iz najudaljemijih delova tvoje duše.. Ona koja će spoznati konačnu slobodu i konačnu istinu. Bez nje nema ni prave istine, ni pravog života ni besmrtnosti. Ovom svetu nismo poslani da sudimo i presuđujemo već da na našem putu stalno silazimo u sopstveno srce tragajući za pomirenjem sebe sa svetom i sopstvenim bićem. Jer samo silaskom u sopstveno srce i sopstvenu dušu pronaći ćeš lestvice za penjanje ka Njegovom carstvu.
