Zamislite da pirati sa Kariba traže blago bez mape. Reka ljudi bi jurila za njima. Ali pirati traže mapu, a ne blago, ljudi jure za poslovima. Logično, ali nije zanimljivo. Zato Pera, Mika i Laza jure bez mape i cilja. Svako na svoj način. Nije ni logično, ni zanimljivo. Ali je vrlo poučno. Kako do posla, ako vam nije do posla?
Posao nije zec, ali može da pobegne
Kasno veče, ulične svetiljke odavno plamte. Pogurenih leđa, sa jaknom preko ramena, teškim korakom, Pera ulazi u kuću.. Žena, nestrpljiva da čuje vesti, već je bila na vratima. Zajapurena, rumenih obraza, upitno je gledala je u Peru. Da je pogleda, da se nasmeje, pa da joj lakne.
Umesto na njoj, Perin pogled se zakačio na vrh eksera koji viri iz stare, polomljene stolice. Jedva čujno je promrmljao: “Nisam našao ništa”, dok je procenjivao koliko dugo esker viri i koju je štetu mogao da napravi. Ženi se lice skamenilo. Bes, koja se taloži danima, kuljala je iz nje :”Opet? Pa jel se taj posao krije od tebe? Eno komšija Djole se zaposlio na gradilištu, nosi neke dzakove, bar da si krenuo s njim”…
Njen glas se već gubi u njegovim ušima. Ne čuje je. A i da je čuje, šta da kaže. Tražio je, nije da nije. Ceo kraj je obišao bar 20 puta, ne bi li video neki oglas. Kao da njegov dolazak uplaši sve poslove i oni se raziđu, nijedan neće da radi sa njim. A eto komšija Đole to začas. Opsovao mačku od jutros što me presekla put, Đoleta što nije prošao tim putem pre njega, iskapio čašicu rakije i otišao na spavanje. Treba se da se traži posao i sutra.
Možda malo sutra! Posao nije zec, pa da pobegne. Mada bi neki voleli da jeste. Ostavite se malera, crnih mačaka i belih mačora. Budite uporni ljudi, tražite! Ne traži se posao na autobuskoj stanici kod putnika. Niti crven konac pomaže kod uroka. Ostavite se svog kraja i dobro poznatih ulica, jer kao što posao ne može da pobegne, tako ne može ni da dodje.
Čekanje ne košta, ali nije besplatno
Ovu grupu predvodi Mika. Mika voli da radi, radio bi bilo šta za bilo koje pare. Traži posao već 10 godina na isti način. Nađe oglase i naočare, žena mu skuva kafu. Sam čin pozivanja brojeva je za Miku bio mala svečanost.
Brojeve je obeležavao bojama, zavisno od odgovora koji dobije. Uglavnom je dobijao isti odgovor : “Javićemo vam ako se ukaže potreba za angažovanjem”. Koristio je dve boje, plavu i crvenu.
Crvena je za one što se nisu javili, da ih pozove opet. Plava boja ga podseća da nešto čeka. Čeka poziv iz neke firme, gde će raditi bilo šta za bilo koje pare, već 10 godina. Da je u Engleskoj, uveo bi novu vrstu frazalnog glagola. Ma šta uveo, patentirao! Možda da smislimo sami neki frazalni glagol. Bar neki novitet. Fraze niko ne menja, vekovima. Klinički testirano, odomaćeno. Prvi ste na listi potencijalnih radnika, zvaćemo vas u što kraćem roku, javićemo prvo vama ako se ukaže potreba. Mika i dalje čeka, posao ili nešto drugo, svejedno je. Šta bi inače radio? Brzo se ljudi naviknu na čekanje, ne košta ništa.
Ceo život neko nešto čeka. Čekamo pare, tuđe obično, ili babinu penziju. Eventualno od tetke iz Kanade! Manite se ćorava posla, sve je to deo naše mašte. Čekanje nije besplatno, naprotiv. I babina penzija ne vredi kao nekad, mada je cifra ista. Već trećeg dan baba pita “ Sine, jel bio poštar otkad je počeo ovaj mesec?”. E sad, da li je baba megaloman, ili poštar krade, ko će ga znati. Uglavnom, nema čekanja. Čekanje naplaćuje u valuti vreme.
Kad čujem da nekom život prolazi u čekanju, ja pomislim na mlado dete koje vreme gubi, I babu koja vreme troši. Pare je ionako potrošilo.
Kad osetite glad, jel čekate da hrana dođe do vas, ili idete da uzmete ? To što je neko drugi prvo morao da skuva, druga je priča. Potrebe su u biti čoveka, koji provede deo svog života zadovoljavajući iste. Traži brate, pa češ mozda i dobiti. Ali trazi, ne odustaj! Ako nisi kadra potražiti posao, kako ćeš tražiti sex? I to se traži, ako niste znali.
Pazi kome zavidis
Apsolutni pobednik Laza! On traži posao, da ne nađe. Zna gde i kako da traži posao, ali mu se neće. Bar ne danas, možda sutra. Ali će verovatno teretni voz sutra imati strašno važan utovar, pa će deo grada, gde saobraćaju autobusi, biti zatvoren. A Laza ne može da pešači. Njemu je život odličan, jede kad mu daju i ide autobusom kad ima. Ali se njemu može i kad mu se ne može.
Pera i Mika ne vide kad prođe, samo vetar piri iza njega. I kolonjska voda. Zavide oni njemu, zavidi on njima. Opet je dao otkaz pre roka. Šta sad da kaže savetniku u Nacionalnoj službi? Slagao bi, ali nema laži koju nije koristio. Neke i ponavljao. Ipak je bilo 11 otkaza. 11 laži.
Nijedan poslodavac ne valja. Jedan pljačka državu. Drugi kaznio radnike 10% od plate. Laza je dao otkaz kad je dobio manju platu. Upitan zašto se nije bunio odmah, Laza se ne seća zašto tog dana nije nio na poslu. Treći je uvredio radnika pre par godina, ne zna se tačno kad, ali se zna da je tako bilo. Proverano 100%, rekao Lazi njedov kum, kome je kuma Perina drugarica iz srednje. Četvrti ne priča ni sa kim dok ne popije prvu kafu. Znaju ljudi to, a Lazi rekla švalerka . Što bi ga lagala? Dobra devojka. I tako 11 puta!
Laza ne prestaje da konkuriše, odlazi na sastanje, šalje svoje preporuke. Laza ima šanse, jeste pametan, ali nije pismen! Lazo, ako se prepoznas, ocekujemo te.
U Srbiji ima mnogo nezaposlenih. Koliko tačno, nisam htela da znam. Sajtovi za zapošljavanje pokazuju simpatične brojke aktivnih oglasa. Recimo da odgovaraju mom selu i okolini. Dr mr Taj i Taj dao izjavu da u Srbiji ima raspisanih konkursa za zapošljavanje, ali niko ne konkuriše. Pero, Miko, Lazo, koliko nas ima bre?
Možda sve funkcioniše ovako
Kad sam bila mala, strašno me zanimalo kako to ljudi gube poslove. Kao Laza. I kako ih drugi ljudi nalaze. Kako znaju gde da traže? Pera i Mika ne znaju. Pitala sam se ko određuje gde će posao da padne? Zamišljala sam ljude koji se svađaju oko toga ko je prvi video posao. Kao da svi znaju da rade sve. Bilo je zabavno dok sam mislila da je realno. Onda sam upoznala CV i internet. I shvatila da neću naučiti engleski jezik, na primer, ako samo odem na kurs engleskog jezika. Mora se da se radi, trudi i uporno pokušava.
