Pada Avala je prvi roman Biljane Jovanović, objavljen 1978. godine. Oni koji su roman čitali, razumeju zašto je Biljanino delo poljuljalo književnu scenu tog doba. Provokativno, prkosno, buntovničko, duhovito, emancipovano, žensko pisanje Biljane Jovanović lupa sočan šamar pobornicima društvenih i drugih konvencija.
Već nakon prvih pročitanih redova, shvatićete da postajete deo vešto izvedene književne igre. Jasmina Lukić je pisala da roman sledi obrazac kvazi-autobiografske proze (Pada Avala, Biljana Jovanović, LOM, Beograd, 2016, str. 178.). Zašto? Na početku romana predstavlja nam se biograf Jelene Belovuk i govori o onome što će njegovo delo sadržati: (…) ovo što sledi su najnepreciznija trabunjanja, izmišljanja, lagarije, šaputanja iza leđa i uz leđa (Pada Avala, str. 10.). Dakle, biograf priznaje da nam prenosi sve ono što je čuo, iako zna da nije istina. Takođe, on se potpisuje inicijalima B.J. Ovo su inicijali i glavne junakinje, što sa sobom povlači pitanje o pravom identitetu pripovedača. Samim tim, knjiga koju čitamo nije biografija, već autobiografija. Ali čija? Ili bolje da pitamo – u kolikoj meri čija? Jer ni tu nije kraj. Ovo su istovremeno inicijali autorke, te se problem pitanja žanra produbljuje.
Dvostrukost (čak i višestrukost) je prava reč kojom bismo opisali ovaj roman i prirodu sveta u njemu – od žanra, preko tela i duše glavne junakinje, do zgrade sanatorijuma na Avali. Dvostrukost prirode stvari o kojima se piše u romanu proističe iz junakinjine potrebe za oneobičavanjem stvarnosti. Tačnije, dvostrukost proističe iz preispitivanja mogućnosti realnosti. Potrebu za drugačijim varijantama realnosti razumećemo i kao način neprihvatanja iste. Takođe, ovaj postupak treba videti i kao traganje za svojim jedinstvenim bićem i sopstvenim mestom u društvu. Međutim, sa oneobičenim pogledom i postupcima koji su njegova posledica, flautiskinja Jelena biva izopštena iz sveta u kojem sve vreme traži uporište.
Kroz poglavlja se nižu teme koje određuju svako živo biće – porodica, ljubav, prijateljstvo. U odnosu na ono što društvo očekuje (fakultet, posao, brak, pa deca), mi pratimo Jelenu koja bira drugačiji put. Čak i onda kada se odluči na korak koji je uklapa u društveno prihvatljive okvire (npr. brak), ona je nezadovoljna. A kada im prkosi, ona je opet nezadovoljna. Nemogućnost da se odluči za jedno, nesposobnost da se zaštiti od sebe i od drugih, Jelenu konačno izdvaja iz stvarnosti i vodi je u ludilo. Dvostrukost, nažalost, vodi do podvojenosti.
Biljana Jovanović pažljivo bira junakinju, jer bez nje ne bi bilo moguće napisati roman koji sa sobom nosi duh jednog vremena, sliku društva, koje se ne razlikuje mnogo od onog u kojem danas živimo. Izgradivši lik flautiskinje Jelene Belovuk, pametne, urbane žene, koja traži svoje mesto u društvu kojem istovremeno prkosi, Biljana je osvežila i obogatila srpsku književnost.
Ipak, knjige (bilo poezije ili proze) u kojima se pisci poigravaju normama, oneobičavaju stvarnost, u kojima glavni junaci prkose društvu, retko nailaze na dobar prijem kod publike. Čak i kada im se oda priznanje, one ostaju knjige nekolicine. U pitanju je problem koji je povezan sa pojmovima recepcije i percepcije. Mi, čitaoci, imamo određenu ulogu u prihvatanju i ocenjivanju književnog dela. Samim tim, mi moramo biti otvoreni za promene koje ono sa sobom nosi, a to podrazumeva i promene koje će, u toku i nakon čitanja, nastati u nama samima. Možda tako možemo preći na sledeći korak – menjanje sveta u kojem živimo.
Ocena: 5/5
