Ko je Dejan Simonović? Zašto je on dobar i zanimljiv sagovornik na blogu? To su verovatno vaša prva pitanja kada ste pročitali ovaj naslov.
Dejana-Dekija Simonovića sam upoznala preko Fejsbuka. Jedan moj prijatelj mi je rekao da Dejan odlično piše prozu i poeziju i ja sam poželela da se u to uverim ???? Prijatelj je bio u pravu, Dejan koji nažalost nema blog, svoje prozne i poetske radove objavljuje samo na svom Fejsbuk zidu.
Dejan-Deki Simonović je rođen 1975.godine. Odrastao je i živi u Gornjem Krčinu, u opštini Varvarin. Po struci je veterinarski tehničar. Razveden. Živi sa svoja dva sina.
Sve do 2013.godine vodio je sasvim običan život. 2013.godine dogodila se nesreća i Dejan je izgubio desnu šaku. 2015. godine preživljava moždani udar i lekari mu konatatuju da je oboleo od multiple skleroze…Ima još sedam dijagnoza drugih bolesti.
Dejan-Deki Simonović je optimista. Uprkos brojnim zdravstvenim problemima on se bori i voli život. Dejan je i „indigo dete“. O indigo deci se malo zna u široj javnosti.
Zbog svega navedenog odlučila sam da uradim intervju sa Dejanom i da porazgovaramo o svemu pomalo.
Nesreća 2013.godine
SD : Dejane, čime si se bavio do tog kobnog dana 2013. godine? Kakav je tvoj život do tada bio?
Do 10. septembra 2013-e sam se bavio poljoprivredom i stočarstvom na svom gazdinstvu, uporedo sam radio i kao šef celokupnog poslovanja jedne male privatne hladnjače za preradu voća a vikendom i kao konobar u velikoj diskoteci. Radio sam i previše nego što je trebalo, često sam spavao samo dva sata dnevno, ali ne zato što sam morao i što sam materijalista već što sam voleo da radim. Ujedno kao samohrani roditelj sam, uz pomoć moje majke, odgajao sinove koje je majka ostavila sa dve i pet godina. U suštini imao sam donekle normalan život.
Tog kobnog dana mi je silažni kombajn za kukuruz, mojom nepažnjom, uvukao desnu ruku do ramena, unakazio je i samleo šaku. Nisam pao u depresiju zbog toga. Nastavio sam da živim normalno sa funkcionalnom protezom koja mi puno pomaže, vozim auto sa manuelnim menjačem. Ali više nisam mogao sve da radim, što mi je malo teško palo.
SD: Kakav je bio osećaj kada si u bolnici saznao da više nemaš desnu šaku?
Znao sam još pre bolnice da nemam više šaku, sat i po nisu mogli da mi izvade ruku iz mašine jer je ostala zaglavljena, krv je lila na sve strane, bio sam svestan, ne baš potpuno, sve do prijema u Opštu bolnicu Kruševac na ortopedskoj hirurgiji gde sam se u hodniku onesvestio. Probudio sam se u šok sobi prikačen na aparate i zavijenom rukom kao balvan i natopljene krvlju. Nije jednostavno izgubiti bilo koji deo tela, ipak je svaki nečemu služio, da ne govorim o desnoj šaci jer ja levom nisam umeo ni kamen da bacim, razbio bih sebi glavu. Kada sam se potpuno rasvestio shvatio sam da više nikada neću biti isti.
Ali to me nije bacilo u depresiju, pošto sam u bolnici proveo dva meseca, odmah sam počeo da učim pisati levom rukom i odlično mi je išlo. Moji su mi doneli gomilu knjiga pošto od deteta volim da čitam a tada sam imao vremena na pretek i da razmišljam i da čitam, ja sam ih prosto gutao. Kada su mi dozvolili da ustajem kuvao sam kafu svim pacijentima na ortopediji, išao u kupovinu, izlazio u park sa još dve prijateljice, pomagao sestrama u vezivanju pacijenata u delirijumu, jednom rukom skidao pacijentima infuzione sisteme itd. Jednostavno sam prihvatio takav život i trudio se da uvek nađem neki posao i zanimaciju jer sam tako ujedno i učio, kao dete kada sve počinje iz početka. A ja sam počeo novi život i bio sam zadovoljan i srećan jer sam ostao živ…
SD: Koliko se tvoj život od tada promenio?
Promenio se iz korena, počeo sam sam da radim sve što čovek bez invaliditeta misli da nikada ne bi mogao.
Čovek nije ni svestan šta sve može i koliko je sposoban da uradi jednom rukom. A ja sam baš hteo sam da radim sve što mogu, odbijao sam tuđu pomoć jer se nisam nikad pa ni dan danas se ne osećam kao invalid, jer neke stvari radim bolje nego osobe bez invaliditeta. Bio sam pozitivan i nisam se nervirao što više nemam šaku. To je Božija volja a sve se dešava sa razlogom.
Multipleskleroza
SD: Dejane, 2015.godine doživeo si moždani udar. Kakvi su simptomi moždanog udara bili kod tebe?
Tog dana sam osetio da mi nije dobro ali nisam znao šta i zašto, jednostavno nisam imao snage, nisam mogao preko dana da zaspim. Majka je skuvala kafu i pozvala me, za stolom me je od jednom neka sila zgrčila, levu polovinu tela, lice mi je otišlo u levu stranu i zajedno sa jezikom se ukočilo, isto tako leva ruka i pesnica i leva noga, bio sam savijen preko pola. Nisam znao šta mi se desilo, majka je počela da plače i da me prska i umiva vodom, mlađi sin je pobegao i sakrio se u garažu jedva su ga našli. Stariji je bio priseban i pozvao snaju koja je medicinska sestra, izmerila mi je pritisak imao sam 180/110. U hitnoj su me držali četiri sata da mi spuste pritisak a onda poslali na neurologiju gde su mi CT skenerom snimili tačkicu na desnoj polovini mozga. Kada su mi uradili magnetnu rezonancu veličina lezije je bila kao nokat na malom prstu.
Niko nije mogao da veruje kako mi nije pukao kapilar. Svi su mislili da mi se to desilo zbog depresije pošto sam ostao bez šake ali su vremenom shvatili da nisam depresivan jer sam se šalio, bio pozitivan i uvek raspoložen. Čak sam istog dana kada sam imao moždani tražio da izađem na trg pošto je bio doček Pravoslavne Nove godine. Doktorka me je začuđeno pogledala i rekla da može u pratnji jedne sestre, a kada sam rekao da bih radije dve da me prate ona se nasmejala i rekla je da ja uopšte nisam depresivan, mada je bila ubeđena da je to jedini uzrok.
SD: Kako su lekari tada otkrili da boluješ od multipleskleroze? Kako je izgledao taj prvi relaps?
Posle dvadesetak dana ležanja na neurologiji u Kruševcu poslali su me na kliniku za neurologiju KCS u Beogradu. Po prijemu najviše me je obradovalo što ima biblioteka. Počeli su sa lumbalnom punkcijom, tj. vađenjem likvora iz kičme, ukupno do sada su mi radili pet puta, što je još malo za Ginisovu knjigu rekorda, u njemu su našli oligoklonalne trake koje su glavni dokaz multiple skleroze ( u daljem tekstu MS ), zatim su mi našli i boreliju, bakteriju Lajmske bolesti koju prenosi krpelj. Pošto sam boreliju imao i u likvoru u kome je potopljen mozak, bila je to neuroborelioza, nikom nije bilo jasno šta je bila inicijalna kapisla, moždani, MS ili Lajmska.
Simptomi relapsa prvog a i svakog sledećeg su potpuno isti kao kada sam imao moždani, s tim što spazam traje oko minut pa me isto oko minut pusti i tako naizmenično po 30 do 40 puta dok me svog ne polomi i budem u goloj vodi. U KCS sam proveo tri meseca, za 8. mart sam kupio svim ženama na neurologiji po ružu od pacijentkinja, sestara, doktorki do svog pomoćnog osoblja, tri dana sam ih prebrojavao da neku ne izostavim. Sa svima sam uvek bio lepo pa sam imao sve privilegije kao i dan danas jer se s obzirom na sve bolesti koje imam lečim u KCS.
Svakoga dana sam izlazio u grad, terapiju primao u dnevnom boravku ili gde me nađu. Tu su me pregledali i ispitali od glave do pete i ustanovili ukupno osam bolesti. Pošto moj oblik MS-a nije zapamćnen u istoriji neurologije, snimali su me kamerom da ispričam svoje podatke, kako mi se to dešava pošto imam auru, predosećaj kada ću imati relaps i da odglumim napade da bi prikazivali na medicinskom fakultetu i da uđem u obavezno gradivo neurologije. Pa zar to nije uspeh, s obzirom da nisam uspeo na estradnoj a još gore na političkoj sceni…
SD : Kako je tvoja porodica reagovala kada je saznala da si oboleo od multipleskleroze i da su ti dijagnostifikovali još sedam različitih bolesti?
Osim dece, majka i otac ni dan danas ne mogu da shvate, prihvate i da veruju da sam ja toliko bolestan. I što je najgore, nikada neće.
Majka se zbog mene razbolela, postala je duh a ne žena, nažalost ja nisam voleo sve to i žao mi je više zbog drugih što mi se to desilo nego zbog sebe samog, jer ja mogu da se nosim sa tim a oni ne. Isto i rođena sestra za koju sam mnogo vezan kao i ona za mene ne može to da prihvati.
Imam snage, vere, volje, ljubavi da sve pobedim, nisam ništa izlečio ali sam svaku bolest uspeo da usporim ili stopiram.
SD: Šta si sve promenio u dotadašnjem životu, od postavljanja dijagnoza?
Promenio sam sve što mi smeta, društvo, ljude sa kojima komuniciram, na tv-u gledam isključivo naučne i emisije iz kulture, ništa što bi moglo da me iritira, štampu ne čitam uopšte, isključivo knjige, imam svoju biblioteku i stalno je obogaćujem, pišem prozu i poeziju i uskoro treba da objavim knjigu poezije.
Svakoga jutra i večeri šetam u prirodi jer me ona opušta, smiruje i daje ogromnu inspiraciju, rrdovno uzimam terapiju i svakoga dana odspavam nekolko sati. Ono što nisam mogao da promenim prihvatio sam i normalno živim sa tim, ali se i borim protiv toga. Jer volim život, kakav god da je ipak je moj.
Indigo dete
SD: Dejane, ko su indigo deca i kako si saznao da i ti spadaš u tu grupu?
Indigo ili kristalna deca su deca rođena sa posebnim, takoreći natprirodnim sposobnostima.
Mi smo rođeni da možemo svakoga da razumemo, shvatimo i saosećamo sa njim, ali ne možemo da razumemo zašto ljudi čine zlo, zašto su loši, zavidni, zlobni, ne možemo nikako da razumemo ovaj svet u globalu.
Rođeni smo sa šestim čulom i paranormalnim sposobnostima. Zovu nas indigo jer svi obožavamo plavu boju. Pošto me sve to prati od rođenja, neke stvari koje nisam razumeo počeo sam da proučavam jer sam po prirodi radoznao, i razgovarao sa monasima koji su mi isto potvrdili kao i što sam pronašao u knjigama i raznoj literaturi.
SD: Koje sve paranormalne mogućnosti imaju indigo deca i kako se kontrolišu te mogućnosti?
Mi imamo mnogo paranormalnih sposobnosti, neke možemo da kontrolišemo neke ne. Recimo mi vidimo i čujemo ono što drugi ne mogu, imamo priviđenja, predskazanja, svakom možemo da zavirimo u dušu, vidimo prošlost i budućnost, s tim što nam je zabranjeno da ljudima pričamo to što vidimo jer čoveku nije dozvoljeno da zna svoju sudbinu, u protivnom nam sledi kazna zbog prekršenog kodeksa, u vidu loših stvari i nesreća.
Nama je dato da vidimo da bi mogli da pomažemo drugima na bilo koji mogući način. Osećamo kada nekome nije dobro, telepatiju, ja lično očima mogu da pomeram predmete ili da hipnotišem ljude ali to ne radim jer to mogu da kontrolišem. Druge stvari ne mogu, imam košmare i noćne more, komunikaciju sa mrtvima itd. Da bismo mogli da razumemo i saosećamo sa drugima prvo moramo da osetimo na svojoj koži nesreće i nevolje koje život nosi.
SD: Da li je lako biti drugačiji od drugih? Kako je izgledalo tvoje detinjstvo?
Nije lako, jer svi te gledaju kao čudaka, neki misle da sam veštac, vilenjak, sluga mračnih sila, da nisam sa ove planete, neki me se plaše itd. A ja sam u stvari normalan čovek.
Sva indigo deca imaju veliki IQ i na gornjoj granici su intiligencije. Kao dete pričao sam šta će se desiti ali niko mi nije verovao dok se ne desi, a onda te svi napadnu da objasniš kako si znao. Moj jedini odgovor je bio da ne znam. Nezgodno.
SD: Pošto si indigo dete, da li to utiče na tvoj današnji život?
Ne, ni najmanje. Ja u suštini ne volim i nisam pričao o tome do sada, ovo je prvi put da javno govorim istinu o sebi, jer ljudi su dosadni i navaljuju da im gledam budućnost a ja nisam vidovnjak koji se time bavi. Ja imam od Boga svoj zadatak i savesno ga obavljam. Naučio sam da kontrolišem svoj um a ne on mene i živim sasvim normalno.
Pesnik i sanjar
SD: Dejane, u biografiji si naveo da mnogo čitaš i da povećavaš kolekciju knjiga.
Kojih pet knjiga bi preporučio čitaocima ovog bloga?
Besnilo – Borislav Pekić
Ispovest varalice Fekiksa krula – Tomas Man
Evgenija Grande – Balzak
Moli Flanders – Danijel Defo
Vladalac – Nikolo Makijaveli
SD: Pišeš pesme o ljubavi, prozu iz svakodnevnog života..Gde nalaziš inspiraciju i zašto nemaš svoj blog kako bi više ljudi pročitalo ono o čemu pišeš?
Inspiraciju nalazim svuda, u svakodnevnom životu, iz priča ljudi, svojih osećanja, jer sam u duši sanjar i romantik, ljubav prema ženi, za mene je žena savršenstvo, nešto božanstveno, svetinja. A najviše mi priroda daje inspiraciju, čak volim i da čitam u prirodi.
Blog nisam pravio jer ipak planiram da sve objavim u knjigama, više volim papir.
SD: Voliš prirodu i mnogo šetaš. Koje doba dana ti najviše prija?
Ujutru i kasno popodne. Tada mi prija jer niti je mnogo vruće niti mnogo hladno.
SD: Koja je tvoja definicija sreće, da li je ona samo skup lepih trenutaka ili nešto više?
Sreću još niko nije definisao, to je individualna stvar svakog pojedinca.
Po meni sreću čine sitnice. I uopšte u životu su mi bitne sitnice, ne volim krupne stvari koje svi vide. Recimo kada bi se čitaoci zadubili u moje pesme u mnogima bi otkrili kome su namenjene ali većina čita površno, bitna im je rima a ne pouka koju pesma nosi.
SD: Po prirodi si borac, optimista. Život te nije mazio, ali ti se ne daš…Šta je život i kako on po tebi izgleda?
Život je čudo. Nešto što se samo jednom dešava i treba ga maksimalno iskoristiti.
Nikom na ovom svetu nije dat teret koji ne može da ponese, samo ljudi ne shvataju to. I sve se dešava sa razlogom. Svaki dan treba živeti kao da je poslednji, jer se nikada više neće vratiti. Moj životni moto je – Uzmi sve što ti život pruža. I uzimam sve, i dobro i loše ne biram jer nisam sebičan.
Sve u svemu ja sam srećan čovek, jer i od najgoreg ima gore.
SD: Dejane, hvala što si svoja razmišljanja podelio sa čitaocima mog bloga. Nadam se da će mnogi izvući neke pouke iz načina na koji ti živiš a muče te brojni zdravstveni problemi.
Hvala što svojim ponašanjem dokazuješ da je život, uprkos preprekama, lep.
