Moj današnji gost je Dalibor Ćulibrk. Pisac, muzičar. Ima trideset jednu godinu i do sada je objavio tri knjige ( dve novele i jedan roman ).
Živi u Ripnju, prigradskom naselju opštine Voždovac. Povod za ovaj intervju je nedavno objavljena knjiga „ Neobičan dan“.
Neobičan dan
SD: Dalibore, sudeći po reakcijama koje dobijaš na Fejsbuku, tvoja knjiga ima šanse da postane jedan od čitanijih romana pisaca mlađe generacije. Da li sam u pravu?
Neiskreno bi bilo sa moje strane kada bih viziju o komercijalnom uspehu predstavio kao nešto sporedno. Čemu onda objavljivanje ako nemamo želju da ono što smo kreirali i posvetili mu deo života dođe do čitalaca? Međutim, kažu da hit pravi publika, a ne bend; tako je i sa književnim delima. Neka vreme pokaže. Pre svega bih voleo da se pokaže kao jedna od onih knjiga koja je pokrenula veliki broj ljudi, takve me brojke najviše raduju. Rađaš se iznova kada drugima podariš energiju samospoznaje.
SD: Zašto se knjiga zove „Neobičan dan“ i šta te je inspirisalo da je napišeš?
Sedeo sam u svojoj sobi, okrečenoj tamno-krem bojom koja na mene deluje haluciogeno, i sa scenarijom u glavi u koji sam verovao, pio kafu i ovako započeo rukopis…
„Tog dana se oblaci i sunce ponovo nisu dogovorili. Svako je vukao na svoju stranu bez mnogo smisla za ritam i ravnotežu, kako bi se uskladili sa začaurenim ljudima koji su koračali pored solitera-suncoždera, svako svojim poslom i potrebama. Probudila me je sirena hitne pomoći. Ne pamtim baš najbolje koji je dan septembra bio na snazi. Znam samo da je bilo veoma toplo i da je pojava, koju sam nazvao Neobičan dan, iz dubine svemira bojila sunce u crveno. Ono je po gradu posipalo zrake koji su se teško probijali kroz namrgođene i rasute oblake, letimično, kao prah. Sablasna atmosfera, meni veoma bliska.
Termin Neobičan dan nećeš pronaći na internetu. Mada nije zgoreg potražiti istoimenu pesmu grupe Haustor, čija je neuobičajena struktura savršena pozadina za sve ono što je pratilo dan koji sam, mamuran, upijao sa sedamnaestog sprata solitera u kome živim…“ Jednostavno, naziv se sam nametnuo.
Inspirisan knjigom “Razgovori s Bogom” zatražio sam poslodavcu šezdeset neplaćenih dana; prodao gitarsko pojačalo da bih mogao da preživim i počeo da pišem roman.
SD: Opiši nam u nekoliko reči o čemu se radi u knjizi, za nas koji je još nismo pročitali. Kom žanru pripada „ Neobičan dan“?
Jako je teško opisati u nekoliko reči, a shvatićeš zašto kada je pročitaš. Roman kreće iz 1652. godine, u okolini Verone, sa pričom o melezu iz sirotišta i duždevoj ćerki, nastavlja se na Novom Beogradu gde je jedan dan opisan iz perspektive nekoliko osoba. Ključni deo romana je susret protagoniste Miloša i Boga u telu Cigančeta, na krovu solitera, što je i oslikano na koricama, zajedno sa bojama koje su karakteristične za pomenutu pojavu. Nije nekoliko reči, znam, ali dao sam sve od sebe.
Sviđa mi se taj novi termin – multižanrovski. Ovde su upakovani beletristika, psihologija, komedija, romansa, triler, drama…
SD: Da li planiraš promocije i gde će se one održati?
U Beogradu, najkasnije u septembru, Još uvek nemam proverenu informaciju gde, ali postoji mogućnost da mesto održavanja bude biblioteka “Milutin Bojić”. Najverovatnije i u Zagrebu u nekom narednom periodu.
SD: Gde knjigoljupci i oni koji vole da čitaju domaće autore mogu da kupe knjigu?
U Delfi knjižarama i u mnogim većim knjižarama širom Srbije. Uskoro i u Vulkanu. Knjiga sa potpisom se može poručiti preko moje Facebook stranice.
Pisanje
SD: Dalibore, kada si prvi put osetio da moraš nešto da napišeš?
Pre izvesnog vremena sam se setio jednog interesantnog detalja iz mog života. Desilo se to tokom bombardovanja Srbije od strane Nato agresora, imao sam jedanaest godina. Započeo sam knjigu o dečaku koji je svojom dovitljivošću uspeo da pomogne vojnicima u odbrani zemlje. Valjda to naša duša od početka kao pile kljuca ljusku, a samo je do nas da li ćemo joj malo pomoći i dozvoliti sebi da budemo ono za šta smo rođeni, koliko god to delovalo neostvarivo.
SD: Da li više voliš da pišeš prozu ili poeziju?
Poezija je govor duše. Jako volim poeziju, ali proza je svet u kome se osećam kao kod kuće.
SD: Ko je bio „tvoj vetar u leđa“ kada je pisanje u pitanju?
Imam tendenciju da ne odustajem od svojih vizija, bez obzira na to šta drugi govore. Odavno sam osetio kuljanje nečega neopisivo snažnog što je tražilo da izađe, pa sam zapostavljao društveni život, zatvarao se u sebe, postao maltene asocijalan po merilima društva. Trebalo mi je dosta vremena da shvatim kako ću pisanjem uspeti da se u potpunosti povežem sa ovom matorom dušom koja mi je slala pozivnice, a ne muzikom kao što sam verovao, i izbacim tu energiju. Međutim, ne mogu reći da je to vreme protraćeno, jer se kroz muziku uči filozofija života, a ta nit je neophodna u razvoju jednog pisca. Pored moje porodice, a zatim i dragih ljudi sa kojima sam u kontaktu na Fejsbuku (da ne kažem moje publike, jer nekako grubo zvuči), vetar u leđa mi je taj delić genetskog sklopa koji me je gurao i kada neki ljudi nisu verovali u mene. To ume da sputa čoveka. Mene, srećom, ne.
SD: Vodiš FB stranicu „ Perom kroz oluju“, da li je to i naziv tvog bloga?
Perom kroz oluju je stranica gde objavljujem svoje priče i sentence, koja mi omogućava da se povežem sa ljudima koji nisu čuli za Dalibora Ćulibrka, sanjara iz Ripnja. Još uvek, nažalost, nemam sajt, ali radim na tome.
SD: Šta misliš o blogerima koji su do sada objavili svoje romane ili zbirke pesama?
“Čovek po imenu Uve” je jedna od lepših stvari koje su mi se dogodile u poslednje vreme, a autor Fredrik Bakman je, kako sam razumeo, bloger.
Pisac je svako ko voli da piše, a pritom ume. A publika vidi kada neko ume.
SD: Koji je tvoj savet onima koji imaju gotov rukopis a nemaju lektora, urednika, izdavačku kuću iza sebe? Da li oni imaju šanse da objave knjigu i koliko moraju novca da ulože u to objavljivanje?
To je sve individualno. Dve novele koje sam napisao pre romana objavio sam samostalno. Tako sam mnogo naučio. Kao i sve u životu, pitanje je koliko si u stanju da zagrizeš, da se boriš i ne odustaješ kada deluje beznadežno. Ja sam prodao gitaru koja je devet godina bila kod mene i koju sam pre toga godinama sanjao, da bih objavio knjigu. Sve zavisi od toga koliko si spreman da se odričeš, a da možda na kraju ništa ne dobiješ.
SD: Da li si nekad razmišljao da se baviš samo pisanjem?
To je moj životni cilj. Rodio sam se za ovo. Zašto da ne…
SD: Posle „ Neobičnog dana“ hoćeš li obradovati čitaoce svojim drugim romanom? Da li sada razmišljaš o tome?
Naravno. Pišem uveliko, imam više započetih romana, ja im se prepuštam, ne silim, samo je pitanje koji će od njih mene izabrati za putovanje do kraja i koliko će putovanje trajati. Jedino ne znam šta ovoga puta da prodam kako bih uzeo slobodne dane. Mačka me čudno gleda. Ne ti! Jedino možda da platim da te neko uzme… Čekaj, ženina mašina za šivenje izgleda primamljivo. Hmmm…
Dalibor sanjar
SD: Dalibore, na tvom Fejsbuk zidu piše i da si sanjar. Šta to konkretno znači?
Bio je to jedan od onih dana kada se majke nakon roditeljskog sastanka pitaju šta će biti sa njihovom decom, a ponajviše se tada, čini mi se, pitala moja Vesna. Inače, moja predavanja u srednjoj školi su se uglavnom održavala na Kalemegdanu, bez profesora, na zidiću sa pogledom na Ratno ostrvo. Baš iz tog razloga me je majka toga dana odvela kod školskog psihologa, jedne punačke dobroćudne žene, koja mi je postavljala pitanja. Ja sam odgovarao, a ona je pisala i pisala. Na kraju sam saznao da je sve vreme podebljavala samo jednu reč. Sanjar. Za mene ta reč znači i “neukalupljen” i “onaj koji sluša dušu”.
SD: Živiš u Ripnju. Koliko se to naselje razlikuje danas od onog Ripnja u kome si odrastao?
Ripanj je jedno lepo i veliko selo. Deo gde sam ja odrastao se kao Andrićev Tavnik ugnezdio u dolini među brdima, pa čkilji spokojno prema Avali koja se nadvija u daljini. Tu sam se zaljubljivao, tu sam krao mušmule i prvi put se potukao. Smatram da smo u mlađim godina u boljoj vezi sa dušom jer nas tada ne sputavaju predrasude, kompleksi, ego, koje nam vremenom društvo usađuje, odnosno mi mu dozvoljavamo, i jednostavno sve osećaš jače, uzvišenije. Tako da nije sada mnogo drugačije nego pre, drugačiji je način na koji gledam stvari, na koji percipiram. Postavimo tako neke brane u sebi, koje nas sprečavaju da ostanemo deca i osećamo dušom.
SD: Pored toga što si sanjar, da li si romantičan?
Mislim da će ovo iznenaditi neke ljude, ali ne, rekao bih da nisam.
SD: Šta za tebe znače reči „uspeo u životu“?
Pomogao drugima.
SD: Kako provodiš svoje slobodno vreme?
Sve više se okrećem prirodi. Mnogo vremena provodim u meditaciji. Volim da čitam tvitove sa portala “Mudrolije sa Twitera” jer me nasmeju. Čitam knjige, gledam dokumentarce i igram Trivijador sa Marom. Ima jedan pab u Kraljice Natalije, sa kariranim stolnjacima, gde prave dobru klopu i toče Badvajzer. Tamo polako postajem inventar.
SD: Dalibore, da ti neko ponudi ulogu u filmu, pristao bi da igraš u kom žanru..i da li bi glumio pozitivca ili negativca? Ko je tvoj omiljeni glumac?
Glumio sam malo u osnovnoj školi i čini mi se da nisam bio loš. Smatram da sam sada previše stidljiv za takve poduhvate, ali verujem da bih, recimo, bio dobar za lik Uvea. Pretpostavljam da me tako moja okolina vidi. Inače, najviše volim psihološke trilere i istorijske filmove, a omiljeni glumac mi je Entoni Hopkins.
SD: Šta bi uradio kada bi dobio LOTO sedmicu?
Kupio bih gitaru i pojačalo ponovo, ne bih radio posao koji sada radim (pica majstor), provodio bih dosta vremena na moru. Gledao bih da usrećim druge koliko mogu. Pomagao nezbrinutoj deci i nezbrinutim životinjama. Pisao bih knjige i putovao.
SD: Pošto si pisac ko su tvoji književni uzori?
I na poleđini knjige piše, a ja svakako uvek volim to da spomenem. Gradimir Stojković mi je svojim knjigama još više ulepšao moje lepo detinjstvo. Obožavam Džordža Martina, Ivu Andrića upijam, vazda žedan njegove britke reči. Nil Donald Volš je moj duhovni učitelj.
SD: Da li čitaš romane domaćih autora i ko ti je najomiljeniji i zašto?
Verujem da se tvoje pitanje odnosi na savremene pisce. Nisam nažalost bio dovoljno aktivan, ali bih iz te sfere izdvojio knjige autora čiji opisi su me zaintrigirali i koji su na redu za čitanje. Spomenuo bih nekoliko:
“Veliko putovanje” – Goran Tokić, “Pelin i med” – Bojana Stupar, “Nigde da se sakriješ” – Stevan Lazić, “Neosvojiva vriština” – Božana Ćosić, “Svetioničar” – Mladen Đorđević, “Tokovi snova” – Draga Pogorelec, “Žena sa umom boje zalazećeg sunca” – Darija Stanković, “Vidarka” – Matilda Velković, “Profesor” – Tamara Simeonović. “Bela vrana” Milice Glikgorić i “Praznik zveri – Žeteoci” Zorana Petrovića, zauzeli su posebno mesto u biblioteci moje duše.
SD: Zamisli situaciju da moraš da odeš na neko pusto ostrvo. Koga bi poveo tamo i koliko bi mogao da izdržiš na tom mestu?
Poveo bih sebe, da tamo odakle smo potekli, u prirodi, bolje upoznam ono duboko u mom biću što se skriva od gradske buke, da rukama stvorim zaklon od kiše i zasejem kulture koje su dobrodošle na tom podneblju. Da osećam i dišem. Mislim da bih se posle toga vratio sa energijom za deset romana.
SD: Šta misliš o tome što mladi ali i oni stariji gledaju reality emisije i slušaju muziku za koju mnogi tvrde da je šund?
Ne mešam se u tuđe izbore ukoliko ne ugrožavaju moje. To čoveka veoma opterećuje. Ako su ti ljudi srećni, ja im želim svako dobro.
SD: Da li kultura može da se izbori sa nekulturom?
Ukoliko se uhvatimo sa time u koštac i počnemo da trošimo vreme boreći sa nekulturom, unapred smo izgubili. Sa druge strane, mene niko ne može naterati da budem nekulturan; to je moja pobeda.
SD: Šta bi za kraj poručio čitaocima?
Recite nekome da ga volite.
