Budim se u mraku. Tražim mobilni telefon na noćnom stočiću kako bih videla koliko je sati. Prošlo je 8. Ustajem pažljivo iz kreveta da ga ne bih probudila. Bosa se krećem ka prozoru. Otvoren je, ali su zatvorene škure. Trudim se da ih tiho razdvojim, dovoljno da vidim sto na terasi i cveće iznad njega. Čini mi se da ih nema.
Obula sam se i izašla napolje kako bih proverila da se nisu sakrile u cveću. U tom trenutku, iza ugla, pojavila se na tremu čistačica sa metlom. Pozdravila me je. Brzo sam prekinula potragu za pčelama, pa sam sela za sto i otpozdravila joj. Prekrstila sam noge i sklonila ih ispod stola u nadi da neće primetiti pečate na njima.
- Da li smetam? – pitala je.
- Ne, ne…
- Ujutru moram da čistim zbog cveća. – Pokazala je na pločice prekrivene laticama i lišćem.
- Da, jasno. Ali ipak, cveće je divno.
- Tvoje noge… Am… am… Komarci? – setila se kako se kaže na engleskom.
- Da, komarci… – Nasmešila sam se. Bilo mi je neprijatno što ih je primetila.
- Ja sam Aferdita.
- Aferdita – ponovila sam za njom – kao boginja?
- Boginja sa metlom! – Smejala se glasno.
- Veštica sigurno nisi – Nastavila sam da se šalim. – Odakle si?
- Iz Albanije.
- Ja sam iz Srbije. – Odgovorila sam odmah, nije mogla da ne primeti koliko brzo.
- O… A kako se zoveš?
- Sanja – Nasmešila sam se.
Pitala sam je zašto je došla u Pargu. Razlog za napuštanje Albanije bio je novac (Well, money). Došla je sa mužem i majkom. Ima dete koje majka čuva dok ona radi. Mlada je, otvorena, i čini mi se da je nemirnog duha. Oči joj se ne zadržavaju dugo na jednom predmetu.
Posmatrala sam je kako mete. Nije za nju ta metla. Ona bi da priča, da gleda, da živi.
Na trenutak mi pogled privlači mačka koja je prolazila pored gelendera. Bože, kako su ogromne primorske mačke. Parga je puna lenjih, debelih mačaka sjajne dlake. One vas uporno prate pogledom, sve dok ne zamaknete iza ugla. Tako mirne i lenje unose nemir u prirodu Parge. Pronalazite ih među travom, u cveću jarkih boja, na drveću limunova. Ne možete pobeći od njihovih očiju. Te se mačke ne dozivaju.
Vratila sam se Aferditi, znajući da verovatno i nije primetila da sam na trenutak bila odsutna. Ovde joj je mnogo lepo. I gazdarica je dobra, ali ne voli da je vidi kako priča sa gostima. A ona voli da priča. Smejala se svojoj potrebi. Nisam je prekinula ni kada sam čula da je ustao, slušala ga kako se sprema i stavlja vodu za kafu.
Zbunila se kada je izašao. Pogledala je u mene, pa u njega. Predstavila sam mu je, pa sam ih ostavila i otišla da se spremim za plažu i zakuvam kafu.
Pošto sam se vratila na trem, pitala nas je:
- Da li ste u braku?
- Ne. – odgovorili smo oboje.
- Nemate decu?
- Ne.
- Vaša bi deca bila mnogo lepa. Da imaju tvoju kosu i njene oči.
Veštica je ova Aferdita. Smejala sam se. Slatka veštica, željna života. Smeta joj ta metla da bi poletela.
- Pa, idem sada. Uživajte i izvinite ako sam smetala.
- Hvala, nisi! – zahvalili smo se oboje.
Sačekao je da se udalji, pa je rekao na srpskom:
- Malo je napadna.
- Ne znam… Meni je veoma simpatična.
Pili smo kafu, na miru, bez pčela i komaraca oko nas. Dan je mogao da počne.
