Često čujete komentare da neko nije dovoljno zreo za svoje godine. Da je uradio nešto što nije u skladu sa njegovim godinama. Da mu ne priliči.
Posmatrajući ljude, što profesionalno, što iz ličnog iskustva i sama se zapitam gde i kada počinje, a gde se završava zrelost jedne ličnosti. Mislim na onu sveobuhvatnu: psiho-fizičku, socijalnu i emocionalnu. Ono što znam iz knjiga i kako nauka kaže-sve je individualno, ono čemu me je život naučio-ne samo da je sve individualno, već je i relativno.
Recimo, neko nikada ne sazri. Prosto, svaka ličnost ima svoje limite, nasledne i one iz kakve je sredine potekla. Ko ga je i kako vaspitavao, učio, usmeravao…Takodje, bitan faktor u našem sazrevanju je i obrazovanje, mada neki kažu da obrazovanje, zapravo nivo obrazovanja može, a i ne mora previše da utiče na razvoj zrelosti jedne osobe.
Medjutim, rekla bih da je nezaobilazan faktor – iskustvo. Ono životno, koje prožima i društveno-socijalni momenat, naše ljubavi, one srećne i nesrećne, posao, gubici i dobici, odnosi sa prijateljima. Odgovornost, prema sebi i drugima. Empatija odnosno altruizam, ali i asertivnost. Sve bi to jedna zrela, socijalno-odgovorna i prilagodjena osoba trebala da poseduje. Ali….. Uvek to “ali”, ne dostignu svi, u pravo vreme, u pravim godinama i u potpunosti pojam zrelosti. Da bi neko bio zreo mora takodje proći kroz fazu razvoja u stvaranju svog sopstvenog identiteta, da bi se stiglo do vagona u vozu života zvanog integritet ili narodski rečeno-zrelost.
Današnje vreme u kojem se brzo živi, vreme društvenih mreža i opše digitalizacije svega i svačega, sam ritam života nameće da se sve odvija brzo, pa se brzo i sazreva. Elem, što je brzo to je i kuso. Dolazimo do tzv. instant zrelosti, prikrivene, ispod koje leži niz neizlečenih kompleksa, nerazrešenih razvojnih faza, egoizam, pricip “uzmi sve što ti život pruža”, bez odlaganja zadovoljstva zarad dugoročne dobiti. Tako često možemo videti, mlade ljude ali u ozblijnjim godinama, koji se ponašaju kao da im je 20 a ne 37 godina. Sa 20 nam je oprošteno, tada ljudi i smeju da greše, ne odobravam, ali nekako ide uz njih, traže sebe…Čine gluposti i ludosti. Opipavaju život, osluškuju šta mogu a šta ne, koji su im limiti, prolaze glavom kroz zid, ali…Mlad je, nezreo je, reći će mnogi. Ali ne ide to baš tako kada imate 37 a ponašate se kao da ste u ranim 20-tim.Takvih je, priznaćete, na svakom koraku.
Za mnogo toga krivim i društvo gde mlad čovek nema perspektivu da se bori i dokazuje, roditelje koji svojim sinovima i kćerima donose kafu i doručak u krevet, pružaju svojoj deci sve na tacni. Ličnost se ne čeliči tako. Stvara se generacija Petra Pana u ženskom i muškom obliku. Beg od suočavanja sa problemima,samo da bi se “dete” zaštitilo od teškoća, površnost u svakom obliku. To “dete” koje ima 30 a možda i 40 godina pretvara se u derište kome se sve može jer sve dobija na gotovo.
Do sledeceg susreta, apelujem na društvo i sve institucije da se potrude da stvaraju generacije individua sa svim kvalitetima. Da se manu otvaranja klubova i splavova sumnjivog morala, kladionica i slot mašina. Da porade na promovisanju zrelog i moralno vrednog individualca. Svako svojim redom, porodica a onda i društvo. Zreli ljudi=zrela porodica=zrelo društvo. Mislite o tome.
_________________________
Autor: Gordana Bojović
Živim u Beogradu, po struci sam Master Psiholog, a u slobodno vreme volim da pišem tekstove o aktuelnim i manje aktuelnim temama. Volim da čitam štiva domaćih i stranih autora, popularnu i klasičnu psihologiju.Takodje, usavršavam strane jezike, a najviše od svega, volim da putujem i upoznajem nove ljude i različite kulture.
