Tog 9. septembra 1952. godine niko nije ni slutio na nesreću. Niko nije ni mogao da pretpostavi da će se na beogradskim rekama desiti neopisiva drama i borba za goli život.
Sava, Dunav i Beograđani koji su se tog ranog popodneva našli na brodu “Niš”, koji je redovno prevozio punike od Beograda ka Zemunu bili su svedoci i učesnici prave tragedije.
Smrt za pet minuta
Bilo je 13,07 časova kada je brod isplovio sa Savskog pristaništa. Plovio je tek oko deset minuta, kad je kod Velikog ratnog ostrva i Dunavskog rukavca dunuo jak, olujni vetar prevrnuvši brod, gurnuvši u rečni mulj, 14 metara ispod površine.
Smrt u vodama Save i Dunava preživelo je tridesetak putnika, tri člana posade, a tačan broj udavljenih i nastradalih se nikad neće saznati, kao ni koliko je ljudi bilo na brodu čiji je kapacitet bio 60 osoba. Ono što se zna je da je tog dana brod “Niš” prevozio bar dva i po puta više putnika.
Splet neverovatnih okolnosti
Nedavno preminuli hroničar Zemuna, Branko Najhold svojevremeno je pričao da je potonuće broda “Niš” bio splet neverovatnih i nesrećnih okolnosti.
A okolnosti kao da je neko posložio u neki, za nas, čudnovat, a za subinu sasvim logičan red.
Baš tih dana je obnavljan Savski most. Na brodu je parna mašina zamenjena dizel motorom. Kapetan se nije pridržavao voznog reda i nije sačekao sa isplovljavanjem, primio je na brod više ljudi nego što se sme. Radnici su bagerima produbljavali dno u rukavcu Dunava. Beograd je baš tog dana zadesila nezapamćena oluja, a vetar je dunuo baš u trenutku kada je “Niš” zašao u rukavac.
Da je makar jedna od ovih stvari izostala, nesreće možda ne bi ni bilo.
Ma, neće ništa da se desi
Pošto je Savski most obnavljan iz Zemuna u Beograd i obrnuto putovalo se brodom ili autobusima koji su dolazili do mosta, a putnici su morali da most pređu pešaka.
Nesrećnog dana, most je bio zatvoren i za pešake, pa su putnici jedino mogli da koriste brodski prevoz. Rečni saobraćaj je bio “u rukama” brodova “Zagreb” i “Niš”, čiji kapacitet nije prelazio 60 putnika.
Međutim, tih dana ovi brodovi su zbog otežanog drumskog saobraćaja, prevozili više putnika nego što je dozvoljeno. Po principu “Ma, neće ništa da se desi“. A onda…
Kobna odluka i kobni motor
Prema Branku Najholdu, kapetan broda “Niš”, Ferdinand Nobilo je, videvši da se sprema nevreme, a kako ne bi još više opteretio brod i ovako prepun putnicima koji su i dalje pristizali, odlučio je da krene za Zemun pre planiranog vremena.
Njegovu odluku aminovao je nadležni službenik beogradske Kapetanije. Ali postoji i ono drugo – da je malo sačekao i da se pridržavao voznog reda, postoji verovatnoća da bi video oluju i tako ne bi isplovio dok se ona ne istutnji. Ali, da je samo to bio jedini problem…
Pre ispovljavanja, parna mašina u brodu je zamenjena mnogo lakšim dizel -motorom. Iskusni mornari su tvrdili da će brod, ako mu se ne ugradi dodatno opterećenje, biti mnogo nestabilniji, pogotovu ako se na brodu nađe veći broj putnika. Nebriga ili šta li je, u svakom slučaju, na ova upozorenja niko nije reagovao.
Vetar duvao 100 kilometara na sat
Prema Najholdovim rečima “Niš” je iz beogradskog pristaništa isplovio u već pomenuto vreme, ali ga je već kod Velikog ratnog ostrva, kod ušća Save u Dunav, sustigla oluja s kišom, gradom i vetrom koji je duvao brzinom većom od 100 kilometara na sat.
Dovoljan je bio jedan snažan talas ga nagne i da krmanoš Jovan Gvozdić nije uspeo da okrene pramac ka vetru, niti da brod približi obali. Drugi udar vetra je prevrnuo brod u 13,12 časova. Brodu je trebalo samo tri minuta da bude na dnu reke.
Lađari i ribari, čak i pojedini građani koji su se našli u blizini, probali su da pomognu davljenicima, ali je oluja otežavala spasavanje. Mnoge je sačekala smrt u reci. Prvi izveštaji su govorili da su se udavile 104 osobe, a kasnije je taj broj povećan na 126. Zvaničan podatak o broju žrtava nikada nije saopšten.
Sunačan dan se pretvorio u Mordor
Mnogo kasnije, preživeli sa srskog “Titanika”, kako su posle nazivali brod “Niš”, su sa knedlom u grlu i suzama u očima prisećali su se tog kobnog dana.
Mihailo Grkinić, penzionisani profesor geografije Zemunske gimnazije, u to vreme je bio brucoš Prirodno-matematičkog fakulteta. Došao je do Beograda zbog fakluteta. Prema njegovim rečima, dan je bio sunčan, ali je oko poneva vreme počelo da se menja. Grkinić se na brod ukrcao tek kad se odvojio od pristana, što mu je, po sopstevnim rečima, spasilo život.
Grkinić je čak ispričao da je jednoj prijateljici rekao da je upisao meteorologiju. Devojka ga je pitala kakvo će biti vreme. Pogledao je ka Zemunu i nije mu se dopalo ono što je video. Našalio se i rekao: “Biće tumbanja!“.
Nažalost, ovo što je putnik broda “Niš” izgovorio je bilo ništa u odnosu na ono što se samo koji minut kasnije dogodilo. Tek što je brod krenuo, Beograd je zahvatilo nezapamćeno nevreme.
Izveštaj o nevremenu je glasio ovako:
“Nevreme u Beogradu, tog 9. septembra 1952. godine, ušlo je u anale meteorologije. Pluviogram (dijagram intenziteta padavina) u vreme potonuća broda “Niš” pokazao je čak 80 milimetara padavina za 20 minuta, odnosno 4 milimetara u minutu. Takav intenzitet padavina redak je i u trajanju od jednog do dva minuta, a naročito ako je to srednja vrednost za 20 minuta“.
Borba za život
Počeo je da duva jak vetar, a nebo se bukvalno otvorilo. Jaka kiša i grad naterala putnike da sa palube uđu u unutrašnjost broda. Preživeli putnik Grkinić je je zbog velike gužve stigao samo do vrata. Pošto se brod nagnuo i počeo da tone, on je prvi izleteo napolje i našao se u vodi.
Njegova sreća je što je bio dobar plivač i nije se uspaničio. Seća se da je u džepu imao penkalo – majčin poklon za maturu. Jedino je brinuo kako da to sačuva, pre nego kako da sačuva živu glavu.
Prema njegovom kazivanju u vodi je začas bilo mnogo ljudi, dasaka je bilo na sve strane, a ljudi su se panično hvatali za njih. Stvari je bilo svuda okolo. Na svu muku padao je veliki grad, koji je ljudima pravio ozbiljne rane po glavama. Grkinića je spasao šešir koji je našao u vodi.
Na nesrećni događaj ovog srećnog putnika potseća sat na kome su kazaljke ostale poklopljene, tačno u trenutku kada je brod potonuo.
Drama u vodi i pod vodom
Ovo je samo jedna priča. U vodi su se dešavale prave drame. Kako je brod počeo da tone, kapetan Nobilo i mašinista Dušan Jovanović razbili su prozore i izbacivali putnike iz broda.
Jedan od putnika, Živan Miljković, uspeo je da se dokopa daske za koju su se ubrzo uhvatili jedan mladić i devojka. Talasi su bili jaki i okretali su dasku koja je nesrećni par udarala po telima i glavama. Od udaraca, devojka je preminula. Do obale su došli Miljković i taj mladić.
Prema rečima Branka Najholda, druga devojka je uspela se nađe na kopnu, ali je vrlo brzo, napsno, izdahnula. Tragediji nije bilo kraja. Priče koje slede su takve da mogu da se porede sa sudbinama putnika sa “Titanika”.
Čovek u uniformi kapetana ratnog vazduhoplovstva isplivao iz reke noseći dete u naručju. Mislio je da je spasio svoje dete. Tek na obali je video da dete nije njegovo. Njegovo dete se udavilo zajedno s majkom.
Dragoljub Jovanović iz Zemuna je tog jutra postao otac, pa je brže bolje otišao do Beograda da kupi poklone. Pokloni nikad nisu stigli, a otac nije video svoje dete.
Marija Dimitrijević se utopila zajedno sa dve maloletne ćerke, dok je treća devojčica uspela da se spase. Majka ju je ostavila jednoj poznanici da se sa njom vrati u Zemun sledećim brodom.
Anu Bajzert, radnicu tekstilne fabrike “Sutjeska“, koja uopšte nije znala da pliva, talasi su nekim čudom živu doneli do obale, ali njena dvanaestogodišnja ćerka nije uspela da se spase.
Učenicu Velinku Vučković je daska za koju se uhvatila u vodi, udarila u glavu. Dete se onesvestilo, ali su je kasnije spasili ribari koji su došli da spasavaju davljenike.
Neplivači spaseni, plivači udavljeni
Ostalo je zabeleženo da su se mnogi neplivači spasli, a mnogi plivači udavili, tačnije svi oni koji nisu uspeli da napuste utrobu broda. Jedan od njih je i Ljubiša Petrović. Iako nije znao da pliva, uspeo je da se održi na vodi sve dok nisu stigli spasioci. Rade Rašljanin, zanatlija iz Zemuna, iako je bio odličan plivač, udavio se jer nije uspeo da se u opštoj panici izvuče iz broda.
Prema sećanjima Najholda, jedna priča je možda najčudnija. Profesorku Zemunske gimnazije Emiliju Katić spasio je njen učenik. Ona ga je devet meseci kasnije oborila na godinu! Taj momak se zvao Blagoje Cvetković. Kasnije je uspeo da završi gimnaziju, postao inženjer, da bi se kao penzioner vratio u rodno selo Šumane kod Leskovca.
Zvonila sva zvona u Beogradu
Brodolomnike je spasavalo desetak čamaca koji su odmah krenuli u pomoć. Samo u brodu nađeno je 56 leševa, a među njima i tri člana posade – krmar Franja Javoran, mašinista Jovan Gvozdić i mornar Bora Kekić.
Kolika je ovo tragedija bila, shvatilo se tek na dan masovne sahrane u Zemunu i Beogradu, kada su odjeknula sva crkvena zvona.
Otvoreni kovčezi su bili izloženi ispred obe zemunske kapele. Zanatlije su zatvorile radnje, kafedžije su ugasile muziku, a na poslednji ispraćaj došlo je više od 10.000 ljudi. Kako su drugi utopljenici nalaženi, tako su bivale i sahrane na koje je uvek dolazilo mnogo ljudi.
Tragedija koja nije udarna vest
Zanimljivo je da vest o brodskoj nesreći nije bila na naslovnim stranama “Politike“, “Borbe” i drugih dnevnih novina. “Politika” je imala naširoku reportažu na šestoj strani. Sumnja se da je to zato što se istog dana obeležavala desetogodišnjica Jugoslovenske ratne mornarice, čijoj je proslavi prisustvovao Josip Broz Tito.
Na mesto nesreće je odmah došao Aleksanar Ranković, potpresednik i ministar unutrašnjih poslova FNRJ sa članovima Vlade Srbije Jovanom Veselinovom i Slobodanom Penezićem Krcunom. Oko 15 časova stigla je ekipa lekara sa Vojnomedicinske akademije. Vlada FNRJ proglasila je trodnevnu žalost.
Ministarstvo unutrašnjih poslova Narodne republike Srbije izdalo je istog dana saopštenje:
“U 13,12 časova magla i veoma jaka bura prevrnula je brod “Niš”, koji redovno saobraća na liniji Beograd – Zemun. Ovaj brod je krenuo iz Beograda u 13,07 časova. Brod je odmah potonuo. Spasilo se oko 30 osoba, a računa se da utopilo, većinom u brodu, oko 90 osoba. Deset čamaca sa obale odmah je priteklo u pomoć, ali su mogli da pomognu samo onima koji su uspeli da iskoče iz broda…”
Državni osiguravajući zavod obavestio je porodice žrtava da su svi putnici bili osigurani i da će za svakog nastradalog biti isplaćena odšteta od 50.000 dinara. Vlada je obećala i da će pomoći deci koja su ostala bez roditelja i porodicama koje su ostale bez hranioca.
Leševi vađeni danima, “Niš” remontovan
Sledećeg dana, brodska dizalica “Soča” izvukla je potonuli “Niš” na površinu. Ronilac Bogoljub Perić bio je zadužen za vađenje leševa. Zatekao je jeziv prizor – mornara kako grli katarku i još 55 leševa od kojih sedmoro dece.
Paluba je bila prazna, ali je na jarbolu bilo telo vojnika koji nije uspeo da se spase, jer mu se cipela zakačila za šraf. U kabini ispod palube bilo je na desetine mrtvih žena, muškaraca, dece, mladića i devojaka. Brod je pronađen u gotovo neoštećenom stanju, kao da plovi.
Brod “Niš” je rekonstruisan i dobio je novo ime – “Senta”. Od 1956. plovio je na redovnoj liniji Smederevo – Kovin. Svoju karijeru završio je početkom sedamdesetih godina prošlog veka, isečen u pančevančkom “Brodoremontu“.
Međutim, ima i onih koji veruju da je “Niš” ofarban u crno, da su mu nakačeni plovci na bokove i da, pod drugim imenom, i dalje brodi od novosadskog “Štranda” do Sremske Kamenice.
Nesreća bez krivca
Da bi ispitali tragediju, oformljena je specijalna komisija. Zbog kontradiktornih izjava preživelih putnika i članova posade, kapetan Nobilo je zadržan u pritvoru, ali je ubrzo pušten na slobodu.
Specijalna komisija je zaključila da je za nesreću kriva “viša sila” i kako to biva, niko nije okrivljen za nesreću. Međutim, grešaka je bilo i previše.
Prvo, ukrcano je više putnika od dozvoljenog broja. Drugo, kapetan je poranio sa polaskom, iako je video nevreme. Okrećući brod na levi bok istovremeno su delovale dunavska i savska struja pojačana vetrom, pa je vetar udario brod tačno u stranu kad je plovilo okrenulo uzvodno ka Zemunu. Došlo je do velikog nagiba i brod je potonuo. Putnici su u panici krenuli ka desnom boku, što je još više doprinelo naginjanju broda.
O ovoj tragediji pisao je naš pisac i moj kolega Vlada Arsić u knjizi “Brodolom“.
Inspiracija – politikin-zabavnik.co.rs/Vlada Arsić, Boško Antić, 011info.com
Fotografije: Wikipeda, Pixabay, meteologos.rs, 011info.com, politikin-zabavnik.co.rs, laguna.rs
