Zašto treba da se potrudiš da budeš što bolji u javnom nastupu?
Neki ljudi imaju sklonost i ljubav prema publici i kameri. Osećaju se komforno da budu u centru pažnje i tu se osećaju najudobnije. Od svojih prvih reči igraju, pevaju, „nastupaju“ i uživaju u oduševljenju koje izazivaju.
Ja sam verovala da se ljudi dele na dve kategorije: one koji su rođeni za javno nastupanje i nas koji nismo.
Međutim, na svom primeru sam saznala nešto što mi je uzdrmalo sva dotadašnja ubeđenja – javni nastup je veština. A svaka veština se uči.
Ne treba ti javni nastup samo ako si javna ličnost. Javni nastup je kada se javiš da postaviš pitanje na nekom predavanju (što ako imaš probleme sa javnim nastupom verovatno ne radiš, zar ne?), kada odgovaraš u školi, polažeš usmeni ispit na fakultetu, na intervjuu za posao…
Ono što je paradoksalno je da mnogi ljudi godinama obavljaju poslove koje podrazumevaju javni nastup, (nastavnici npr.) a i da ih nikad niko nije učio nekim osnovnim pravilima i trikovima, koji razlikuju lošeg predavača od dobrog. Verovatno zato što ni oni nisu svesni da se to uči, već podrazumevaju da je to nešto što se intuitivno radi. A ne što mora da se vežba i unapređuje.
Kada smo deca, sve što nam odrasli kažu od „hajde sad pokupi igračke“, do „moraš na spavanje“ – je praćeno pitanjem – ali zaaaaašto? Deca moraju razumeti zbog čega i „zato što ja tako kažem“ nikad nije zadovoljavajući odgovor. Jer, i odraslima je mnogo lakše obavljanje svakodnevnih, ponavljajućih, napornih radnji ako znamo šta nam je krajnji cilj. Time se bavi i Simon Sinek, u knjizi koju trenutno čitam – Počni sa ZAŠTO. I to je upravo ono odakle ćemo da krenemo.
Hajde da budemo radoznala deca;
Ali zaaaaaašto bismo vežbali, učili, unapređivali baš javni nastup?
Zato što:
Povećava kvalitet odnosa koje imaš sa ljudima oko sebe.
Komunikacija je, u stvari, kičma našeg društva. Omogućava nam da prenesemo poruku kojom se povezujemo sa drugima, inspirišemo ih, utičemo na odluke i motivišemo na akciju. Bez komunikacije, mogućnost da napredujemo u poslu i životu bi bila nemoguća. U jednom intervjuu Tima Ferrissa čula sam rečenicu: „Tvoj uspeh zavisi od toga koliko neprijatnih razgovora si spreman da u životu vodiš.“ I načina na koji ih vodiš.
To je stvar koja može promeniti tvoj život na bolje zauvek.
Jer, je to jedno od onih, kako ih divna Marija Grujić Bepa zove, „suštinskih znanja“, koja prave veliku razliku u našim životima. I zato je najbolje da na tome kreneš da radiš što pre.
Čovek koji ima određena znanja iz neke oblasti + dobar javni nastup uvek je u boljoj poziciji i često je šef onome ko ima ista znanja iz te oblasti, ali ne i veštinu javnog nastupa. Za sve nas koji moramo da plivamo da bismo došli do medalje – dobrog odnosa sa javnim nastupom, u narednom periodu ćemo više pričati o mom iskustvu i savetima koji su meni pomogli u prevazilaženju treme. Ali, i u javnom nastupu je najbitnija praksa. Sve knjige i saveti, videi i tekstovi vam neće značiti ako ih ne primenite.
Da je više informacija rešenje (danas – u doba interneta) svi bi smo bili milijarderi sa savršenim pločicama na stomaku. Tim Ferriss
Međutim, nisu informacije ključ, već ono što sa njima radimo.
Zato što su reči oružje
Ako želiš da svoje misli preneseš ljudima, moraš početi od svog javnog nastupa. Reči su moć, zato što ih koristimo kako bismo ljude ubedili u nešto. U stvari, sve ideje jednake su nuli, sve dok ih ne „oživimo“ uz pomoć reči. Skoro sam saznala da 80% sadržaja koje je neko kreirao na internetu niko nikada nije video. Jer nije bitan samo kvalitet nečega što si kreirao- već i način na koji je iskazuješ. A Marčelo je to u jednom intervjuu to rekao vrlo jednostavno: „Ništa ne vredi u fioci.“ Ne vrede ti ideje, ako ne umeš da ih preneseš drugima.
Prevazilaženjem jednog straha, svi ostali strahovi postaju manje strašni
Iza mene se nalaze vrata, ispred:
mala crna kamera na stativu sa tri nožice. Uključuje se zlokobna crvena lampica koja označava da je snimanje počelo. Ja, potpuno nepripremljena. Mikrofon, koji prvi put držim, gurnut u ruke. ‘Hajde, reci nam nešto o sebi.’ U tom trenutku, iz glave mi nestaju misli, kao oblaci rasterani vetrom. ‘Ali, šta da kažem?’. Bilo šta, hoćemo samo da vidimo kako izgledaš na snimku.’ ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀ ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀
Pored, moja drugarica i pet ljudi koje jedva da poznajem. Panika nadolazi kao plima. U sebi ponavljam ‘Ja ovo ne želim. Mrzim kamere. Šta ako se izblamiram?’ Mozak traži najbrži izlaz iz neprijatne situacije – a da jednostavno odustanem? Vrata se nalaze na samo jedan korak. Mogu da odem, i da izbegnem neprijatnost. Samo. Jedan. Korak. ⠀⠀⠀⠀⠀⠀
⠀⠀⠀⠀⠀⠀
Ovo je situacija koja mi se desila pre par godina kada sam još uvek imala smrtni strah od publike, kamera i mikrofona. (I koja je verovatno smešna ljudima koji nemaju taj strah.) ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀
Prijavila sam se na radionicu novinarstva lokalne televizije, jer sam želela da naučim da pišem članke. Prošli smo kroz mini obuku i onda je naš mentor rekao: Hajde, ko će prvi da se oproba pred kamerom. Ja, šokirana, naravno da sam počela da vrtim glavom i govorim da me to ne zanima i da nisam zato tu. Ali on je imao drugačiju ideju. Rekao je ‘Hajde ti prva, pošto vidim da imaš najveći otpor.’ Međutim, posle par sekundi kad sam videla samo beg kao opciju, stisnula sam mikrofon, zadržala u suznim kanalima kapljice koje su samo čekale znak da pođu i promrmljala par rečenica.
Nakon gledanja snimaka, rekli su mi: kamera te voli.
Da budem iskrena, ja nju i dalje ne volim. Ali smo u okej odnosima.
Iako mi je taj trenutak tada delovao samo kao bespotreban stres, kasnije sam shvatila da je ustvari bio prekretnica.
Počela sam da ulažem svestan napor da
ubedim mozak da žuta traka koja označava opasnost, ne treba da obavija javni nastup.
Jer, i pored svih neprijatnosti, ne postoje scenariji strašniji od onih koje oblikujemo u svojoj glavi.
Zahvaljujući ovom događaju, pokrenula sam se i počela da kroz radionice o javnom nastupu, čitanje o raznim savetima i korišćenje svake situacije za vežbanje, poboljšam tu svoju veštinu.
To mi je mnogo pomoglo i doprinelo kvalitetu mog života. Mogu efikasnije da iskomuniciram svoje ideje, da postavim prava pitanja onda kada treba, a ne da se kajem što zbog treme nisam iskoristila priliku. Pomoglo mi je i da se brže povežem sa ljudima i da budem otvorenija u iskazivanju svojih želja i potreba.
Da li ti imaš probleme sa javnim nastupanjem? U kojim situacijama ti je najneprijatnije?
Ovom temom ćemo se baviti i u narednim postovima, tako da piši nam o svojim iskustvima, postavljaj nam pitanja i podeliti tekst sa svojim prijateljima kojima bi bio koristan.
