Dođu, tako, sećanja nepozvana kao džangrizavi, dosadni gost koji kad svrati, ne zna da ode. Volim kad spavaju, često su ušuškana. Probudila su se nevoljno, pa već kad su budna, pokrenuše one sitne hemije, telesne. Neko im je u besposlene ruke gurnuo bledoplavo pisamce adresirano dečjim rukopisom „za mog tatu„.
U razdeljak te ljubim
Imala sam četiri godine. Moj otac beše bolestan. Tek kad je bolest malo olabavila čeljust, viđala sam ga kod kuće, za vikende. Pismo je danas krto, sa jedva vidljivom ptičicom u uglu. To je, zapravo, čestitka koja se zakači na poklon, a meni je bila način da tati pokažem da mi nedostaje u moru jednoličnih dana, bez pričanja priča, bez pesmica, bez već usklađene svakodnevice koju sam volela.
U stanu u novobeogradskoj višespratnici dani su sporo prolazili. „Budi dobra, slušaj!„. Slušala sam, ali pravila nije bilo kod živaca koji su, poput strune, pucali kad god bi postavila pitanje, ćuški i batina, a već ubrzo posle njih i poljubaca i, kao sito probušenih emocija, osakaćenih i zaljuljanih za koje se mislilo da mogu da poboljšaju dan, nedelju, mesec, godinu… Život. Nisam mogla ni da pretpostavim koju ću neuravnoteženu emociju iz nikad mirnog mora, izvući. Teško je biti nekome nužno zlo. Krivac za ukradenu slobodu i loš život.
Da sve bude za nijansu tužnije, glavu malog deteta krasila je kratka frizura. Sa razdeljkom.
Majka me je šišala „na dečaka„. Drhtave, neprecizne šake frizerke Živke svađale su se sa makazama… A makaze, bez milosti… Ko još traži milost u sečivu? Dete, jer tamo gde je trebalo da dobije dlan, dobilo je bespotrebno sečivo.
- Ne ljuti se, mila, na mene, radim ono što tvoja mama kaže…
Majka je palila je cigaretu za cigaretom, tražeći mrvicu lošeg čak i kad se loše ne nazire. Glavu mi je krasio omraženi razdeljak. Trebalo je naći nešto lepo u tom idiotskom i bespotrebnom šišanju. Kako? Majka, zadovoljna. Možda.
Da bi ublažio dečju tugu posle svakog frizeraja, moj otac je neharmonično i bez sluha pevao „U razdeljak te ljubim, svim žarom srca svog“ ne bi li bar za kratko oterao sive oblake nad licem ćerke mu jedinice i za trenutak doneo osmeh. Želeo je da sanira načinjenu štetu i da malo sreće unese u već tugom obojeni čin, a da ne uznemiri majčine iovako uznemirene i razularene duhove.
Nikad ne pričaju o njoj…
Prošlo je mnogo izmaglica, ledenih kiša, kao drenovine suvog vazduha, noći bez dana, dana bez svitanja, života od danas do sutra… do jedne letnje noći u vojvođanskoj, preciznije, bačkoj ravnici. Tisi sam dozvolila da mi mazi dlanove i unosi studen u buduće događaje. Nisam ni znala koliko suza imam, dok ne potekoše. Čuli su se stihovi „… vuče te đavo na tu stazu, a ispred sebe imaš dobri, stari, izlizani drum… ukrstim politru i noć, i na taj krst se, tu i tamo, prikivam…„, dok je krokan tekao venama, moje suze rekom, a sećanja su probala da mi pomute jedno leto i još jedan od onih mojih, svojeglavih i zamršenih života. Svaki je, od tih životarisanja, završen. Ubijen. Skončan. Zanavek uspavan. Sećanja su muke. Zato volim kad spavaju.
Bila je vedra noć avgustovska, a pala je kiša. Namrštili se oblaci, namrštio se Begej. Jedan oblak, težine kao Sinajska gora, sakrio mi je zvezde. Reka piva mi okupala dušu. Kiša je probala da olakša i oprosti grehe, ako gresi postoje. Žao mi je, bilo. Tad. I nikad više. Potopila me je tuga, ne pivo i stihovi s bine.
Ožalila sam nešto što sam mislila da imam. Danas znam da nisam izgubila. Jer, ne možeš da izgubiš nešto što nikad nisi ni imao. Pomiriti se treba s istinom. Svaka istina boli. Ako ne boli, nije istina.
Bolje da šešir nemam!
Nakupila se neka čudna energija ovih dana. Sećanja po’itala napolje, kud’ ih sprečiti? Kad, videh, ono Sunce već utrčalo u znak Riba i zamutilo je reke i rečice, potoke i potočiće, vilinska ogledala, duboka mora, još dublja jezera i velike okeane. Zatalasalo se Sunce u Ribama, stihovi izroniše, zadrhtaše note od prijatne jeze. Pozva Sunce tirkizne boje jednog šlager pesnika međ’ vrleti nebeske. „…Danas sam pun neke Španije, triput sam živeo tamo. Sumnjaš u živote ranije? Ako, smej se samo…„.
Dođe tako dan. Jedan je dovoljan. Zamuti se Dunav. Ne znam da li je i zastao? Možda. Da li je štucnuo Pijani sat dok je nazdravljao svetlosti u mrklom mraku vasione? Di znam? „…Ne pijem što uživam, nit’ što mi dobro stoji, pijem da njega napoijim…„. Poteklo je vino, jer bez vina ne vredi ni tugoviti, ni sreći se diviti. Ni plakati, ni skakati. Nastade taj tužni treći čin. Ne znam ni da li su postojala prva dva. Ako jesu, eto proletoše, i postaše pomenuta sećanja.
„Osta’ samo SRCE, koje sve razume, jer tu Boga nema!„
Ajd’ sad, valja ona sećanja uspavati. Dosta je bilo.
„…Prolaze nebom ždralovi, i ova duša i noćas ore tamo gore, za tim plugom…„.
