”Hoće li sloboda umeti da peva, kao što su služnji pevali o njoj?”
Kako nam uvek suviše postane važno baš ono što izgubimo, već godinu dana sloboda je reč koja ima najveću vrednost na svim svetskim jezicima.
I nikada ranije nismo mogli da primetimo koliko nivoa ovaj pojam sa sobom nosi. Koliko god sloboda bila pre svega filozofska kategorija, metafizički pojam koji je čoveku kao biću udahnut pri samom rođenju, prečesto se susrećemo sa osećajem da nam je ona oduzeta. Mi se sa njom rađamo, a ona je rođena sa nama, ali ipak određene društvene prilike i uređenja igrale su se sa sudbinom najosetljivijeg apstraktnog pojma. Neverovatno je, međutim, koliko god nam ona bila prirodno data i koliko god njenom stvaranju lično učestvovali, sa druge strane ona je ideal kome doživotno težimo i koga neprekidno osvajamo. Filozofi bi rekli da naša sloboda prestaje baš onde gde počinje sloboda drugog bića.
Kako god mislioci i pesnici o njoj govorili i nju definisali, ono što muči svakoga od nas jeste lični odnos prema njoj i nedostatak slobode na svakodnevnom planu. Osvrćući se na prošlost i donete odluke teško da sa sigurnošću mogu da razgraničim odluke koje donosim sama i one koje sam donela zbog pritiska, saveta ili očekivanja drugih iz svog okruženja. Norme ponašanja i uklapanja u zajednicu učimo od najmanjih nogu, s toga smo vaspitani da ne postupamo po svojoj slobodi, nužno i odgovornosti, već da bezrezervno realizujemo ono zahteve autoriteta (nekada roditelja, vaspitača, učitelja, kasnije partnera, poslodavca, zakonodavca, predsednika i uvek onih koji su na lestvici iznad nas). Tako je malo ko naučen da postupa po sopstvenoj savesti i ličnim željama. Nije neobično sresti odrasle ljude koji su osakaćeni za svoj stav, želju i nameru, one koji usvajaju tuđe recepte za sreću, dok se u njihov najveći strah ubraja onaj da “ne štrče”. Najveća prevara jeste to što smo samostalno i svojevoljno stvorili lični zatvor koji gradimo čitavog života pod devizom “tako treba”, treba da završiš tu školu, treba da uđeš u brak, treba da stvoriš porodicu, treba da radiš taj posao. Nadoknadu za ovakve “kompromise” odnosno odstupanja od ličnih afiniteta, različitosti, uljuljkivanje u mejnstrim komformizam mnogi često nalaze u porocima, abnormalnim uživanjima u hrani (popunjavanju rupa nezadovoljstva i praznine) uprkos jednom naizgled skladnom životu. Tako su mnoge pijanice recimo sjajni pesnici zarobljeni u uniforme nekakvih inženjera, nasilni očevi pritajeni homoseksualci, zavisnici od narkotika neuspeli projekti ambicioznih roditelja. Blaži oblici hroničnog nedostatka slobode skloni su prelasku u virtuelnu stvarnost recimo u svet igrica, društvenih mreža, serija, televizijskih emisija, čak i literature bez koje zarobljenik kako kaže “ne može”. Nedavno mi je jedna devojka rekla da bi poludela da ne trči svakoga dana preko sat vremena, koliko god ta sportska aktivnost bila zdrava i takva navika pohvalna, ne mogu da se otrgnem od utiska da iza ovoga stoji jedan tužan život, frustracija i nezadovoljstvo. Zaboga, da treba da trčimo umesto da hodamo naša tela bi bila drugačije konstrujisana. I ima li nečega u tom trčanju, nekakvog bežanja od sebe i svega onoga što nas okružuje (samo pitam)?
Dakle, sloboda nije ugrožena samo onda kada čike sa televizije tako kažu, već svakog puta kada ne postupite po vlastitim zakonima slobode, kada se bojite da kažete šta mislite jer će vas neko čudno pogledati, kada odbijate da se oblačite onako kako se osećate, kada ulazite u zajednice sa ljudima koje ne volite, kada vam je važnije šta će neko misliti nego kako ćete se vi osećati. Ukoliko vam je sloboda zaključana u regalu još od detinjstva vaš put je veći, ali ne odustajte. Steknite naviku da osluškujete svoju slobodu, jer ona nije samo tema filozofskih rasprava, ona je miran san, zdrav život i mirna savest.
foto: pixabay
