Ovaj članak nije namenjen za ubeđivanje zašto bi trebalo ići na psihoterapiju, zašto je ona dobra ili je loša, šta je uopšte psihoterapija, koja je razlika između psihijatra, psihologa i psihoterapeuta i tome slično. To možete naći na drugim internet stranicama. Ovaj članak će biti upravo o tome zašto treba obratiti pažnju na ovaj dan.
Da bi neko bio psihoterapeut, pre svega, treba da se odluči za koji pravac želi da se edukuje. Sama edukacija, u zavisnosti od odabranog pravca, može da traje od 4 do 5 godina. Osim toga, potrebno je imati određen broj sati rada sa klijentima pod supervizijom (tj. kada delite svoja iskustva sa supervizorom koji vam daje sugestije i dodatna uputstva kako bi trebalo raditi) i potrebno je imati određen broj sati ličnog rada, tj. ići na ličnu psihoterapiju i biti u ulozi klijenta. Svaki navedeni deo ima svoju težinu i što je najvažnije, ni posle sticanja zvanja, ni nakon okončane edukacije, supervizije i ličnog rada, tu nije kraj, već se “rad na sebi” i učenje nastavlja kroz ceo život.
Kada me neko pita kog terapeuta bih preporučio, savetovao bih onog ko ima što više sati ličnog rada. Odlazak na terapiju i odabir terapeuta ni malo nije lak zadatak. Zašto otići, da li otići, koga izabrati i slično, sve su dileme na koje se nailazi na “putu ka sebi”. Iako se tokom edukacije podrazumeva odlazak na terapiju, postoji podjednako ista nelagoda u vezi motivacije „rada na sebi“ kao i kod ljudi koji se ne bave ovim poslom. Moja početna greška je bila to što sam lični rad započeo sa motivacijom zato što je to potrebano za sticanje zvanja.
Kao: Ja ću to da “odradim” i da steknem neophodne uslove za zvanje i kraj!”. Veliki ćorsokak! Kada sam to osvestio, uvideo sam da ništa nisam posebniji od drugih što se tiče životnih problema, a imao sam (čitaj: imam) dosta materijala na kojima je bilo potrebno raditi (čitaj: i dalje radim).
Tokom perioda od godinu i po dana, prošao sam kroz razna pitanja, probleme, dileme, lične pritiske, razjašnjenja, preuzimanja odgovornosti, otkrivanja (Jungovskih) senki, davanja oprosta sebi i drugima, oživljavanja bolnih tema i dosadašnjih životnih trauma i razmišljanja koja su se javljala na seansama i u danima između seansi. Bilo je teških seansi. Bilo je i preteških.
Bilo je onih gde sam se osećao odlično, bilo je onih koje su me terale na suze, a i onih zbog kojih sam hteo sve ovo da napustim. Uz pravovremenu intervenciju terapeuta, prilikom jedne od seansi, zaključio sam da je iskrenost i otvorenost zaista najbitnija čak i kada te nervira terapeut i želiš da ga napustiš, ali kada sam i to podelio, otkrio sam razloge takvih osećaja i razmišljanja čime sam sebe ponovo vratio na pravi put. Zapravo, hteo sam da ga (je) napustim, jer sam se suočavao sa samim sobom, počeli su da se javljaju otpori, a kako to ne bih priznao, napad ili napuštanje činilo se kao najbolja odbrana u želji da ostanem i vratim se sigurnoj zoni. Da je to sve teško, jeste. Da traži iskreno i otvoreno ulaganje, traži. Da postoji opasnost od pucanja dosadašnje slike o sebi, drugima i životu, postoji i te kako i naposletku, da košta, naravno da košta. Ako bih želeo da transformišem svoje telo, na primer, da postignem izgled bodibildera, morao bih isto da prođem i bilo bi podjednako bolno. Ili da, na primer, želim da naučim da sviram neki muzički instrument, takođe bih morao da pružim ozbiljno ulaganje u vremenu, vežbanju, novcu…
Glavna motivacija koja mi se javila na ličnom radu jeste otkrivanje svojih potencijala, a glavni cilj mi je integracija svih delova sebe u jednu celinu uz konstantno prepoznavanje svojih emocija i potreba. Zapravo, postizanje celovitosti. Da bi se to sve postiglo, potrebno je vreme, izbor dobrog psihoterapeuta, samostalni rad između seansi, ali i hrabrost da se potpuno predate jednom novom odnosu sa nepoznatom osobom sa kojom treba stvoriti međusobno poverenje kroz neophodni protok vremena. Zvuči skoro nemoguće ali to zaista postoji i ostvarivo je, ali na početku sam obećao da ovo nije tekst za ubeđivanje.
Tokom dosadašnjeg rada na sebi uvideo sam jednu od najbitnijih situacija, a to je kako se zapravo oseća klijent dok prolazi proces “ogoljenja” svoje duše gde se zapravo potvrđuje psihoterapijska floskula da je “odnos zapravo taj koji leči”. Nesigurnost, ranjivost, stid, sumnja u terapeuta, sumnja u sebe, u svoje izbore, u svoj razum, u svoje kapacitete, strah od promene, strah od otkrivanja delova svoje ličnosti, strah od odbacivanja, sve su momenti na koje sam naišao i nailazim, kako u ličnom radu tako i u radu sa klijentima. Ispostavlja se da nema promene bez bola. Seanse se pre mogu opisati jednom drhtavom i nestabilnom uzlazno-silazno-uzlaznom linijom nego da se predstavi konstantnim uzlaznim trendom. Zbog toga vam niko ne može obećati siguran napredak jer je mnogo stvari u igri, počev od vaše motivacije, cilja, želje, kapaciteta, ali i iskustva terapeuta, njegovog znanja i njegovog rada na sebi. Kao i u svakom poslu i u ovom postoje oni dobri, oni baš dobri, oni prosečni i oni veoma loši terapeuti. Smatram da bi trebalo imati različita iskustva sa nekoliko terapeuta i u zavisnosti sa tim šta vi želite od toga. Verujem da je u ljudskoj istoriji uvek bilo onih koji su umećem govora, poznavanjem ljudske duše i ponašanja imali određenu ulogu u društvu i uticali na izmenu ljudi. Nažalost, bilo je i onih koji su takvo znanje i zloupotrebljavali iskorišćavajući duševnu tananost. Takvih ima i danas. Njih primećujemo u samoprozvanim stručnjacima koji se bave davanjem saveta kako bi trebalo živeti uz pomoć nekog “leka” tj. preko noći. Čuvajte se.
Osim pomenute floskule i brojnih drugih, postoji i ona koja kaže da tri situacije menjaju čoveka: velika sreća, velika tuga i psihoterapija.
Dok prve dve situacije mogu da me “snađu” ili zateknu, svesno biram ovu treću bez obzira na šta ću ja naići u svom životu. Ne sa željom da budem spreman i “pripremljen” na nedaće i probleme, već da “upoznam samoga sebe” i živim iskreniji i duševno bogatiji život.
Obeležavanje Dana psihoterapije skreće se pažnja na preko potrebni profesionalizam u ovoj veoma zahtevnoj profesiji i podseća na važnost postojanja takvog poziva koji, ni jednog momenta, ne ispuštajući religijsku, tj. duhovnu komponentu, pomaže ljudima u širokom spektru nedaća na koje svaki čovek nailazi tokom svog bivstvovanja. Slaviti dan koji je posvećen onima koji su tu da pomognu drugima je i pružanje podrške, kako onima koji pomažu, tako i onima koji su se ohrabrili za put promene.
Tako, srećan nam svima ovaj dan!
