Slušaj Svoju Dušu: Lisabon & Porto

– A da se preseliš u Portugaliju i pišeš knjige? – tako počinje jedna moja (stara) priča koja se zove Dobre vesti, i da vam kažem, sama sebi sam prorekla zaljub u ovo mesto, mada ne znam kako iko može da ostane imun na sunce, oslikane pločice na zgradama, surf, okean, fado, bakalar, ono žđć u govoru, to je kao da neko kaže da je Monika Beluči ružna, znači prosto ne ide – Portugalija je neosporno divna. Ovde sam bila od 2-8 jan, tačnije prvo u Lisabonu pa u Portu – ali ovaj ćemo moj putopis početi kišom – a kako ćemo ga završiti, videćemo do kraja epizode. Kao i uvek, moje preporuke šta jesti i videti su na dnu teksta 🙂 Vamos!

Lisabon, dan 1: Dobro je da ne pljušti u Lisabonu

…tako sam gunđala dok sam se šetala apsolutno praznim ulicama Lisabona u 21h, ništa mi nije bilo jasno, ni zašto se nalazim u zoni sumraka ni zašto nema nikoga, mada je doduše bio 2. januar, pa je bila repriza reprize, ko to zna. Uglavnom, stigla sam relativno kasno u hostel, let do Lisabona je 3h40min, pa dok još ukačite metro do grada, malo sam već bila izmrcvarena i stvarno je pljuštalo, i ja sam hrabro odlučila da se makar prošetam, mada to realno nije imalo neke poente. Ruku na srce, stvarno je bilo toplo, nekih 17C ali Lisabonskih, toplih, ali nakon sat vremena kišnjenja, predsednica mačjeg klana bila je pokisla kao miš, kakav paradoks, a čak ni u Tiger nisam uspela da uđem jer su ga zatvorili (meni ispred njuškice), pa sam se zaputila ka smeštajnoj jedinici sa idejom da odmorim.

Stavljala sam storije i gledala šta da sutradan obiđem i setila se kako sam to jutro u Beogradu videla kako je jedan dečko rekao svojoj devojci Hvala bogu da nismo normalni nakon što su otplesali spontano na sred ulice, i ja sam pomislila kakvi ste vi carevi, hvala bogu da niste a nisam ni ja. To kažem jer prisluškujem i slikam ljude bez znanja, npr jedan zaljubljeni par u Lisabonskom metrou, kako su bili slatki, i znam da nije lepo, ali je sve što vidim i čujem tako je prelepo, i u tom razmišljanju sam zaspala uz nadu da će sutra biti lepše vreme i razmišljanje da l ću se zaljubiti u Lisabon do kraja epizode.

E sad – zašto sa idejom da odmorim – pa zato što je ideja jedno a realizacija, ofkors, nešto sasva drugo. Pre svega, moramo se vratiti na ono hostel: da, ja sam se sa 42 godine odlučila da odem u hostel, povučena nekim mlađim i lepim iskustvima, željom da sebe izbacim iz konfor zone (ali i budžetom i naravno visokom ocenom samog hostela). Ne lezi vraže, u 1:18 (ej-em), probudili su me pijani glasovi mojih novih cimera i ja sam zažalila što sam ikada pomislila da je ovo dobra ideja. Džangrizava, ljutito sam im iz kreveta dobacila da nisu sami i da se utišaju (for faks sejk), a na moje najveće iznenađenje, oni su postali manji od makovog zrna, šaputali još sveukupno 2 min i brzo se spakovali u krevet.

Lisabon, dan 2: Holanđani, mačad

Ujutru sam odlučila da se ipak izvinim cimerima jer su se zaista utišali a verovatno nisu ni znali da sam tu, ali su me oni preduhitrili pa smo se upoznali – bila su to 3 Holanđana i ovaj mirovni pakt je i više nego urodio plodom. Nakon toga odlučila sam da odem do nekih glavnih tačaka u gradu, o kome nisam znala baš mnogo osim:

• nikad nije bio bombardovan
• obeležio ga je jak zamljotres u kome je srušen ceo grad, godina je 1755, a nakon zemljitresa i ogromni požar usred paljenja sveća vernika, a onda i cunami – svakako je sve srušeno osim Alfame i grad se izgradio od temelja, ali s ponosom naglašava da nije izgubio svoj identitet
• to je grad na 7 brda, mada ih ima mnogo više
• ima i tramvaje i uspinjače, ovde se jede bakalar, sluša fado i jede Pastel de nata, hrskavo pecivo punjeno filom od žumanaca nalik pudingu

Moj je dan počeo šetnjom uz reku Težo, e to nisam znala, ni da je reka ni kako se zove, mada je ovo specifična reka koja se uliva u Severni Atlantski okean, pa je mešavina reke, mora i okeana, tačnije miriše i izgleda kao more, a toplo je pod prstima i u januaru. Na obali reke srela sam prvo dekicu koji slaže kamen na kamen a onda ga i boji i tako pravi svojevrsne skulpture, a zatim i drugog umetnika koji je od peska napravio različita stvorenja i obojio ih. Iskrena da budem ja sam od umetnosti ovde očekivala više, i onda sam se, potpuno neinspirativno, pravac zaputila u Tiger, a tek onda odlučila da otkrivam grad.

Prvo sam otišla na jedan od mnogih vidikovaca: Santa Justa Lift (Elevadoro), tj ovde vas dovozi čuveni lift ispred koga se čeka beskrajni red, ali meni su dali savet da samo odem do Convento do Carmo i odem desno i tu je vrh toga za šta svi čekaju red i nema gužve, i da vam kažem, odličan savet. U samu crkvu nisam ulazila iako sam čula da je lepo, ovde je i arheološki muzej, nešto mi se nije švrćkalo po crkvama, šta ja znam.

Onda sam krenula na drugi vidikovac, Miradouro S.Pedro de Alcântara, mnogo lepši nego taj prvi da vam kažem, puca pogled, sve vam lepo čak i po kiši, a ovde je bio i novogodišnji bazar sa drvenim kućicama pa sam odlučila da probam čuvene krokete sa bakalarom i popijem kuvano vino. E da, ovde vozi i uspinjača u koju se nisam uspela, ali ako vam treba, Elevador da Gloria pa do kraja 😉 Kad sam sela da odmorim, bakalar mi se dopao, mada nije za svakoga, jer ljudi su glupi i ne vole ribu, ja je obožavam, kuvano vino on point, i onda ugledam neke 3 poznate fačice – kad ono, moji cimeri. Glynn, Pim i Robin seli su na pivo, pozvali me da im se pridružim a onda ih ja pozvala da pogledamo i treći vidikovac.

Miradouro de Santa Luzia je bio vidikovac broj 3, i on vam se nalazi u Alfami, ako se sećate jedinom delu grada koji nije uništen zemljotresom. Odavde gledate na donji deo Alfame i zaista je romantično i sanjalački obojeno, čak i po kiši koja je natopila moju kosu, jer je sav u pločicama – čak imate i dve slike od pločica od kojih jedan prikazuje Lisabonski glavni trg pre zemljotresa. Umetnost oslikavanja azuležosa (azulejos), tj ovih (uglavnom) plavo belih pločica stigao je sa Mavarima i to sam vam izguglala, a u Lisabonu imate i Nacionalni muzej ovih pločica. Pored azuležosa, tu vam je i čuveni calcada portugesa, tj portugalski pločnik koji podrazumeva šarene kamene pločnike u različitim dezenima, uglavnom crno-bele-sive boje.

No, da vas manem sa enciklopedijskim činjenicama i da pođemo dalje – pošto je kiša pljuštala, Holanđani i ja smo seli na ručak a zatim se odlučili za vožnju tramvajem 28 – to vam dođe kao vožnja 2 po centru Bg-a; tramvaj prolazi kroz centar grada i prizor je više nego ugodan, ali je i sam tramvaj drven i retro što daje na specifičnom vajbu celoj vožnji. Pitala sam se tada, kako se zavoli neki grad? Dođeš i gledaš arhitekturu i onda sudiš da l ti se sviđa, onda je neko ljubazan ili ne, onda vreme koje veze nema s gradom utiče na tebe kao i na to ko te dirao ili nije pre toga, kako je to u stvari čudno, praktično ništa ne zavisi od zemlje. Na kraju, zaključila sam da je arhitektura kul, vreme užas, Lisabon neposredan i neosporno lep, ne trudi se da očara ali zavodi.

No, hajmo dalje – zatim smo se prošetali do Placa de Comercio, glavnog trga, slikali se unutar ogromne jelke i odlučili da tu u blizini probamo čuveni portugalski liker žižinju/ žinju (ginjinha) – portugalski liker koji se pravi infuzijom bobica žinje (odnosno višnje ili vrste trešnje) u alkoholu, uz karanfilić ili cimet. Da vam kažem, neznalica sam za alkohol, pa mogu da presudim da mi žinja ima ukus slatkog od višnje sa alkoholom (not my thing ali pričate sa osobom kojoj je omiljeni napitak čokoladno mleko).

Nakon kišnog dana, mačići i ja smo se pokupili u smeštaj i pričali na terasi: o politici, hrani, običajima u našim zemljama. Holanđani su iz severne Holandije, malog mesta blizu Ajdnhovena, više nego pristojni i verovatno i hajlajt ove prve posete Lisabonu. Pričali su mi da vikendima idu u nautički klub gde uče decu ne samo nautici već i lepom ponašanju, nisu probali droge (ni lake ni teške), a zabava im je popravljanje starih automobila. Ovaj mindset mi je bio nestvaran: kako 24godišnjaci tako razmišljaju – da li je to posledica vaspitanja ili prosto odrastanja u potpuno uređenoj državi? U svakom slučaju, dogovorili smo se da sutradan odemo u Sintru – moraš da ideš reklo mi je najmanje 10 ljudi – ali da vam kažem, ljudi su debili i nije trebalo da idem, a reći ću vam i zašto.

Lisabon, dan 3: Da mi je trebao put u Sintru, nije

…ali da li mi je bilo prezabavno, jeste, nekad je život takav, ništa ne valja a sve nekako štima, ja sam odavno naučila da se samo pustim kad putujem, mogla bih i u životu to da probam. Enivejz, kada mi je ko zna koliko ljudi preporučilo da odem do Sintre, oblasti blizu Lisabona koje mu dođe kao naša Fruška gora, puno palata tj zamkova/ manastira, zaboravili su da spomenu da je na 2h hodosramlja od Lisabona, as in gurate se u prevozu da dođete do tih ruku na srce dvoraca iz Diznijevih crtaća, osim što su korišćeni za masoneriju, but hey, sve očekujete da vam ptičice i zecovi donesu hranu i čarobni štapić.

Takođe svi kažu da je na 40 min od grada, ali zaborave da spomenu da možeš 20 min da čekaš voz (ili te uhvati štrajk vozova kao nas) i da posle se još penješ do zamka ili hvataš bas i da ima milion zamkova pa sad ti izaberi koji je najbolji – kažu da je Palacio Nacional da Pena, ali mi smo se ipak odlučili za drugi: Quinta da Regaleira. Ono što su isto svi zaboravili da mi spomenu da em treba vreme za obići jedan em se u svaki plaća ulaz, pa ovo više deluje kao neko celodnevno mučenje obilaska zamkova gde ti se na kraju sve pomeša u jedan bućkuriš u glavi gde ne znaš ni šta si video – pogotovo kad imaš samo 3 dana u Lisabonu kao ja.

Što se tiče samog dvorca Quinta da Regaleira, slede istorijske činjenice koje vas možda i ne zanimaju, ali je poenta da je jedan od zamkova portugalske aristokratije, i da je postalo grandiozno imanje imućnog portugalskog trgovca Monteira koji je bio opsednut okultizmom. Monteiro zapošljava italijanskog arhitektu Luiđija Maninija da  sagradi Regaleriu, tj palata glorifikuje njega i njegovo bogatstvo, i da u svojim stubovima, kulama i zidinama mora da pokazuje ljubav prema alhemiji, romantizmu i gotici – ali i da istakne masonske simbole. Inače, i Pena palace i Quinta da Regaleira, sazidane su od kamena koji je vozovima dopreman iz mesta Koimbra, 300 km udaljenom od Sintre.

Svakako, kada uđete na imanje zamka, čeka vas lavirint tunela, zelenih puteljaka, poneki vodopad, sama palata izgleda predivno, a tu su i dva bunara od kojih nijedan nije služio kao bunar već kao mesto za masonske obrede i inicijacije. I da, stvarno je lepo dok se šetate tuda jer kao da ste zalutali u neki drugi svet, ali i dalje mislim da je više od 1 zamka previše.

Nakon toga, Holandska mačad i ja smo se zaputili basom na najzapadniju tačku Evrope, gde puca pogled na Severni Atlantski okean. Naravno, vožnja basom nije prošla bezbrižno; na uskom putu dogodila se nesreća pa smo čekali bar pola h, i tako je put za Sintru ostao upamćen po prevozu 🙂 Kada smo došli do najazapnije tačke, nije bilo baš bog zna šta da se vidi, jeste okean ispred vas i sama ta misao je preuzbudljiva, ogromni talasi lupaju stene i sve je tako velelepno, ali ako nećete da šetate do plaža (mi nismo), onda možda možete i da preskočite ovaj deo.

Naravno, put nazad je trajao opet 2h i ja stvarno mislim predaleko brate evo, srećom pa sam imala ova 3 Holanđanina da me razgale, sve je štimalo taj dan, ja bih sebe ubila da me je neko tako vucarao po prevozu, oni mene nisu, naprotiv, smejali smo se i zezali, a onda smo videli i najvetrovitiju tačku Evrope i severni atlantski okean, onaj što zauzima petinu zemljine kugle ej, e to je bilo bas ful gotivno, pa sam i zaboravila na 2h nazad do smeštajne jedinice… Poenta je ne idite u Sintru ako nemate 7 dana u Lisabonu ili 3 Holanđanina u šteku 🤷🏼‍♀️

Lisabon, dan 4: Listen to your soul

Poslednji dan sam se filmski rasplakala, uz gitaru uličnog svirača na vidikovcu Lisabona, a bogami i filmski trčala da stignem da vidim moje Holanđane još jednom pre nego što odem, i nisam stigla a zaustavila sam celu biciklističku turu samo zbog toga, pa mi se srce raspuklo i ne znam kako sam dopedalala nazad. Uglavnom, sve je krenulo tako što sam ja taj dan odlučila da odem na bajk turu jer sam imala osećaj da ništa nisam videla, a mačići su odlazili negde oko 14h i nisu imali vr da idu sa mnom.

Pođimo dakle prvo na ovu bajk turu pa ću vam sve ispričati. Pre svega, mišljenja sam da u svaki novi grad treba obići bajsom, to je prosto jedna drugačija vizura što se kaže; vidite grad drugačije, dosta obiđete i ako volite bajs kao ja, napunite se energijom – ja sam ovako već obišla Valensiju, Rim i Kopenhagen. Migel, naš najkul vodič (imate gore da kliknete da odete na turu), krenuo je od Pink street-a, roze ulice koja je čini mi se instagram magnet za turiste jer osim roze boje nema šta drugo da radite ovde. Onda smo otišli do mosta 25 april – to nije onaj Vasko da Gama koji je najduži u Evropi, već je ovaj poznat po tome što ga je gradila kompanija koja i Golden Gate, a sa ovog mesta se vidi i statua Isusa koja je ista u Riu (Migel kaže miks San Franciska i Ria).

Dalje uz reku Težo stižemo do Belema, dela grada koji je u parkovima i umetničkim instalacijama, tj čuva neke od najvažnijih spomenika ovog grada, a ovde se nalazi i MAAT: muzej umetnosti, arhitekture i tehnologije koji mi je baš žao što nisam posetila. Dolazimo do spomenika Otkrićima koji je u obliku broda i podignut je u slavu poznatih Portugalaca posvećenih otkrivanju novih prostora koji su zemlji doneli blagostanje – ovde je prikazano 32 najpoznatija pomorca, od kojih su među prvima Vasko da Gama i Magelan. Zanimljivo je da se Kolumbo nigde ne spominje jer se oko njegovog porekla svađaju Italijani, Španci i Portugalci (slično kao Hrvati i mi oko Tesle).

Zatim smo nastavili do Belem kule, red da se uđe ovde je predugačak a kažu da ništa spec nije unutra, a kula je služila kao osmatračnica i zatvor, i opet, jedna je od retkih stvari koja je preživela čuveni zemljitres. Malo posle samo smo prošli pored manastira Žeronimo i opet mi je žao što ovde nisam ušla, ali šta ću kad vremena nije bilo. Onda idete pravac u Pasteis de Belem – poslastičarnicu koja pravi najpoznatije pastel de nata već ne znam koliko god, sećate se sa početka priče, to su hrskavi tradiconalni slatkiši punjeni žutim kremom. Meni nakon Napuljskih testastih slatkiša nisu ostavili neki utisak, ali se plašim ako to kažem da će me neko ubiti (a i na kraju epizode sam ih i zavolela).

Onda smo otpedalali do LX factory – kul hipsterski distrikt,  npr mešavina Savamale i Dorćol placa, samo još kulije. Na samom ulazu stoji grafitić Listen to your soul i otud i naziv ovog teksta 🙂 Ovo je naravno napuštena industrijska zona puna grafita i autentičnih prodavničica i kafića, i da, naravno da mi se dopada. Ovde se nalazi i knjižara Livraria Ler Devagar, koja prodaje korišćene i nove knjige, služi kao prostor za izložbe i zaista izgleda prezanimljivo. Tu vam je i jedna prelepa poslastičarnica-kafić Brigadeirando LX; probajte te njihove čoko kuglice, jeste da je 1,40 po komadu, ali kidaju kako su dobre (za slatko sam – za razliku od alkohola – ekspert).

Na kraju bajk ture, videla sam da je već prošlo 14h ali sam svejedno zaustavila bajk turu i uletela u hostel, trčeći do sobe sa srcem u grlu i nadajući se da ću moći da zagrlim Holanđane još jednom. To se, avaj, nije desilo jer su već otišli. Srce mi je iz grla potonulo u pete i nastavila sam kao pokisla – mada je i zaista padala kiša pa sam bila svakako pokisla. Kada se tura završila, onako tužna sam odlučila da iskoristim još malo od dana i otišla u Money museum (muzej novca) gde je ulaz besplatan 🙂 Ovde možete da napravite novčanicu sa svojim likom i zanimljivo je za videti, mada ja nisam imala više vremena da se udubim u samu postavku muzeja jer sam htela na sunset.

Pošto je bila kiša, nisam mogla da ugrabim ferry od 10 min i gledam sunset odande, pa je ideja bila da se izgubim u uličicama Alfame, i onda sam opet dospela na vidikovac Santa Luzia, sunseta nije bilo ali bila je gužva i bio je neki gitarista koji je lepo pevao, pa sam sela da upijem prizor. Razmišljala sam: koja je fora provesti 2,5 dana sa 20inešto godišnjacima, u drugačijem setapu (npr 3 devojke i 42godišnjak), to bi izgledalo perverzno, a meni je prosto bilo prirodno i oni su mi prijali jer su bili pametni i zabavni, i bože zašto ne može uvek da bude tako zabavno, i zašto ih nisam videla još jednom, mačad mala, rasplakala sam se na vidikovcu pred svima. Onda sam probala da se izgubim u Alfami, nije mi uspelo, bila sam tužna, pa sam se provozala još jednom 28icom i još malo cmizdrela. Pravdala sam suze pmsom ali jbt ne mož mačja predsednica ni da plače bez izgovora, šta se ja glupiram, ako mi nešto tišti dušu pa nema boljeg mesta za suze nego ovaj miraduro, los ricos tambien lloran tako kaze telenovela, a ja da vam kažem da nema luđe sapunice od života ❤️

Porto, dan 5: Slatki komšija iz stana pored

Nekako sam se oprostila od Lisabona a onda i zaputila Fliksom u Porto. Ovde su me čekale Ana K, Ana S i Sonja, koje su razgledale grad u trenutku kad sam ja stigla. Ostavile su mi šifru da uđem, ali su i – ne baš pametno – odlučile da zaključaju vrata. I opet se nalazim u situaciji koja mi digne pritisak a ispostavi se da je nešto najbolje što je moglo da mi se desi: u trenutku dok uz pčkmtrn pokušavam da otvorim vrata, to the rescue stiže komšija iz stana pored, plavook i 190cm, pokušava da mi pomogne, a onda me zove na kafu u svoj najbolji stan ikada, sa terasom koja gleda na Porto. Više se ništa ne sekiram, kafetomat mu je odličan, pa govorim Anama i Sonji da ne žure, jer ja sam se već sprijateljila a one kada dođu, dobace da to samo meni može da se desi, evo one su već 2 dana tu i nikog nisu upoznale a ja sam našla mačića vrata do.

Kada devojke stignu, odlazimo u veganski restoran odmah pored stana Apuro koji nije loš a onda Sonja i ja odlučimo da malo razgledamo grad. Malo smo prošetale do katedrale i preko mosta Ponte de D. Luís. Porto ima potpuno drugačiju harizmu od Lisabona, arhitektura drugačija, sve u pločicama, ali i dosta praznih zgrada. Uglavnom, nakon lepe šetnje bilo je vreme da se vrati u smeštaj, gde smo digli atmosferu i đuskale po sobi jer je Ani K bio rođ a onda otišle na večeru u Rua Tapas & Music Live zajedno sa novoprisvojenim mačićem komšijom. Jannik je bio iz Nemačke i ovde je došao da radi 4 meseca dok mu je low season jer se bavi prodajom brodova kada se vrati u Hamburg.  Svakako smo nakon svega otišle kući i makar ja pala u krevet, radujući se novom (Božićnom) danu u Portu ali, ali, ali…

Porto, dan 6: A da se preseliš u Portugaliju?

Šesti dan u Portugaliji započinje svađom jer nas je Ana S zaključala u stanu i morale smo da je čekamo, tj ja sam jedina besnela a Sonja i Ana K su pomirljivo slegale ramenima, pa sam samim tim ispala još i karakondžula jer se žalim što sam 45 min sedela zaključana u stanu umesto da blejim po sunčanim ulicama Porta. No, kada se stan konačno otključa, ne znam na koji fazon uspevam da se svičujem i potisnem svađu – moguće je da je i novo druženje sa Jannikom pomoglo. Prvo odlazimo na jednu lepu kafu u My Porto coffee odakle se pruža pogled na reku Duro (i to sam izguglala) koja se ovde blizu uliva u okean. Onda se spuštamo do Ribeira em Porto, šetalište uz reku, i na ovaj divni sunačani dan ovde su i štandovi i muzičari, vrvi od ljudi i biti živ je prosto divno.

Nakon upijanja sunca, idemo do verzije Kalemegdana u Portu – baštu Jardins do Palácio de Cristal, gde isto ima divan vidikovac i lepo je prošetati se. Pošto smo imali zakazanu vožnju brodićem, idemo na drugu stranu reke Gaia, i tu se vozimo nekih sat vremena (vožnja se zove 6 mostova). Iskreno, ova vožnja mi baš ne vredi 15e jer nema ni vodiča niti smo išta saznali (a pogled je isti kao i sa šetališta) – u Kopenhagenu i Amsterdamu sam za oko 6e imala vožnju sa sve vodičem, pa ovo ne bih preporučila. S ove strane ima i žičara koja je 7e pa mislim da je to bolja fora nego brodić.

Nakon ručka devojke su se zaputile u šoping a Jannik i ja na piće (i nažalost ne sunset) u jedan deo koji je kao Cetinjska na otvorenom i ljudi se ovde skupljaju da gledaju zalazak. Mi smo seli u Musa das Virtudes (bilo je dovoljno toplo da se sedi pod grejalicama napolju) i ja sam probala njihovo zeleno vino 🙂 Vino Verde je osvežavajuće vino koje se vodi kao zeleno ali to se ne odnosi na boju, već na njegovu mladost i svežinu. Ovo vino dolazi iz regije Minho u severnom delu Portugala, gde su uski vinogradi smešteni između planina, rečnih dolina i obale Atlantskog okeana. Boja mu je mrvu zelenkasta, rekli su mi da je gazirano ali to se ni ne oseća (mrvu vuče na cider), kažu da je blago alkoholno i da nosi kiselost u obliku arome zelene jabuke, kruške, citrusa i cvetnih tonova. Svakako, meni se dopalo a kada smo posle druge čaše naručili krompiriće prelivene topljenim sirom i sa slaninicom, bukvalno sam se istopila od sreće.

Sa Jannikom sam pričala o svemu: životu, odnosima, knjigama, pisanju i onda sam se setila svoje priče Dobre vesti sa početka ovog teksta koja počinje rečenicom – A da se preseliš u Portugaliju i pišeš knjige? i možda zaista jeste dobro preseliti se ovde i pisati knjige, možda ipak čuda postoje, možda se knjige baš pišu ovde i zaljubite se u surfera, ono Metju Mekonahi sa primesom Rajana Goslinga, koji te voli kao ti svoje mačiće, pa šta sad univerzume, šta bi ti falilo mene malo da pogledaš, nemam šta drugo da napišem, to vam je što vam je, da bih pisala bolje moram da se selim, eto.

Porto, dan 7: Spoiler alert: everything’s gonna be okay

Pošto smo već kod pisanja knjiga, odlučili smo da ovaj dan započnemo posetom knjižari Livraria Lello koja se vodi kao najlepša knjižara na svetu, i ja bih se vrlo moguće i složila, mada je ona u Rijksu u Amsterdamu bila za mrvu predivnija, no ja kao zaljubljenik u knjige ne mogu racionalno da sudim. E sad – što se tiče ulaznice ona vam je 8e ALI služi kao vaučer sa kojim imate isti toliki popust na knjige. Dalje, pošto je DžK Roling dve godine radila u Portu kao profesor engleskog, kažu da joj je Lelo poslužio kao inspiracija i vrlo verovatno da jeste. Svi omoti su predivni i mogla bih satima da ostanem ovde, a ono što mi je najzanimljivije bilo jeste poseban deo knjižare posvećen Saramagu. Ovde je jedan knjižar zadužen samo da priča o njemu i njegovim delima – i ja samo zamišljam knjižara u Nišu (jer Porto ipak ima 215 hilj stanovnika) koji sa tolikom posvećenošću priča o Andriću ili Crnjanskom (i ostajem fascinirana).

E da, pored same knjižare je i sladoledžnica – probali smo neke kolače/sladolede i bili su fini. Nakon toga smo odlučili da probamo sendvič franćesina (francesinha) – tradicionalni tost sendvič preliven topljenim sirom u kome se nalaze različite vrste mesa. Pošto su devojke sele na random (a ne provereno) mesto, sam sendvič je bio odvratan pa ako idete, probajte u O afonso ili Tappas caffe (kako su mi mačići preporučili uz napomenu: po mogućstvu mamurna :)).

Nakon ovoga je sledila kafa u Majestic kafeu, jednom od 10 najlepših na svetu koji je povezan sa istorijom grada i gde se već godinama skupljaju političari, pisci i intelektualci. Kapućino je 6,5e i ja generalno volim ovakva mesta (sličan kao onaj u Napulju). Pošto se vreme leta približavalo, Jannik i ja smo još jednom prošetali pored reke, koja je bila u suštoj suprotnosti sa atmosferom od juče jer je sada bilo hladno i sivo vreme, ali meni podjednako lepo. Seli smo zatim na kafu u Fabrica Coffee Rosters (kojih ima i u LIsabonu), i posmatrali ljude pre nego što ću krenuti na lat za nazad.

Za kraj, još da izjavim da mi je Beograd nakon Portugalije jako teško pao, iako putujem kao ludak – a mislim da su poznanstva sa 3 Holanđana i 1 Nemcem itekako obeležili ovaj put, napravili ga u baš specijalan i eto i to utiče na sud o gradu, a ja samo razmišljam kako sam tolko srećna da uvek upoznajem najkul ljude u životu (svuda, ne samo na putovanju). Da mi je fizika jača strana prvo bih dokazala teoriju da srce ne putuje istom brzinom kao i telo, evo moje je ostalo rasparčano po Portugaliji (srce, pu-pu-pu daleko bilo telo) – dakle ostade ono jadno negde između tramvajskih šina i usamljenih prolaza, po azurnim pločicama i razmazanim grafitima, bajkovitim knjižarama i masonskim zamkovima; zatim bih kao dostojna Ajnštajnova nasledica potvdila implikacije postojanja crne rupe u kojoj se trenutno nalazim – tačnije, na tačci bez povratka na ulazu u rupu koja se naziva “horiznot događaja” – evo ja sam na jednom takvom horizontu, nema više nazad u fuj kapitalistički život, sva pravila prestaju da postoje i nije me briga ni za šta, osim da smislim kako da se obogatim na brzaka, ozbiljno razmišljam o ponudi vodiča Migela koji mi je rekao dođi ovde da radiš i voziš bajk ture, ma ne bih ni trepnula da mogu da se vratim na kvalitetni people watching i da lunjam ulicama, sve deluje bolje nego Srbija.

Možda pride i napišem koji redak kao DžK Rouling, obe smo plavuše i verujemo u magiju, to je dakle to – jaoooj, priznajem mačići da me nostalgija kida, telo ovde, srce onde, ništa nije na mestu, ali onda se setim motivacionog citata iz prodavnice tričarija koji kaže da će biti sve okej, i biće, spoiler alert, uvek bude, ovo će telo ostavljati srce po mnogim mestima, da bi se punilo ljubavlju i isijavalo ljubav, čini mi se da bolju svrhu nemam 🥰

Moje preporuke ako idete u Lisabon:

Koga ne zanimaju mnogo moje dogodovštine, evo i preporuka šta da obiđete u Lisabonu

Šta da vidite (za pare):

• uđite manastir Džeronimo (Jeronimski samostan) – nisam bila jer nije radila, ali mislim da treba
• vožnja čuvenim tramvajem 28

Šta da vidite (za dž):

• šetnja po Alfami i vidikovci Santa Justa Lift, Miradouro S.Pedro de Alcântara i Miradouro de Santa Luzia 
• prošetajte se uz obalu reke Težo do spomenika Otkrićima i Belem kule i još dalje (možete i bajs da iznajmite – evo vam link za vođenu bajk turu)
• idite u LX Factory – hipsterski deo grada i probajte čokoladice u Brigadeirando LX
• idite u muzej novca i napravite svoju novčanicu

Gastro:

• probajte pohovani bakalar sa sirom (nisam se nešto proslavila sa restoranima ovde sveukupno, pa nemam bolju preporuku)
• idite u Pasteis de Belem – poslastičarnicu koja pravi najpoznatije pastel de nata (hrskave slatkiše punjene kremom)
• naručite žinju – tradicionalni liker od višnje

Kafa:

• Fabrica Coffee Roasters i
• Kopenhagen coffee lab

Izlet:

• da, rekla bih vam i pored svega da odete u Sintru – samo se spremite za celodnevni izlet i – po mom mišljenju – izdvojite lovu za vođenu turu (naravno ako imate vremena)
• ako niste preumorni, kad ste već ovde idite i do najzapanije tačke u Evropi

A evo i moje preporuke ako idete u Porto:

Razdvojila sam da vam bude lakše

Šta da vidite (za pare):

• idite u knjižaru Livraria Lello koja se vodi kao najlepša knjižara na svetu (da znate da pored imate dobar sladoled)
• uđite u katedralu (ja nisam, ali bih da je bilo prilike)

Šta da vidite (za dž):

• šetnja pored reke Duro sa bilo koje strane i šetnja preko mosta (ja bih išla i na žičaru)
• idite u baštu Jardins do Palácio de Cristal odakle se pruža predivan pogled na grad
• čula sam da na bookingu ima walking tura za dž (možete na kraju da častite vodiča), pa probajte i to

Gastro:

• probajte pohovani bakalar sa sirom (nisam se nešto proslavila sa restoranima ovde sveukupno, pa nemam bolju preporuku)
• hrana mi se baš dopala u Rua Tapas & Music Live
• isto kao i u Lisabonu, probajte pastel de nata (hrskave slatkiše punjene kremom)
• sedite u hipsterski kraj u Musa das Virtudes – odavde mođete i da gledate zalazak
• naručite zeleno vino – tradicionalno vino sa citrusnim i cvetnim notama

Kafa:

Izlet:

• kažu da ima dosta surferskih plaža ovde – guglajte 🙂

*Disklejmer: ovo pišem u januaru 2024.  

Ne morate ovo da čitate ako ne idete baš sutra u Portugaliju, ali je korisno znati:

• Let do Lisabona traje 3:40 h  a do Porta 3:10h. Što se tiče avio karata, Wizz povoljno vozi u Lisabon (ja sam kartu platila 50e), a AirSerbia u Porto za ne manje od 100e po pravcu (setimo se da u AirSerbiu može i carry-on kofer u sklopu karte ako vam to znači)- naravno sve zavisi od datuma (AirSerbia isto vozi u Lisabon). Flix između Lisabona i Porta vozi 3:15h, a karte se kreću od 5 do 20e (imate dosta polazaka u toku jednog dana.
• Koliko dana vam je potrebno da obiđete Lisabon tj Porto – Lisabon može 4 dana, Porto 3 – po 1 dan više ako biste da idete i okolo.
• Što se tiče smeštaja, Lisabon je skuplji a Porto kao manji grad povoljniji. Kao što sam rekla, u Lisabonu sam bila u hostelu a u Portu u stanu – uvek preferiram da budem smeštena u centru. Smeštaj sam nalazila i na bookingu i na airbnbu.
• Da li je Portugalija skup – pa ja nešto nisam uvidela da je prejeftin kao što su mi govorili jer su cene su kao kod nas Kafa oko 3e,  obrok 12-15e. Cene po prodavnicama odeće i marketima su približno kao kod nas.

Do sledećeg putovanja (evo već danas idem na Kop a 10 dana nije prošlo 😂) ljubim vas u brčiće i šapice i šaljem

pozZ

p.s. podržite moj rad

Related

Ovaj članak je prvi put objavljen na www.anagord.com