Njegoš je govorio: “Strah u životu kalja obraz često”.
U vremenima kada se strah piše velikim slovima i drhtavom rukom, red je da se pozabavimo ovom problematikom. U svakome od nas postoji taj iskonski životinjski refleks koji se budi u ovakvim okolnostima. Izdizanjem i savladavanjem ovog ljudskog poriva postajemo kultivisane jedinke, koje sa uspehom oblikuju svoju ličnost i pobeđuju reflekse koje nose iz vremena pećinskog života.
Sa druge strane, svako grupisanje čini da se kod svesnih jedinki potiskuje lični odgovor na date okolnosti, a nadvladava ga psihologija gomile ili krda. Ukoliko kroz ove tesne redove grupe počne da se uvlači strah gubi se svaki dostojanstveni odgovor kultivisanog pojedinca. Strah nas ubrzo vrati u te iste pećine, iako bez rita na sebi i sveže ulovljene divljači, počinjemo u sebi da budimo uspavanu zver, koja se svakog trenutka bori za goli život i ne preza ni od jednog načina da isti odbrani. Ipak, u korenu svakog straha leži uvek taj strah od smrti. Znate onaj čuveni primer da ukoliko spasavate davljenika, rizikujete da vas davljenik povuče sa sobom i udavi (kao i da pri tome ima ogromnu snagu). Odupiranje i kontrolisanje straha od pojedinca pravi kapetana koji spasava druge rizikujući i sopstveni život. Postoji ona čuvena paralela da miševi prvi odlaze sa broda, a kapetan poslednji napušta brod.
Dakle, ukoliko izlistavate tekstove koji se bave strahom, osnovni savet jeste suočavanje sa njim. Ovo bi značilo njegovo razobličavanje. Naime, svako od nas ima drugačiji odnos prema svojoj konačnosti na planeti i to ovoga puta neće biti tema. Ali, pitanje je koliko se puta tokom ljudske civilizacije ova slabost zloupotrebljavala kako bi se usmerilo ljudsko delovajne? Naravno, da tačan odgovor ne postoji. Znate fore iz filmova kada ucenjivač drži prst na obaraču i zahteva određeno priznanje ili drugu aktivnost junaka u nevolji, strah od smrti je uvek siguran adut. U političkoj teoriji poznata je tehnologija vladanja strahom, a psiholozi ovaj metod manipulacije smatraju najpodmuklijim. Ovo se u psihologiji naziva “fear-then-relief” što podrazumeva da se jedna osoba zastraši nečim što je veoma uznemirujuće, zatim se taj pritisak smanji dok se osoba nad kojom je pritisak izvršen ne umiri. Svako ponavljanje ovog metoda dovodi do toga da onaj, nad kojim se ovo sprovodi, postane uznemirena, razoružana i nesposobna ličnost za donošenje bilo kakvih racionalnih odluka (ovaj metod se koristi na primeru dobrog i lošeg policajca).
Da rezimiramo, u svakome od nas postoji praiskonski strah od smrti. Mi tokom čitavog života stvaramo tehnike da to prevaziđemo. Pripadnost obezglavljenoj gomili čini da u strahu ne reagujemo onako kako sami mislimo da bi trebalo, već dopuštamo da nas masa vodi do nekog konačnog autoriteta koji odlučuje o našoj sudbini. Ovo nije definicija, ali je model koji je mnogo puta viđen tokom istorije. Jedini način da umanjimo strah jeste da glasno izgovorimo ime svog uslovno rečeno “neprijatelja”, nosioca našeg straha. Da probudimo svesno u sebi, ne reagujemo instinktivno i pećinski i da, na kraju krajeva, otvoreno porazgovaramo sa sobom o tome kako gledamo ljudsku (ličnu) prolaznost. Kada budemo našli odgovore na unutrašnja pitanja konačno ćemo umiriti zver u sebi koja nas večno vraća u mračnu pećinu instikata. Zapitajte se samo koliko puta umremo (od straha) pre konačne smrti.
“Strah životu kalja obraz često. Ko na brdo, ak i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom“, Njegoš.
foto: pixabay
Ovaj članak je prvi put objavljen na djurdjevak.com
