Jednom mi je jedan terapeut rekao da čovek ima potrebu da radi nešto što nije u obavezi kako ne bi radio ono što mu je obaveza. Dok razmišljate na ovu temu i prisećate se trenutaka u kojima ste uradili mnogo fenomenalnih stvari zaobilazeći realne obaveze, ispričaću vam šta me je navelo da o ovoj rečenici temeljnije razmislim.
Naime, proteklih mesec dana pojačao se intenzitet objava u kojima korisnici društvenih mreža odbrojavaju dane do kraja “proklete”, “nikada gore”, “odvratne” 2020. godine. Istini za volju, nije ovo najbolja godina koju pamtim, iako dobre i loše periode ne kategorišem na ovaj način, ali priznaću da su se za kratko vreme na globalnom planu desile veoma ozbiljne i teške promene. Osim toga, mnoge porodice su, nažalost, ostale bez svojih najmilijih članova, prijatelja, kumova, komšija i drugih. Deo čovečanstva je bio zaključan i ovde ćemo se zadržati. Šta se dešavalo iza zaključanih vrata?
Na početku sam rekla da svako od nas pribegava crtanju, pisanju, gledanju u knjigu ili jednu tačku, razmišljanju i svim drugim aktivnostima u momentima kada bi trebalo da izvršavaju obaveze. Prinudno zatvaranje u naše domove navelo nas je da se pozabavimo svim onim aktivnostima koje su nam na početku teksta bile beg od primarnih obaveza. Početkom maja meseca sigurno su neka deca prvi put dobila zadatak da se zabavljaju, crtaju, igraju u momentima kada su očekivali da če ih roditelji spremati za polazak u školu. Sigurno je jedan zaposleni bankar posle telefonskog poziva u kome mu je rečeno da ne dolazi na posao jer su svi u izolaciji, izvukao sa police prašnjavi riziko i počeo da se priseća pravila ove igre. Da li je vozač gradskog saobraćajnog po obaveštenju o četvorodnevnom karantinu ušao u svoju skromnu radionicu i nastavio da delje drvo koje je toliko dugo čekalo da bude obrađeno? I kako je svako od ovih ljudi reagovao kada prvi put nije morao da radi ono što mu je godinama inercija i život? Jesu li imali želju za igrom, deljanjem drveta, kuvanjem, slikanjem dok su se na ekranima smenjivale cifre obolelih, hospitalizovanih, testiranih, umrlih, obolelih, hospitalizovanih, umrlih, otpuštenih, opet umrlih, testiranih, obolelih, izlečenih, umrlih, umrlih, u teškom stanju, hospitalizovanih, umrlih i tako svakoga dana? Pravo je pitanje možemo li po komandi da se zabavljamo?
Da li je ovo bio neki test, igra reči, kada su nas pozivali da se u svojim domovima zabavljamo, radimo na sebi dok sinhronizovano sa svih uređaja idu obaveštenja o nekakvoj probnoj apokalipsi?
Prve vesti o pristizanju bolesti u našu zemlju i prva zatvaranja budila su u meni želju da se temeljno posvetim pisanju, radu na sebi i učenju. A onda, sam mučila sebe pokušavajući da izrodim tekst, da probudim bilo kakvu misao, ideju, analizu, želju za napretkom i novim saznanjima. Onda sam počela da se osećam loše, licemerno, uhapšeno, zarobljeno, usamljeno i poslednje na šta sam mogla da se koncentrišem jeste zabava i rad na sebi.
Zato se pitam, da li je navikavanje na zabavljanje u četiri zida dok sa svih uređaja dolaze apokaliptične informacije svojevrsan test izdržljivosti, jačanja koncentracije?
Kao što sam u prvoj rečenici rekla, kada nam je postavljen nekakav zadatak, češće se odlučujemo da radimo nešto drugo, kako ne bismo radili ono što se od nas očekuje. I kada se od ljudi očekivalo da uče strane jezike, rade fitnes u kućnim uslovima, vežbaju violinu, brzalice ili isprobavaju recepte, čovečanstvo se opredelilo za nešto totalno drugačije. U porodicama je porastao broj svađa, nesuglasica, nasilja. Neki muževi su shvatili da uprkos tome što preziru svoj posao, ne mogu da izdrže dan, dva ili četiri pored svojih “i u dobru i u zlu” partnerki. Pojedine žene su se prisetile zašto su onomad tako silno želele negde da se zaposle. Tinejdžeri zašto ne vole da vreme provode u kući i tako redom.
Dve hiljade i dvadeseta godina je već u trećem mesecu imala reč godine “korona”. Iza ovog naziva krije se šifra covid19 sars ili kako već. Sve zajedno godina sa dve nule kao dva filtera kroz koji su prosejani ne samo virusi nego i sve naše međusobne relacije, lične granice, mentalne slabosti. Ovo je veliko ogledalo svih nas pred koje smo stali bez mogućnosti da pobegnemo jedni od drugih u poslove od kojih smo umorni, u kancelarije od kojih smo potrošeni, u kafane od kojih smo i siti i napojeni.
Pošteno govoreći, svi želimo da se sve vrati u normalu, ali pre nego što ovu rečenicu izgovorimo, trebalo bi da razmislimo da li se iza ove želje krije težnja za begom iz naših ušuškanih domova u licemerni “samo da dođe petak” svet .
