Ma nema veze… Niđe veze…. Osećam se nekako bezveze… U vezi smo… Na vezi smo… Mi smo u otvorenoj vezi… Preko veze… Radim nešto bezveze… Ta veza je odavno prekinuta… Evo vezem… Kolubarski vez… Veza na daljinu… Vezane mi ruke… Vezan za majku… Vezana za oca… Veza je u kvaru… Ma nema veze.
Pokušajte da se setite poslednjeg puta kada ste to izgovorili. Da li je to u kući, na poslu, sa partnerom, roditeljima, prijateljima, u prodavnici? Pokušajte da oživite tu situaciju. Kako je išao taj razgovor, na koji način je tekao i kako se završilo na baš toj rečenici? Ako kažemo da nema veze, šta zapravo (mislimo) radimo? U toku tog razgovora došlo je do određene neprijatnosti ili male povrede u smislu pomeranja ličnih granica. Visina tolerancije koja se tada javi, direktno zavisi od osobe sa kojom pričamo i/ili situacije u kojoj se nalazimo. Različitu toleranciju imamo u porodici, drugačiju kada smo u prodavnici. Ljudi su više ljubazni sa ljudima koje manje znaju, oni ne sumnjaju u mogućnost raskidivosti među bliskim ljudima pa češće izgovaraju rečenice koje mogu povrediti. Naravno, ljubazni smo i prema onima od kojih imamo vidljiviju korist, bilo emotivnu, bilo materijalnu.
Problem nastaje onda kada „ma nema veze“ postane životni stil. Takav stil nastaje onda kada nismo u stanju da odbranimo svoje stanovište i kada je glavna motivacija za to zapravo izbegavanje neprijatnih osećanja. Skloni smo da smatramo da bi eventualno zalaganje za lični stav u prepirci doveo do najgoreg mogućeg scenarija. Problem ovde postaje složeniji. Često trpljenje/ćutanje, utiče na povećanje ljutnje okrenute prema sebi, kao da u nama postoji jedan „čuvar“ koji je tu da nas odbrani od drugih, a ako ga ne poslušamo, onda nas grdi jer se nismo zaštitili. Samogrdnja ili unutrašnje samokažnjavanje tada postaje obrazac nošenja sa problemima prouzrokovanih (ne)izgovaranjem osećanja u određenim situacijama. Magija se krije upravo u rečima: ma nema veze. Stvarno, mi prekidamo vezu između osećanja i razuma i puštamo da mehanizam (i)racionalizacije preuzme kormilo i tada iracionalne tvrdnje postaju jedina istina. Unutar nas to zvuči otprilike ovako: Ma ćuti bolje ti je, izgubićeš posao ako kažeš šta misliš… Ako izgovorim kako me je iznervirala/o, svađa može biti još gora i sigurno ćemo raskinuti… Bolje da pustim ovu/og ispred mene na kasi, jer ako kažem da sam ja na redu, pobićemo se… Ako samo izgovorim čime želim da se bavim u životu, to će urušiti celu porodicu… Ako kažem šta mi smeta, trener me neće staviti u prvu ekipu… Moram da ćutim, neću dobiti ulogu… Ma neka me zezaju, ukoliko im uzvratim ili kažem da mi to smeta, neću imati više prijatelje i biću kao neka baba koja kuka… Ma nema veze, ma nema veze, ma nem……
Kada je vaš TV operater u kvaru, na televizoru je „sneg“ tj. on (TV), ne dobija potrebnu informaciju (u vidu impulsa) da bi je prebacio u sliku i zvuk. Ako to potraje, jednostavno, mi ugasimo televizor. Isto se dešava i sa nama. Dugo „bez-vezno“ stanje utiče na nas da u velikoj meri izgubimo mogućnost „čitanja“ svojih potreba i emocija. Tada nastaje životarenje u besmislu i uz pomoć autopilota koji je često nervozan, ljut, razdražljiv, bolestan, asocijalan i blizu da „pukne“ i više se ne seća zbog čega je takav.Kako izaći iz „bez-veznog“ režima? Kada je mobilna telefonija u pitanju, dovoljno je da se ponovo nađemo u mrežom pokrivenom području da bi dobili signal. Naše „mrežno područje“ zapravno dolazi iz nas samih. Kada ste neraspoloženi, postavite sebi sledeća pitanja: Koja potreba mi nije zadovoljena? Zašto imam baš tu potrebu? Ko je sve uticao da se to zadovoljenje onemogući? Šta je do mene, a šta je do drugih ljudi? Ono šta je do vas, može se menjati, transformisati, a ono što je do drugih, to se može saopštiti. Koristeći se asertivnom komunikacijom, mi možemo drugima reći kako se zapravo osećamo, a da to ne naruši odnos katastrofalno. Tada nećemo pribegavati pretnjama, povišenom tonu ili provocirajućim načinom pričanja, već ćemo kontrolisano reći da nam je nešto teško, da nas je nešto zabolelo zbog izgovorenog, da nam nije prijatno ili da nas to vređa. Samo na taj način ćete, gorepomenutog, „čuvara“ u pravo vreme i na pravi način angažovati da vas sačuva. Sa druge strane, i njemu treba kontrola, jer ako preuzme upravljanje, bićete etiketirani kao čovek sa „kratkim fitiljem“. Ponovo, istina je u (zlatnoj) sredini. Takođe, lične potrebe koje su usmerene ka razvoju, mogu biti nevidljive zbog istog režima. Ako npr. imate potrebu da odete u šumu u šetnju, a to ne uradite, osećaćete se „bez veze“ ili ako preskočite trening, isto vas čeka. U ovom momentu, slika treba da je jasnija. Načuljite unutrašnje uši i počujte potrebe šta vam govore. Naravno, ispunjavanje samo svojih potreba bez uvažavanja i usklađivanja sa tuđim, podjednako je pogubno kao kada ne prepoznajete svoje.
Stoga, uđite u podešavanja Wi-Fi mreže, nađite „Potrebe“, a šifra je: bitne su i tvoje emocije (spojeno i sve malim slovima).
P.S. domaći
Dajem vam jedan zadatak: vodite evidenciju koliko tokom jednog meseca izgovorite: „ma nema veze“ pa onda ponovo pročitajte tekst.
foto: foto: ‘Crying Girl’ by artist Roy Lichtenstein, Mental Floss
