Major Dragutin Gavrilović bio je branilac Beograda iz Prvog svetskog rata. U godinama koje su sledile napravedno je zaboravljen i maknut u stranu. Ipak, nepravda prema ovom čoveku i junaku ispravljena je i isprvlja se svakodnevno. Spomen ploča je postavljena pre dve godine na Dorćolu, na uglu ulica Mike Alasa i Cara Uroša na dan kada su pre 100 godina Dragutin Gavrilović i Drugi bataljon desetog kadrovskog puka branili Beograd.
Tog 7. oktobra bitke su bile žestoke. Tačnije, bile su žestoke i dan ranije kada su se austrougraske jedinice iskrcale na delu obale Dunava i utvrdile iza železničkog nasipa na obali. Srpski branioci su pružali otpor i pored jakog napada, a ulice su ličile na velike ruševine. Spisi kažu da rastojanje između srpskih i austrougarskih položaja na nekim mestima nije bilo veće od 30 metara.
Srpska vojska nije smela da dozvoli da neprijateljska vojska utvdi mostobran. Prvo je u napad krenuo žandarmerijski odred koji, uprkos teškim gubicima, nije uspeo da potisne neprijatelja. Jedino rešenje bilo je da sve raspoložive srpske jedinice na ovom delu fronta izvrše opšti kontranapad.
Lažni govor majora Gavrilovića
U ranim popodnevnim satima 7. oktobra 1915. major Gavrilović je prikupio svoja tri voda, dva voda Trećeg bataljona i Sremski dobrovoljački odred i ispred kafane „Jasenica“ izdao naredbu, a onda od kraja ulice Rige od Fere krenuo u borbu. Međutim govor po kome je navodno upućen nikad nije održao, već ga je napisao Branislav Nušić 1932. godine. To je ovaj govor:
Junaci!
Tačno u tri časa neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao!
Vojnici! Junaci!
Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Otadžbine i Beograda. Vi nemate više, da se brinete za vaše živote, koji više ne postoje.
Zato napred u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!
Kako god bilo, jedno je sigurno – srpski vojnici su krenuli u kontranapad. U tom napadu major je teško ranjen u vrat, a njegovi vojnici su izginuli. Na žalost, Beograd je pao i austrougarska zastava se zavijorila na Starom dvoru.
Previjale ga heroine iz Beograda
Prvo je Gavrilovića previjala Vuka Jovanović, junak iz senke, koja je zajedno sa svojom ćerkom i sestrom zbrinjavala ranjenike u Dušanovoj broj 6. Pukovnik Gavrilović je prevezen u bolnicu u Čačku, odakle je posle 24 dana svojevoljno izašao i pridružio se svojim vojnicima. Povlačio se preko Albanije, učestvovao je u proboju Solunskog fronta i u oslobađanju Srbije.
Ali, kako to običn o biva sa najvećim junacima, i on je zaboravljen. Prvo je gurnut u stranu od ondašnjih zvučnih imena srpske vojske.
Posle proboja Solunskog fronta, vojvoda Bojović je predložio Gavrilovića za viši čin, ali je vojvoda Stepa Stepanović bio protiv. Navodno, zbog njegovih „mladih godina„. Na polaganju generalskog ispita u Štipu 1927. je oboren. Posle prekomande u Beograd 1930. godine, nije ni hteo da polaže isti ispit, jer je osećao netrpeljvost vrha vojske prema njemu.
Ukaljana vojnička čast
Iako su ga vojnici voleli, težnja vrha vojske je bila da ga ponizi. Generalštab ga je imenovao za predavača vojne administacije na Vojnoj akademiji. Vojnička čast bila mu je ukaljana.
Čin generala mu je ponuđen tek 1941. posle Martovskog puča, kao i ministarska fotelja. Nije prihvatio.
- Ne želim ni generalski čin, ni ministarsku fotelju! Ja sam vojnik! – govorio je Gavrilović.
Odveden je u zarobljeništvo posle povlačenja Jugoslovenske kraljvske vojske iz Sarajeva 16. aprila 1941. Bio je u logoru kod Nirnberga do kraja rata. Partizani su malteretirali njegovu porodicu govorivši im da im je muž i otac dezerter i da je pobegao od rata. Imao je četiri ćerke i sina. Porodici je pisao da ne uzimaju nikakvu pomoć od Nedićeve vlade.
Komunisti mu kažnjavali porodicu
Nova komunistička vlast kažnjavala je njegovu porodicu. Ćerke, u početku, dok je još bio u zarobljeništvu, nisu mogle da dobiju posao, jer se otac „nije vratio iz emigracije„.
Po okončanju Drugog svetskog rata, kad su se otvorila vrata logora, trebalo je prvi da ga napusti, pošto je bio najstariji i teško bolestan. Nije hteo. Napustio ga je poslednji.
Pričalo se da je Dragutin Gavrilović bio hapšen, a potom pretučen na ulicama Beograda do smrti. Ništa od toga nije tačno. Kad je Gavrilović došao iz zarobljeništva bio je kost i koža. Sedam dana je proveo u sabirnom centru na Banjici, gde se malo oporavio.
Kad se vratio, okupio je porodicu u svom stanu na Slaviji i, od sreće što vidi svoje najmilije, umro desetak dana kasnije, 19. jula 1945. u 63. godini. Sahranjen je u grobnici svoje rođake u pocepanoj uniformi pukovnika Jugoslovenske kraljevske vojske.
Nova vlast, novi režim. Iako nije bio živ porodica je ispaštala. Pošto je umro, porodica nije dobjala njegovu penziju deset godina. Gavrilović je za njih bio pripadnik drugog režima. A to što je branio zemlju, narod i Beograd, nije bilo važno.
O komandantu Gavriloviću počinje da se priča tek šezdesetih godina prošlog veka, kada je njegova komanda ušla u svetske vojne anale.
Danas se često pominje i često ga se sećaju. Na generacijama ostaje da ga zauvek pamte.
Neka ti je večna slava, vojniče. I hvala.
O Dragutinu Gavriloviću
Dragutin Gavrilović je rođen u Čačku 25. maja 1882, a umro u Beogradu, 19. jula 1945. Bio je najpoznatiji srpski major dok je u jugoslovenskoj vojsci napredovao do čina pukovnika. Vojnu akademiju završio je 1901. godine. Učestvovao je u skoro svim bitkama srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Vojnu karijeru je završio u činu pukovnika. Posle Vojne akademije je postavljen za komandanta Desetog pešadijskog puka moravske divizije u Čačku, u današnjoj kasarni „Ratko Mitrović“. Nosilac je Karađorđeve zvezde, francuskog Ratnog krsta kao i mnogih drugih odlikovanja. U srpskoj istoriji ostaće zapamćen po govoru koji je održao braniocima Beograda oktobra 1915. godine neposredno pred juriš u kome je i sam teško ranjen.
Porodica
Dragutin Gavrilović i njegova žena Darinka su izrodili četiri ćerke Milicu, Ljubicu, Dragicu i Emiliju i sina Dragoša.
Ćerke su se udale za kraljevske oficire, a sin je bio kapetan. Zetovi su umrli u nemačkim logorima, a sin Dragoš Gavrilović je preživeo zarobljeništvo, emigrirao u SAD, oženio se i umro 1979.
Danas u Čikagu živi unuk Dragutin – Buca Gavrilović, koji retko dolazi u rodni Beograd.
Ordenje
Pukovnik Gavrilović je odlikovan Karađorđevom zvezdom, ordenima Svetog Save, Belog orla, Jugoslovenske krune, francuskim ratnim krstom, Legijom časti, medaljom Miloš Obilić, Spomenicom na rat 1914. i sa još 12 odličja.
Prvi je počasni građanin Kruševca.
Onaj lažni govor majora Gavrilovića, napisao Branislav Nušić, 14 godina posle:
Fotografije: Wikipedia, carsa.rs, srpskoblago.rs vostok.rs, novosti.rs, telegraf.rs, dnevno.rs, kurir.rs, staricacak.cacakmuzej.org.rs
