“Takav sam, kakav sam” koliko ste samo puta čuli ovu rečenicu. Ljudi su masovno ubeđeni da je nemoguće menjati se, odbacuju bilo kakvu mogućnost da uz trud uzmu život u svoje ruke. Drugi su uvereni da su promene svojstvene slabićima, pa se čvrsto drže svih stečenih odlika. Oni tvrdoglavi, zadrti, sitničavi, osioni, labilni, panični, apatični, preosetljivi, egoistični, narcisoidni svi imaju jednu istu karakteristiku, smatraju da su im naravi “date” rođenjem, prenete genetikom, usavršavane tokom detinjstva, adolescencije i zrele dobi , kao i da su to nepromenljive kategorije, sudbina uklesana u kamenu. Onda u nekom periodu života, isti ti stidljivi, bandoglavi i sujetni dođu do zida, koji mogu da preskoče jedino ako sa sebe skinu taj teret svojih nesavršenosti. Oni se odlučuju da krvnički tuku u zid kritikujući nepromenljive komponente okolnosti u kojima su se našli i minimizirajući bilo kakvu mogućnost da radom na sebi eliminišu teret koji ih je koštao mnogih propuštenih šansi, propalih prijateljstava i brakova, dobijenih otkaza… Kada bismo u ozbir uzeli i nedostatak iole objektivne introspekcije, nemanje osećaja za sagledavanje sopstvenih mana, kao i otupelost za bilo kakvu apstrakciju, kao zaključak proizilazi optuživanje okruženja i okolnosti u kojima su se našli.
Koliko ste samo puta u raspravi nekome skrenuli pažnju na bezobzirnost, okrutnost, egoizam? I šta ste zauzvrat dobili? Otpor. Ljudi jednostavno ne žele da priznaju ni sebi, ni okruženju da poseduju osobine koje ih udaljavaju od dobrih socijalnih veza, zdravih relacija i srećnijeg života.
Uzmimo za primer Novaka Đokovića. Čak i pojedini subjektivni sportski komentatori i novinari vole da kažu kako je naš Nole “rođeni pobednik”. Zaista lepa kvalifikacija i verujem da mu jako imponuje. Ipak, razmišljajući o njemu kao o čoveku koji je sam svoj projekat uverena sam da iza njegovog uspeha, osim napornih treninga, stoji neprekidan rad na sebi, “peglanje” urođenih slabosti, eliminisanje svih osobina koje mu nisu saveznici na putu ka uspehu.
Zašto smo skloniji da pružamo otpor nego da radimo na sebi?
Odgovor na ovo pitanje najbolje opisuje primer dobre kondicije i zgodnog tela. Čoveku je preterivanje svojstveno, kao što je telu svojstveno taloženje masnoće. Naš organizam napravljen je tako da teži preživljavanju, u čemu mu pomažu nataložene masti. Sama priroda favorizuje krupnije primerke vrste, pre nego one “suvonjave” (analogiju sa ovim možemo naći i u gorepomenutim karakteristikama oholi, drski, namazani, prevejani, egoistični, takođe, su pre vođe krda). Ukoliko želimo da prkosimo svojoj prirodi kako bismo bili zgodni, izvajani i gipki, potrebno je da jedemo manje nego što nam se traži, da brojimo obroke, da odolevamo slatkim porocima, da napornim vežbanjem klešemo telo i tako se odupremo prirodnim procesima našeg organizma.
Put ka promeni neretko sa sobom nosi pokušaj iznalaženja prečice. Savršeni trbušnjaci ne zahtevaju veliko odricanje ako na stomak zalepimo elektičnog leptira, kao na onoj reklami, koji grči stomačne mišiće. Tek kada uočimo da smo prevareni, otići ćemo u teretanu i smanjiti obroke. Tako je i sa radom na svojim psihološkim nesavršenostima. Latićemo se lakog štiva i prečica iz nekog ženskog magazina, ali se nećemo ozbiljno i trajno uz pomoć stručnog lica uhvatiti u koštac sa ovim problemom.
Možete se preseliti u teretanu, ali nećete biti građeni kao Naomi Kembel ili kao Dejvid Bekam. Svako od nas ima svoje limite. Nije dovoljna želja da unesete promene u svoje ponašanje, postoji karakter koji je lakše ili teže “krotiti”.
Ljudi ne vole promene. Lakše im je da žive sa svojim nesavršenostima, kako fizičkim, tako i pshičkim. Dodatno ih od cilja udaljava i to što ne znaju sa sigurnošću da li će te promene uroditi plodom. Treba im nekakva garancija da će izgledati kao Naomi ili Bekam i biti smireni kao Gandi.
Kao što promena fizičkog izgleda i gubitak težine za posledicu uvek ima i generalno raspremanje gardarobera i kupovinu novih odevnih predmeta, tako i promene u reagovanju na stvari koje nas okružuju i na međusobne relacije takođe mogu u velikoj meri uneti diskomfor. Tokom života naučili smo kako da dođemo do određenih ciljeva, to su uglavnom naši razvijeni mehanizmi koji nam pomažu da imamo što manje štete, a što više koristi. Uvođenje promena značilo bi da se odričemo ovih sitnih prečica i olakšica u životu.
Ukoliko se dobro zagledate možete videti da su naše karakteristike oslonci za koje se čvrsto držimo, orijentiri koji uređuju to kako se odnosimo prema sebi i kako se drugi odnose prema nama. Teško da ćete se usuditi da pokažete izliv besa pred roditeljem, profesorom ili poznanikom koji je strah i trepet. Drugi će birati reči u razgovoru sa vama, ukoliko znaju da ste preosetljivi ili zlopamtilo.
I pre nego što zaustite da za nekoga kažete da je zadrt, težak, slabić ili sitničav setite se koliko je teško odupreti se svim unutrašnjim otporima koji nas uljuljkavaju u našem odrazu u ogledalu. Svi mi smo hedonisti i komformisti. Malo ko se usudi da pređe na drugu obalu i mahne nam sa nje. Ne, ipak nam je ovde bolje, nisam baš toliko asocijalan, ni tvrdoglav, ni nametljiv, ni agresivan, simpatično je i salce koje visi sa stomaka… Samo retki koji se odupiru svojoj prirodi, preplivaju na drugu stranu, postaju “rođeni pobednici”. A gde ste vi?
foto: pixabay.com, tenor
