Mojsije je četrdeset godina vodio svoj narod kroz pustinju kako bi eliminisao ropstvo iz njihove svesti i kako bi se stvorila nova generacija ljudi koji bi bili slobodni. On je smatrao da kada bi dojučerašnji robovi iz Egipta bili dovedeni u Obećanu zemlju u uslove slobodnog života da bi tražili mehanizam da uspostave robovlasničko društvo jer su naučeni da razmišljaju kao robovi.
Tako je i sa našom svesti.
Sigurno ste imali priliku da vam neko zatraži pomoć ili savet kako da se iščupa iz kandži nasilnog partnera ili člana porodice? I pošto ste se istinski dali u nameri da pomognete, da pružite utehu i zaštitu potlačenom prijatelju osetili ste se nasamareno jer je žrtva ponovo otrčala u zagrljaj mučitelja ili našla drugi izvor bola.
Stokholmski sindrom? Odgovor je tačan. Dakle ovaj sindrom nastao je na primeru otmičara i taoca, gde je došlo do zbližavanja potlačenog sa tlačiteljem. Žrtva je provedeno vreme sa otmičarem iskoristila da se zbliži, čak i da razume onoga ko ju je doveo u takvu situaciju.
Međutim, šta se dešava sa osobama kod kojih njihov “tlačitelj” nije živo biće, već apstraktni strah od lifta, zvezda, ogledala, brojeva, kupanja i čega sve ne? Zašto se ljudi retko rešavaju da pobede strahove, već dolaze u pozne godine sa istim strahovima koje gaje od najranijeg perioda života? Zašto neko ko se plašio puževa, paukova, žaba, petlova i pasa sa četiri godine neretko dočeka sedmu deceniju sa debelo podgajenim fobijama, bez ikakvih realnih objašnjenja? Psiholozi tvrde da se iza ovog ponašanja krije računica koje mnogi često nisu ni svesni. Osobe sa fobijom odbijaju da ih eliminišu jer na konto ovih strahova dobijaju veću pažnju, ljubav, empatiju vlastiog okruženja.
Osobe sa teškom životnom pričom iz detinjstva naučile su da ih ponavljanje onoga kroz šta su prošli dovodi do olakšica, sažaljenja, povlastica, čak im daje alibi za nekakvo neprihvatljivo ponašanje. Iza svake grdnje ili osude, sledi čuveno: “greota, znaš šta je on preživeo”. U kolikoj god meri se njihov život promenio na bolje, oni će uvek insistirati na samosažaljenju i bolu jer im takav status mnogo više donosi nego prevazilaženje i prihvatanje nove životne uloge.
Strahovi, fobije, teške životne priče, čak i tlačitelji iz okruženja – odlični su uvodi u svako upoznavanje, dobra tema za razgovor koja će vas sigurno staviti u centar svake priče i zbog čega ćete biti voljeniji i prihvaćeniji u društvu, mnogo više nego da ste junak koji se sa lakoćom izborio sa vlastitom prošlošću i fobijama. Ukoliko bi se napravio konsenzus o tome da se o ovakvim temama ne govori mnoga druženja uz kafu protekla bi u neprijatnoj tišini, jer sagovornici ne bi imali o čemu da razgovaraju.
Ne treba zaboraviti da je frustracija kao čarobni napitak svih stvaralaca. Naš narod bi rekao: “bez muke nema nauke”, tako ni bez bola nema stvaranja. Zato se idući put ne pitajte zašto komšinica stalno priča o svojoj bolesti, rođaka o namćorastom mužu, prijateljica o strahu od lifta. U njima još uvek nisu odrasla ona deca željna ljubavi, pažnje i prihvatanja i NE, oni nikada neće želeti da se odreknu svoje muke.
foto: pixabay
