Volim ljude koji guraju kroz život uporno i dosledno. Kristinu sam upoznala slučajno, bile smo polaznice radionice kreativnog pisanja. Za njen mali biznis saznala sam putem društvenih mreža i zaljubila se u njene male, ručno rađene beležnice. Ovim tekstom želim da je podržim da nastavi da sanja svoj san i radi ono što voli,
Želim da napomenem da je tekst o sebi, svom hobiju i poslu napisala sama Kristina, a ja nisam želela da sređujem i preuređujem. Dugo je živela u Moskvi i ne piše najbolje na srpskom jeziku, ali to je ona, sa svojim simpatičnim pisanjem i još simpatičnijim naglaskom kojih se često stidi. Da sam promenila bilo šta, to ne bi bila ona. Lako je snimanje zuba, teže je otići zubaru, Lako je pisati o drugima, najteže je pisati o sebi.
“Još od malena sam volela sve da zapisujem, da vodim dnevnike i naravno, kao svaka devojčica-
pravila sam leksikone i popunjavala iste (još uvek čuvam svoj prvi leksikon, koji vreme od
vremena pregledam). Ta strast ka zapisivanju me je pratila i u školi i dok sam bila student na
koledžu i na faksu. Uvek sam imala najdeblju svesku, koja se završavala pre nego što svi ostali
popune i pola sveske od 48 listova =)
Dan danas vodim dnevnik, odnosno sada se to zove „jouraling“ procesom. Na kraju dana
zapišem sve što sam radila , sve svoje emocije, a takođe i plan za sutra. ( pa na kraju godine uz
kafu da se sve pročita=)
Snail mail kao hobi
U 2016.godini, dok sam gledala IG akaunte sa raznim fotografijama, pažnju mi je privukla jedna
fotografija na kojoj su bili koverte braon boje (kraft dizajn) sa minimalnom dekoracijom u obliku
lepih markica. Ništa posebno, ali je bilo dovoljno da se moj pogled na tome zadrži i da uđem na
profil osobe koja je to objavila. Tako sam počela da se upoznajem sa snail mailom kulturom.
Suština svega je jako prosta: vi nalazite osobe koje hoču da pišu pisma, dajete svoje adrese i
šaljete jedno drugome prave „papirnata“ pisma preko pošte=) Prijatelje sa kojima se dopisujete
zovu se „pen pal“ . Nakon dana gledanja svih tih profila, našla sam prvih 5 osoba koji su pristali
da se dopisuju sa mnom. Posla sam im poruku u DM na Instagramu da sam nova, ali da bih
volela da počnem da se dopisujem, ispričala sam nešto o meni, čisto da vidimo da li imamo
zajedničke teme i interesovanja o čemu bi mogli u budučem periodu da pišemo i nakon par dana
prva pisma iz Beograda su krenuli u svoju avanturu. Sada trenutno imam 15-17 ljudi sa kojima
se povremeno dopisujemo. U koverat, pored pisama obično stavljamo i neke poklončiće. U
glavnom nešto što pravimo sami, a ta druga strana može da koristi u svojim planerima, ili kao
ukras, dekoraciju u svom interior dekoru. Na početku sam slala skromna pisma, jer niti sam
imala neku zalihu stikera, trakica i ostalog, ali sam bila istrajna u tome i više akcentirala na
samom pismu. Moji prijatelji su to ocenili i nije im predstavljalo problem, što nisam bila baš
kreativna. Dok sada, nakon skoro 2 godine pisma postaju da budu malo „punija“, a stvari što
šaljemo jedno drugim postaju „vredniji“. Ali ipak, najvažnije u svemu tome je PISMO, napisano
rukom na papiru i sa svim emocijama, što ste stavili u njega.
Pravljenje beležnica kao mali biznis
Do ideje da počnem da radim beležnice sam došla isto preko snail maila, jer ima dosta osoba koji
se time bave i prave stvarno fantastične stvari. A pošto beležnica nikad dosta ima puno materijala
što se može iskoristiti i puno ideja, koje se mogu realizovati. Dok sam gledala postove i video
sadržaje iz čega se može napraviti, ja sam se odlučila za ideju da iskoristim šta imam sada u
stanu. A to je bila kutija od pahuljica, salvete, papire, stikere, dekorativne trakice i još kutija sa
svima što sam dobila od „snail mail“ dopisivanja. Od kutije sam napravila koricu za buduću
beležnicu i ukrasila nju od materijala što sam imala. Umesto običnog belog papira stavila sam
„kafa“ papir. (par sati u njoj i papir izgleda kao da je bio godinama na dnu fioke u staroj kući).
Sve papire sam ručno ušila u koricu, maskirala sam šavove i..bila ponosna na svoj prvi rad.
Naravno da sam imala greške, koje sam u narednim beležnicama ispravljala. Ali ta prva
beležnica je uvek najbitnija i najznačajnija. Nju čuvam za sebe i koristim u svoje kreativne svrhe,
a pogotovo kad hoću da probam neke nove tehnike i ideje.
Pored ovakvih beležnica pravim još i „junk journal“. To je vid beležnica, gde u koricu se ušivaju
sve moguče papire koje imate pod rukom: ofisni papir, u kockicu, liniju, tačkicu, scrapbook
papir, karton, koverte, novine, male komade, velike, ravno isečene ili grubo iscepane i tako dalje.
Sve to prvo iskombinujete u kom redosledu hoćete, isečete viškove (da vam ne vire iza korica),
ušijete sve zajedno i vaš „junky“ je gotov za koriščenje. Pitate se za šta može da se koristi?
Odgovor: za bilo šta =) Ja koristim njega za belezenje svojih kreativnih ideja, beleške. Na
praznim papirima pisem. Ukoliko je papir sa nekim dizajnom koristim ga za kolaže, crtanje,
lepljenje stikera, washi trakica. Potpuna reciklaža papira, a može da se iskoristi kao i dnevnik. Ja
obično pravim takav junk journal nakon što napravim beležnice, jer mi ostaje materijal, koji ne
želim da bacam.
Možda za sada ovo ne donosi prihod i nije razvijeno, ali ne znači da u budućem neće. Uživam u
stvaranju beležnica i ostalih „papirnatih“ stvari. Jer bukvalno iz ničega može da se napravi
svašta. A najvredniji pokloni su uvek ručno pravljene. Još više uživam kad neko, koga ja i ne
znam, naruči od mene beležnicu, koju kad dobije koristi i bude zadovoljan. To je najvrednije
„hvala“ za moj trud.”
Za kraj, pogledajte njene radove na Instagram stranicama _kristinajovicic_ i keshkajournal.
