Evrovizija je najpopularnije muzičko takmičenje u svetu, a uz to, jedno od takmičenja sa najdužim trajanjem. Procene su da ovaj muzički šou prati oko 200 miliona ljudi. Nastalo je neposredno po uvođenju televizijskog prenosa. Prateći svaki izbor do sada možete se upoznati sa razvojem televizije kao medija i svih propratnih sadržaja koji su bivali inkorporirani u ovaj projekat. Neretko je takmičenje za najbolju pesmu tretirano i kao merilo razvoja svake od evropskih zemlja, ali i poligon za promociju različitih kultura. Vremenom, Eurosong je postajao sve angažovaniji, te su zemlje predstavnice nastojale da ukažu na sve probleme sa kojim se kao društvo suočavaju. Pored izoštravanja kriterijuma za odabir pesme godine, sve veći prostor otvaran je za umetnike iz drugih oblasti. Iz godine u godinu takmičenje se širilo i na polju kostima. Umetnici su svojom pojavom, odabirom boja i dezena, često etno motiva, težili da pruže potpuniju sliku i bolji doživljaj numere koju izvode. Koreografije su postajale sve složenije, što je nekada bio veliki zadatak za izvođače koji su pored brilijantnog izvođenja morali da savladaju nekad suviše zahtevne pokrete i dinamične nastupe. Ni scenografi nisu ostali bez posla. Verovatno je publici pedesetih godina dvadesetog veka izgledalo neverovatno da se kroz nekoliko sekundi između pesama promeni čitava postavka i da iz futurističkog ambijenta se prebaci na epohu, da iz potpunog mraka isija ogromna scenografija, da sa tavanica vise izvođači dok je ispod njih voda ili klizalište.
Gotovo da ne postoji muzički pravac koji nije predstavljem pred evrovizijskom publikom, od šlagera, pop numera, dens, elektro, rok, soula, bluza, kantri, hevi metala, hip hopa, džeza do alternativne muzike. Mnoga velika imena su predstavljala svoje zemlje na evrovizijskoj sceni. Neki od njih su grupa ABBA, Selin Dion, Toto Kutunjo, Hulio Inglesias, Lara Fabijan, Olivija Njutun Džon, među domaćim izvođačima bili su Zdravko Čolić, Marija Šerifović, Željko Joksimović i regionalni Hari Mata Hari, Toše Proeski, Severina i drugi.
Kroz višegodišnje strastveno praćenje promene klime, žanrova i trendova na ovom festivalu počelo je sve više da provejava osećaj nekakvog političkog angažmana koji je takmičenje sve snažnije dobijalo i gde su zemlje učesnice (kako to neki tvrde) sud o pesmi donosile po nekakvom ključu.
Mi smo se iz godine u godinu uredno nadali da nakon visokog plasmana Željka Joksimovića i pobede Marije Šerifović možemo da se izborimo za status univerzalnih favorita, ali smo se naposletku mirili sa ulogom marginalaca i pripisivali to upravo tom navodnom ključu.
Na domaćem takmičenju izbora predstavnika za pesmu Evrovizije Srbiji se, prošle godine, desila Konstrakta. Na terenu forme koja leluja po muzičkim žanrovima, stilovima, kroz stihove i rime pojavila se u minimalističkom i nenametljivom izrazu – Ana. Nekoliko reči na latinskom, jedna mantra, jedan sapun, lavor i nekoliko peškira. Delovalo je kao incident od tri minuta. Nastavili su se uigrani nastupi, predvidivi kostimi, gomile plesača, pretenciozni izvođači uz minimalno spontanosti. Pobedu je odnela svedena umetnica čija je poruka bola prstom u oko savremenog čoveka i nametnutih imperativa, dok je u svojim redovima krila slojeve sublimiranih poruka. „Umetnica mora, mora, mora biti zdrava“ prelilo se na region, pa na ostatak Evrope i sveta. Nevidljiva umetnica zauzela je peto mesto, ali je u mnogome promenila tok ovog takmičenja. Ovogodišnji autori su se trudili da izađu iz okvira očekivanih evrovizijskih nastupa, da unesu duh avangarde i da uobičajeni šareniš ostave u prošlosti. I tako je suština pobedila formu.
foto: pixabay – freestocks-photos
