Treba li dati odgovor na pitanje „Kako si?“ ukoliko je samo deo društvene konvencije, zamena za javljanje, kurtoazno poštovanje protokola? Uobičajeno je da dok u mimohodu srećete poznanika umesto „zdravo“ dobijete pitanje koje to nije, interesovanje bez interesovanja, brigu bez brige. Jasno je da su ljudi usamljeni, da na plećima nose nesagledive terete, ispucale i umorne oči im otkrivaju brige i taman kada im se učini da nekoga zaista zanima šta im je dobiju šamar realnosti da je to pitanje samo deo nekog opšte prihvaćenog pozdrava. Ne nije, ne treba da bude.
Iza tog pitanja i odgovora „evo, znaš mene“, „sve po starom“ krije se planina emocija. One su nedefinisane, potisnute, ukočene, zabašurene, nelečene, progutane… Najsnažnija emocija uglavnom je bes. Bes jer je najaktivnija emocija iza koje se uglavnom krije nesigurni pojedinac koji želi da ostavi sliku nekoga ko stvari drži pod kontrolom, često se za bes kaže i da je „telohranitelj tuge“. Osoba kojom ovlada bes želi da poruči: „Ja sam od akcije, ja ću delovati i moj bes je angažovan“. Često se iza besa stidljivo kriju mnoge druge nepoželjne emocije: ranjivost, usamljenost, strah, nemoć, ljutnja, osećanje povređenosti, izneverenosti i ljubomore. I nije potrebno da budete klinički psiholog da sagledate razmere koji bes proizvodi. Naravno, da bes zbog poraza omiljenog kluba neće dovesti ni do kakvih većih posledica, ali ako se iza tog besa krije grupa negiranih, nelečenih, zapostavljenih i zanemarivanih emocija svakako da može biti okidač za nešto krupnije.
Naše kulturološko nasleđe ne može se pohvaliti praksom da se o emocijama govori, da se jasno izražavaju. Od vajkada slabost je govoriti o unutrašnjim porivima koji upravljaju našim odlukama. Iz tih i sličnih razloga nedopustivo je da dečak plače, jer „nije devojčica“, nedopustivo je da muškarac bude brižan i posvećen partner jer je „papuča“, zabranjivano je da se deca grle i ljube jer će postati razmažena, da se udovica ikada više raduje jer to znači da nije dobra žena. I tako svaka porodica neguje svoje zabranjene emocije, kojima potpadaju samo slabići koji nisu sposobni da opstanu, a zatim bivaju izopšteni.
Ni o sreći se ne govori mnogo, jer joj se pripisuju magična svojstva, ako je pomeneš ona nestaje. Verovatno zato što se nije javljala često za razliku od negativnih emocija. Praksa je i da ljudi ne preuzimaju zasluge za osećanje sreće, nego se tretira kao faktor koji će jednom biti naklonjen i vama, otuda „faktor sreće“, „srećna zvezda“, „pogledala me sreća“. Student koji položi ispit sa desetkom neće se radovati vlastitoj marljivosti, posvećenosti i pameti nego sreći koja ga je pogledala kod ispitivača ili izbora pitanja. Empatičan, nežan i saosećajan partner retko će sebi pripisati zasluge za uspešan i dug brak, već spletu „srećnih okolnosti“. Takmičar koji je prvi stigao na cilj reći će da je imao sreće zbog vremena, staze ili slabosti drugih kandidata.
Emocije kreiraju najveći deo našeg delovanja, imaju najveći uticaj u donošenju odluka, a tako malo o njima znamo, tako slabo sa njima komuniciramo, vrlo retko umemo da ih prepoznamo. Možda su današnje generacije prve koje se uče emocionalnoj pismenosti posle viševekovnog ignorisanja. Kao đacima prvacima potrebna nam je stručna pomoć da ih savladamo, ukrotimo i raspletemo kada su suprotstavljene. Možda onda ni to pitanje „Kako si?“ neće parati uši i dušu.
foto: pixabay.com/cromaconceptovisual
