Da li je u vreme kada su muškarci odlazili iz pećine u lov i vraćali se sa krvavom divljači na ramenu išta u muško-ženskim odnosima bilo lakše, razumljivije i jasnije? Teško je danas pojmiti funkcionisanje takve zajednice i pravila unutar njih. Da li je bilo ponižavajuće za jednog muškarca ukoliko njegovoj partnerki pođe za rukom da ulovi plen? Da li je on zbog toga bio manje muško i da li je u očima drugih alfa-mužijaka bio preteča “papučara” i slabića?
Slike na internetu karikiraju ovu problematiku oslikavajući (alfa)muškarca sa toljagom na ramenu dok partnerku vuče po podu poput životinje. Da li je u pećinskim domovima žena bila “vrat”, a muškarac glava, jesu li zajednice bile monogamne, da li je umesto partijarhata važio matrijarhat, da li je žensko donosilo ikakve odluke?
Nažalost, ne postoje nikakva svedočenja o partnerskim odnosima tada. Svakako ono o čemu i sami možemo posvedočiti jeste u kojoj meri su se promenili samo u poslednjem veku.
Sve češće pretnje po ljubav ne dolaze iz kazana ljubomore, čak ni od patološke veze sa roditeljima, prava pretnja nastaje od kulta sticanja koja preti da postane hladni rat. Žene su davno napustile dom u onom patrijarhalnom smislu govoreći, otvorile kartice i počele da ih pune nulama. U tome nema ničega spornog. Sa jedne strane, ova pojava u mnogome je emancipovala ženu. Dok su one još kao devojčice učile, sticale razna znanja i veštine, radile na sebi i spremale se za osvajanje ovih sloboda, muškarci su, čini se, ostali nespremni za ovakav civilizacijski preokret.
Smisao ove promene izvorno je trebalo da podrazumeva saradnju i stvaranje kako bi muškarci i žene što stabilnije gradili dom i pružali potomstvu bolje uslove za život, međutim, između njih dvoje sve češće se uvlači rivalitet i nadmetanje. Čim se izaberu strane, rat polako počinje da tinja i bez zvaničnog objavljivanja. Neki novi parovi se u startu tom ratu prilagođavaju. Ranije su prvi sastanci bili prepuni grča i straha od poljupca, danas se taj nemir javlja isključivo u trenutku kada jedno od dvoje ravnopravnih treba da provuče karticu i time prećutno saopšti: “Ja sam bos”. Taj grč se nastavlja i prenosi na druge sastanke, večere, proslave Novih godina, poklone za sve bitne datume i ljubavne praznike, do onog čuvenog kaženja pred oltarom. A na poleđini svakog poklona piše “ja to mogu i sam(a)”, “pogledaj koliko sam samostalan (samostalna)”. Smisao ovih gestova nije ljubav, nego je sukob, odnosno borba. Svako se u “svom rovu” oseća uznemireno i nesigurno, što navodi na defanzivno ponašanje. U svakome tinja bojazan da će biti pocenjen, omalovažen, ponižen i u krajnjem slučaju odbačen. Nesigurne devojke često posežu za kartom nepristupačnosti jer se osećaju nespremnim da uđu u ovu borbu. Sve ove ljubavne igrice odvijaju se daleko od očiju poštovanja, prihvatanja i pravog emotivnog ispunjenja.
Kompleksi se nižu i sve snažnije udaljuju samostalne pojedince od skladnog parnerskog odnosa. Veza koja je počela konfuzno i takmičarski postaje sve teža i komplikovanija. Smisao svega jeste nedostatak samopoštovanja i samopouzdanja. Osoba koja ima samopouzdanje neće se osećati loše ukoliko joj partner plati piće ili večeru na prvom sastanku (ma kog pola da je), neće potonuti ukoliko bude odbijen(a), na kraju krajeva neće prihvatati igricu takmičenja jer zna da je ta igra osuđena na propast i gubitke na obe strane.
foto: pixabay
Ovaj članak je prvi put objavljen na djurdjevak.com
