“Ti si moja, gipka, lakonoga breza,
Stvorena za mene i za mnoge druge.”
Sergej Jesenjin
Mladi pesnik sedeo je u tami pozorišta i netremice gledo u ženu na bini. Pokret za pokretom žene u providnom kostimu odavao je drskost i jačinu, a njena figura na bini očaravala je i zavodila. Bio je to “Ples sa šalom“. On je bio Sergej Jesenjin. Ona Isidora Dankan.
Isidora je Jesenjina upoznala 1921. u Petrogradu, u ateljeu slikara Žorža Jakulova. Na zabavi boema, vino se tečilo netremice, dima je bilo posvud, a histerični smeh orio se svuda. Isidora je na zabavu pristigla baaš u trenutku kad je Jesenjin svirao harmoniku i pevao.
Gosti, potpuno opijeni njegovom pesmom, nisu ni primetili da je stigla čuvena balerina, a ona se smestila u ugao sobe i sa neskrivenim oduševljenjem posmatrala mladog pesnika.
Setni zvuci harmonike, Jesenjinova mladost, mangupski izgled, izražajne oči samo su produbile osećanja kod balerine. Isidora je bila potpuno razoružana.
Njen apaluz bio je više nego dovoljan da njegov pogled ne skrene s nje. Tada su i ostali primetili plavooku balerinu. Počeli su da se utrkuju ko će je bolje ugostiti, a ona je gledala samo u Sergeja. Iskusna u ovakvim igrama, nasula je čašu vina, lagano je ispila piće i prišla Jesenjninu. Pružila mu je čašu.
Kao pod nekom čudnom silom, ispustio je harmoniku, uzeo čašu i ispio ostatak vina. Ona je gurnula prste u njegovu gustu kosu, strasno ga poljubila. Prošaputala je “anđeo“. Nekoliko sekundi kasnije, kao da je predosećala kako će se njihova priča završiti, dodala je i “čort” (đavo). A predosetila je.
Razlika u godinama
Ah, ta tako neumoljiva razlika u godinama. Nekad je blagoslov, a nekad prokletstvo. Isidora je, kad su se upoznali, imala 44 godine, a Sergej 26. Ona je znala tek nekoliko ruskih reči, a on nijednu na engleskom jeziku. Najzad, zar je to prepreka za ljubav? Njihova ljubav je upravo dokaz da prepreke ne postoje. Ni razlika u godinama, ni jezička barijera ni zgražavanje javnosti ih nisu omeli da se vole. Ali…
Pre nego što su se upoznali, Sergej Jesenjin je bio oženjen. Žene su obeležile život mladog pesnika. Imao je mnogo ljubavnica i kratkotrajnih avantura. Pre nego što je sreo Isidoru, bio je oženjen Zinaidom Nikolajevnom Rajh, sa kojom je imao ćerku Tatjanu i sina Konstantina. Brak je sklopljen posle jedne lude, razuzdane, boemske noći, pa je Jesenjinu brzo i dosadio.
Ljubav ili ne?
Mnogi su smatrali da veza sa Isidorom nije ljubav, već “niz interesantnih senzacija“. Tvrdili su da je plesačica za mladog pesnika bila oličenje zapadne kulture, način da pobegne i sačuva svoju umetnost. Začaran, gledao je u nju kao u čudo, a strast koju je pokazivala dok pleše dodatno ga je uzbuđivala.
Ljubav nije potrajala. Vrtoglavi sunovrat je počeo pijanstvima, sukobima i tučama. Na kraju je došla i smrt. Pričalo se da je Jesenjin često napuštao Isidoru, a ona ga je preklinjala da se vrati, klečala na kolenima i ljubila mu cipele, nežno mu govoreći: “Sergeje Aleksandroviču, ja te volim!“.
Dok su se voleli, na prijemima je on čitao svoje stihove, ona je plesala. I bilo ih je briga za mišljenja drugih. Živeli su svoju kreativnost. Svaki pokret koji je izvodila bio je čista strast koju je osećala premu njemu. On je bio lud za njom. Bila mu je inspiracija, muza, poezija.
Ljubav do ludila
S druge strane, ima i onih koji tvrde da je Isidora bila istinska ljubav velikog pesnika, da ju je voleo iskreno i na granici potpunog ludila, na samo njemu svojstven način.
Isidora je svog voljenog zvala Sergej Aleksandrovič, ali još češće “anđele“, a on nju – Isadora. Dankanova je svoje učenike u plesnoj školi jednom pitala šta je najvažnije. Kada su joj svi rekli – “ples“, odmahnula je rukom i rekla: “Najvažmija stvar u životu je – ljubav“.
Gracija koja je rušila granice
Isidora Dankan je bila velika umetnica koju danas nazivaju “majkom modernog plesa“. Uvek se zalagala za žensku emancipaciju. Smatrala je da je “umetnost život“. Puritanci su pokazivali prezir prema njenom plesu, životu i načinu oblačenja. S druge strane, bila je obožavana. Na scenu je izlazila bosa, skoro gola, u prozirnim kostimima i tako je pomerala granice.
Smatrala je da klasičan balet nije umetnost, jer ograničava i ne dozvoljava ženi da se izrazi. Težila je plesu koji će u budućnosti biti sličan onom iz antičke Grčke – prirodan i slobodan. Ples je bio njen jedini način da bude svoja, slobodna, srećna. A život joj je pre bio ispunjen tugom nego srećom.
Neprestano je tragala za ljubavlju. Jednom prilikom je zapisala: “Od svake ljubavi u mom životu mogao bi se napraviti roman, i sve su se završavale tužno. Uvek sam čekala ljubav koja će se završiti dobro i trajati zauvek”. To se nije desilo. Njena ljubav sa slavnim ruskim pesnikom Sergejem Jesenjinom počela je kao uragan, ali se završila isto tako, ostavivši od nje pustoš.
Obožavala umetnost, bila sklona luksuzu
Anđela Isidora Dankan rođena je u San Francisku 1877. godine. Ljubav prema umetnosti nasledila je od majke, pijanistkinje, poreklom iz Irske. Savremenici tvrde da je bila troškadžija, iako ga nikada nije imala mnogo. Kažu da je otmenost usvojila dok je još bila u majčinoj utrobi koja je, dok je bila trudna sa Isidorom, jela samo ostrige i pila šampanjac.
Isidorin otac je bio Škotlanđanin i bavio se finansijama. Imali su veoma loš brak. Kada je napustio njenu majku i tri starije setre, bile su bukvalno na ivici bede, bez hrane.
Brzim vozom u slavu
Isidora je i pored toga maštala o svetlima pozornice, a njene reči bile su ples. Prvo je dobila priliku da nastupa u jednom restoranu u Čikagu, a onda je došao i angažman u Njujorku. Međutim, zbog svog neobičnog shvatanja baleta, publika ju je izviždala i dobila je veoma loše kritike. Pošto je smatrala da Amerikanci nemaju osećaj za njenu umetnost, otišla je u London. Bio je to pravi potez. Tamo su je primetili bogataši željni nečeg novog i avangardnog i finansijski je podržali.
Krenula su putovanja – Budimpešta, Beč, Berlin, Moskva… Najveću slavu doživela je u Parizu 1900. godine. Postala je omiljena balerina, počeli su da je slede mnogi, a gde god bi nastupala sale su bile dupke pune. Svi su želeli da vide taj čudnovati, nesvakidašnji, drski ples koji je izvodila kao niko pre nje. Vrlo brzo postala je poznata i obožavana. Pravi skandal je izazvala kad se proglasila “crvenom” i otišla u Rusiju, oduševljena komunizmom. Tamo je otvorila školu plesa.
Isidora je volela skupe i lepe stvari. “Kad god se kolebaš“, govorila je, “uvek idi u najbolji hotel“. Ali svoju sklonost prema luksuzu često nije mogla finansijski da isprati, pa je i često dugovala novac i hotelima, i zelenašima.
Bez sreće u ljubavi
Isidora nikad nije bila srećna u ljubavi, iako je tvrdila da je “rođena da voli“. Muškarac sa kojim je privi put spavala u 25. godini bio je zgodni mađarski glumac Oskar Beregij. On je igrao Romea u budimpeštanskom pozorištu.
Posle njega, zaljubila se u dizajnera Gordona Krejga. Bili su ludi od ljubavi da danima nisu izlazili iz apartmana, sem kad je trebalo da kupe hranu. Isidorin uspaničeni menadžer tih dana nije mogao da je pronađe. Nastupi su odlagani i raspitivao se u policijskim stanicama da li je živa. Sa dizajnerom je rodila devojčicu Didre.
Četiri godine kasnije, iz veze sa bogatašem Patrikom Singerom, rodila je i sina Patrika. On je bio sin čuvenog industrijalca Isaka Singera, koji je pravio čuvene šiveće mašine.
Isidora je stalno isticala da ljubav mora da bude slobodna i da žene ne treba da se udaju da bi imale decu. Sudbina je uredila da joj oba deteta nastradaju 1913. godine, pošto su ispala iz kola u Senu. Udavili su se zajedno sa dadiljom.
Rodila je još jedno dete sa jednim vajarem, ali je beba umrla odmah po rođenju. Nikada se nije oporavila od gubitka dece, pa se ponovo “lečila” ljubavnicima, koji su bili samo nespretni početak za životnu ljubav sa Jesenjinom.
Gatara predvidela ljubav
Neposredno pre nego što je otputovala i srela Sergeja Jesenjina, gatara joj je predvidela “otići na dugi put u zemlju pod bledo-plavim svodom. Postaće bogata, vrlo bogata i udaće se…“. Isidora je iza sebe imala propale brakove i nije želela da se ponovo vezuje. Posebno ne u Rusiji, tuđini. Ali, prst sudbine je odredio da se stvari drugačije dese…
Voleli su se dramatično i strasno. Kad je Isidori umrla majka u Parizu, venčali su se da ne bi morali da se razdvajaju. Godine 1922. godine proveli su dva lepa meseca u Parizu. Isidora je želela da se vrati svojoj umetnosti, a htela je da Jesenjin predstavi svoja dela van Rusije.
Otputovali su u Ameriku, gde se ona na svaki način trudila da promoviše supruga kao pesnika. Organizovala je prevođenje i izdavanje njegovih pesama, kao i književne večeri na kojima je on čitao svoje stihove, a ona plesala poznati “Ples sa šalom“.
Bosih nogu, raspuštene kose, strastvena i lepa, izluđivala je mladog pesnika. Bila mu inspiracija, njegova ljubav i poezija. Međutim, Jesenjin nikada nije dobio priznanje za svoj rad. Van Rusije, on je bio samo suprug slavne igračice.
Starst koja je sagorela sve
Strast koja je plamtela između njih uskoro se pretvorila u požar koji je počeo kao drama, a onda i tragedija. Njihova veza ostala je upamćena kao jedna od najvećih, ali i najtragičnijih ljubavnih priča svih vremena.
Jesenjin je svakim danom padao u sve dublju i težu depresiju. Sve ono što je lepo – poezija, ples i ljubav zamenile su svađe, tuče i alkohol. Sergej je sve češće tukao Isidoru. Na jednom od njenih koncerata je bio toliko pijan i fizički je nasrnuo na nju. Morala je da zove policiju koja je Sergeja odvezla u psihijatrijsku bolnicu.
Kad se posle tri dana vratio kući, nije više video ženu koju voli, već staru, istrošenu i neprivlačnu osobu. Vratili su se u Rusiju. Sa njima su pošli i problemi. Ma koliko se ranije njome oduševljavao, sada je počeo da priča da se ofucala i da gnjavi…
Jesenjin je pravio skalndale, mnogo je pio, bio je nepristupačan i dalek. Preimorna i nesrećna, Isidora mu je jednog dana rekla da se vraća u Pariz. Ubrzo je dobila telegram od njega u kom je pisalo: “Ja volim drugu. Stop. Ženim se njome. Stop. Srećan. Stop“. Tako je pokušao da je izgura iz svog života.
Depresija i ljubav oduzeli život
Jesenjin je bio u sve gorem psihičkom stanju. Jedan njegov prijatelj, nekoliko dana uoči njegove smrti, rekao je da ga je pesnik upitao: “Sviđa li ti se moj šal? To je poklon od Isadore. Ona mi ga je poklonila. Eh, kako me je volela ta starica! Ja ću joj napisati… pozvaću je, i ona će razdragana dotrčati da mi padne u zagrljaj…“. Da li?
Nekoliko dana posle toga, napisao je poslednju pesmu “Doviđenja, druže, doviđenja“. Sutradan, 28. decembra 1925. godine u hotelu “Angleter” u Lenjingradu, ubio se. I to tako da bude siguran da će umreti. Sebi je presudio u sobi broj 5 u kojoj je nekada boravio sa Isidorom. Presekao je vene, zapalio cev od grejanja i obmotao šal koji mu je poklonila nekada voljena žena.
Kobni šal
Posle Jesenjinove smrti, Isidora se potpuno povukla iz javnog života. Imala je običaj da neobaveznim vezama leči tugu, pa je to uradila i posle smrti voljenog čoveka.
Imala je 50 godina, bila je u Nici sa mladim, zgodnim ljubavnikom Italijanom. Tog 14. septembra 1927. godine, prebacila je crveni šal oko vrata i krenula da se provoza sa novim ljubavnikom. Ali, kako samo sudbina to može da izrežira, šal, njen zaštitni znak koji ju je proslavio, obmotao se oko točka autombila u pokretu i udavio je.
Inspiracija – novosti.rs, prva.rs
Fotografije: Twitter, kurir.rs, puls.rs, lilekootherd.livejournal.com, culture.ru, ineartamerica.com, liveinternet.ru, thoughtco.com, abc.net.au
