Pre nego što se posvetimo osmomartovskim čestitkama, cvetićima i drugim đakonijama, želim da vas podsetim da još uvek živimo u prostoru u kom je važno da je dete živo, zdravo i “da piški stojeći”, da ponese prezime i produži lozu. Gde je muškarac u godinama kao vino, a žena za staro gvožđe, gde se razvedene žene nazivaju raspuštenicama, dok za muškarce ne postoji izraz koji ovakav status opisuje. Prostor na kom se reč “švaler” koristi kako bi se dodatno opisao poželjan i markantan muškarac, dok je žena koja razgovara ili sedi u društvu drugog muškarca “kurva”. Na prostoru gde se podrazumeva da se sestra odrekne imovine u korist brata i da ćuti kada muškarci razgovaraju. U našem “komšiluku” se često zloupotrebljavaju prenatalni testovi, te se deca rađaju selektivno, odnosno ženskoj deci se uskraćuje pravo da se rode. Ovo nije lekcija o ravnopravnosti, nje nema i verovatno je nikada neće ni biti. Ovo je lekcija o tome da nema tog cveta koji će isceliti dugogodišnje nepoštovanje i šamare koje žene dobijaju od ovog društva.
Vi ružne i prelepe, skockane i nenegovane, premlade i matore, anoreksične i debele, nekvalifikovane i prekvalifikovane, biznismenke i domaćice, muškobanjaste i napucane, radodajke i usedelice, srećan Vam svaki dan u kom ste bile dostojanstvene.
