Još jedna pokazna vežba kako mala vojska pobeđuje veću desila se na Ljubiću 1815. godine, između Srba i Turaka, dok je trajao Drugi srpski ustanak. Brdo Ljubić nalazi se četiri kilometara severoistočno od Čačka.
Pošto je oslobođen Rudnik, ustanici koje je vodio Lazar Mutap su napali Turke iz Čačka i doveli ih u okolinu džamije. Za to vreme, brat kneza Miloša, Jovan Obrenović je zaposeo Ljubić sa svojim ljudima.
Povlačenje na Ljubić
Turci, pod vođstvom Imšir Đaja pašom stigli su 6. maja iz Beograda u Čačak i napali ustanike s leđa. Turska je brojala oko 7.000 ljudi, uglavnom konjanika. Ustanici su se povukli na Ljubić pred brojnim neprijateljem i sa ranjenim Mutapom. Na Ljubićkom brdu je bilo oko tri šanca, u kojima su bili smešteni ustanici. Srba je ukupno bilo oko 1.500 ljudi, od toga 200 na konjima. Kasnije je Srbima stiglo pojačanje sa 3.000 ljudi.
Na Ljubiću su se nalazili Jovan Dimitrijević Dobrača, Milić Drinčić, Nikola Lunjevica, Jovan Mićić, Raka Levajac i druge starešine. Pošto se Miloš Obrenović upoznao okolnostima i sa sukobom sa Đaja pašom, doneo je odluku da ustanici ne odstupaju sa Ljubićkog brda, već da prošire šančeve i ojačaju ih palisadima. Vojska je tako i postupila Dobrača je okupljao ljude iz Gruže, a Miloš je neke poslao u okolna sela da poruče kneževima da podižu ljude na ustanak i šalju ih na Ljubić, a da sa sobom ponesu što više palisada.
Međutim, Turci nisu dali ustanicima da dovrše radove na šančevima. Već sutradan, predvođeni vranjskim pašom, Đaja pašom su 8. maja sa jačim snagama, prešli Moravu i napali ustanike na Ljubiću.
Šančevi glavna odbrana
Otvoreni šančevi bili su pripremljeni za glavninu srpskih snaga, ali pošto nisu svi mogli da se smeste po šančevima, jedan broj njih se rasporedio po drugim mestima i zasedama, u zaklonima, busijama i jarcima. Kada su Turci došli do šančeva, ustanici su iz šančeva i busija otvorili vatru, odbili i proterali Turke, koji su se uz veće gubitke povukli ka Čačku, a ustanici su ih progonili do Zapadne Morave, zaplenivši im oružje i ostali tovar.
Pred kraj dana je stigao Jovan Dobrača sa još ljudi, što je ulilo nadu ustanicima. Sa dolaskom Jovana Dobrače sa Gružanima i Milentija Lome sa Kačercima, stanje na Ljubiću se stabilizovalo, posle čega je Miloš rešio da sa igumanom Melentijem Pavlovićem i Simom Paštrmcem krene ka Beogradu, da napravili veliki ustanak i stupili u kontakt sa prebeglim ustaničkim vođama u Sremu. Pred polazak, Miloš je predao komandu svom bratu Jovanu i Jovanu Dobrači.
Ubrzo je stigla vest o dolasku 1.300 Turaka predvođenih Selim Ćehajom i Musagom Balabagom. U pomoć čačanskim Turcima došao je i jedan broj mobilisanih Srba, pod vođstvom kneževa Radovana Grabovića i Rake Tešića. Miloš je zatim poslao Milića Drinčića i Jovana Micića da sa konjicom i ljudima krene i presretne ove Turke i razbije ih.
Kara Mustafina glava kao trofej
Ustanički položaji na Ljubiću su ojačani dolaskom Milića Drinčića i Jovana Dobrače. Miloš je sa sobom doveo pojačanje iz Posavine, Gruže i Ljiga, sa Lukom Grbovićem na čelu, a Tanasko Rajić je doveo ustanike iz Jasenice i Dragačeva, tako da se broj ustanika u šančevima na Ljubićikom brdu popeo na oko 3.000.
Onda je Ćajin paša poslao Kara Mustafu sa oko 1.000 Turaka. Kara Mustafi su se suprotstavili Avram Lukić, Jovan Mićić i Pavle Štula, sa oko 300 ustanika. Turci su se tokom borbe rasturili. Kara Mustafa je sa njih 40 uspeo da pobegne od Srba, ali je sustignut kod Sjenice gde je i ubijen, a Avram Lukić je poslao Milošu na Ljubić Kara Mustafinu glavu.
Miloš je sa ustanicima odlučio da se spusti u podnožje brda, bliže Čačku. Miloš je posle bitke pričao da je odluka da se spuste u podnožje brda bila velika greška i da je mogla skupo da ih košta. Tokom spuštanja niz brdo, ustanici su podigli četiri šanca.
Tanasko Rajić sa dva topa
Najbliži Moravi bio je veliki četvorougaoni šanac, u koji se smestio Jovan Dobrača sa svojim Gružanima. Iza ovog šanca bio je šanac u koji se smestila pešadija koja je u svojim redovima brojala Rudničane i Valjevce. Oni su bili ustanička artiljerija. Iza njih je bio šanac Tanaska Rajića, sa dva topa. Tek posle ovog šanca je bio još jedan šanac, gde su bili smešteni Posavci i Ljižani. Opis šančeva prvi je dao akademik i general Jovan Mišković u časopisu “Ratnik” iz 1883. godine, u članku “Iz ratova Srbije s Turskom – Boj na Ljubiću i Čačku 1815 – sa kartom“, a opisi su objavljeni i u časopisu “Odbrana“.
U knjizi Rodoljuba Petrovića “Ljubićki vekovi“, piše da “Za topove šanac je napravljen iste večeri. Posle mirno provedenog dana Jovan Dobrača napusti vrh Ljubića i noću između 3. i 4. juna sagradi četvorougaoni šanac kod Drvarskog broda sa ciljem da drži pod kontrolom prelaz preko Morave. Iza grudobrana sa gornje strane Dobračinog šanca smestili su se Rudničani i Valjevci. Zapadno od Bunkovca iskopao je grudobran deo ustanika iz trećeg ljubićkog šanca“.
Pretpostavlja se da je Rajićev šanac bio u blizini izvora Bunkovac, u podnožiju Ljubićkog brda nedaleko od nekadašnje železničke stanice. Miloš Obrenović je o ovoj bici rekao da su topovi bili smešteni “u samom podnožiju Ljubića“.
Dr Mihajlo Gavrilović u svojim istraživanjima navodi da su Srbi izgradili dva šanca preko puta jednog broda, ispod Čačka, na levoj obali, Morave. Prvi šanac je bio dobro napravljen. U njemu se nalazio Dobrača sa svojim Gružanima. Drugi šanac, malo iznad ovog, bio je vrlo slab. U njemu su smeštena oba topa, sa starešinom Tanaskom Rajićem. U pozadini ovog šanca bilo je još jedno zemljano utvrđenje u koje su se razmestili Posavci i Ljižani.
Srpski napad na Čačak
Bitka se odigrala na prostoru od džamije i crkve u Čačku, u dolini reke Morave, pa do padina Ljubićkog brda. Prva faza bitke se odigrala tako što su Srbi napali Čačak, a tad je ranjen Lazar Mutap. Druga faza bitke se odigrala na padinama Ljubićkog brda, kada su se ustanici utvrdili u šančevima na brdu Ljubić i tako su odbijali turske napade. Poslednja faza bitke desila se u podnožiju brda, u dolini reke Morave, gde su se Srbi utvrdili u dolini uz reku sa namerom da kontrolišu prelaze na reci. Tad je poginuo Tanasko Rajić i Turci su uzeli ustaničke topove.
Kao što sam već napisala, Srbi su koristili dva topa. Jedan je bio top Poljske kraljevine M1766. Drugi je skinut tokom bitke na Paležu.
Tanasko Rajić – sam protiv svih
Dana 25. maja Turci su krenuli preko mosta na Moravi i napali šančeve. Prvi šanac sa Jovanom Dobrčom i Gružanima je odoleo Turskim napadima. Turci su ovaj šanac zaobišli u velikom luku i napali sa boka i leđa šanac sa Valjevcima i Rudničanima. Srbi iz ovog šanca su se uplašili i krenuli da beže ka Ljubićkom brdu, dok je jedan deo njih pokušao da se domogne Rajićevog šanca. U opštem metežu su srušili obe ograde Rajićevog šanca i napravili pometnju među Rajićevim tobdžijama i pešacima.
Pošto su videli da će šanac da padne u turske ruke, mnogi ustanici su ga napustili, tako da je na kraju ostao samo Tanasko Rajić, koji je odbio da preda topove. Tako je, postao srpski Leonida. Popeo se na top, sa kuburom u jednoj, a jataganom u drugoj ruci. Pošto su Turci nagrnuli na njega, uspeo je da ubije nekoliko njih, pre nego što su ga oborili i isekli jataganima. Junačka pogibija Tanaska Rajića je opevana je u narodnoj pesmi stihovima: „Od sto rana od sto jatagana pade Rajić junak od megdana.”
Videvši šta se dešava oko šančeva, Miloš je naredio Drinčiću da njih dvojica zajedno sa konjicom napadnu Turke u polju kraj Morave. Miloš i Drinčić su se sjurili u polje, na kome je nastala opšta klanica. Turcima je stiglo pojačanje, tako da je njihova vojska potpuno prekrila polje. Zato je Drinčićdao znak trubom i naredio povlačenje. Povukli su se na Ljubićko brdo, pred turskom poterom, koja je na kraju odustala. Došavši do Dobračinog šanca, počeli su da ponovo okupljaju preostale ustanike.
Pucanj u Đaja pašu
Po nekim navodima jedan od vojnika, Vasa Tomić iz sela Knić, koji se nalazio u šancu najbližem Turcima, pred kraj 25. maja je usmrtio glavnokomandujućeg Đaja pašu, pogodivši ga hicem iz puške u vrat, dok je on bio pored Morave. Ovaj događaj, iako je prošao neopažen tokom bitke, kasnije je imao značajan psihološki efekat na obe zaraćene strane kao i na ishod borbe. “U to vreme na samoj obali Morave, zaklonjen iza nekih topol, nalazio se Vasa Tomić iz Knića, vojnik kod Dobrače, sa nekoliko svojih drugova, koji kad vide ove Turke, poviče: “Ono mora da je Đaja paša u zelenom ćurku. Udrite braćo.”Oni opale i obore ovoga Turčina u vodu, a ostali uteknu“. Tursku vojsku je obuzela panika kad su čuli za ubistvo Đaja paše. Vest o Turskoj panici je donela Tankosava Janković iz Zeoka, kasnije prozvana zeočka ili dragačevska Jovanka Orleanka. O turskoj panici Vuk Karadžić je zapisao: “Koji Srbin nigde Turčina ubio nije, taj ga je toga dana mogao ubiti… Turci su se tako bili zbunili, da se već nisu ni branili, nego su bežali ko je mogao, a koji nisu mogli bežati, oni su padali su po putu i oko puta“.
Borbe do usmenog primirja
Posle bitke, ustanici su nastavili borbe još nekoliko meseci do konačnog sklapanja usmenog primirja između kneza Miloša i Marašli Ali paše. Tanasko Rajić bio je proglašen herojem koji je hrabro pao u borbi, branivši topove. Vasa Tomić se iz predostrožnosti od odmazde Turaka preselio u smederevski kraj, u selo Mihajlovac (tadašnja Konjska), gde je proveo ostatak života. Knez Mihailo ga je posmrtno odlikovao najvišim odlikovanjem, a njegovi potomci – familija Vasić su u Mihajlovcu, na njegovom grobu podigli spomen obeležje u njegovu čast.
Bitka na Ljubiću na početku ustanka je Milošu podigla ugled u narodu. Smatra se najznačajnijom bitkom u Drugom srpskom ustanku. Bila je veliko moralno osnaženje narodu, ulila je ljudima samopouzdanje i podigla Srbe na oružje.
Crkva Svetom knezu Lazaru i spomenik Tanasku Rajiću
U spomen na pobedu u ovoj bici knez Miloš je podigao i crkvu Svetog Save na Savincu 1819. godine, koja je postala grobna crkva porodice Vukomanović.
U Ljubiću danas postoji škola koja nosi ime Tanaska Rajića i memorijalni kompleks posvećen samoj bici koji je Jugoslavija 1983. godine proglasila mestom od izuzetnog značaja. Kompleks se sastoji od granitnog spomenika Tanasku Rajiću i novoizgrađene pravoslavne crkve.
Sama crkva je posvećena Svetom knezu Lazaru, a u njenoj unutrašnjosti se nalaze motivi preuzeti iz takozvanog Prizrenskog patosa, to jest ukrasni ornamenti iz zadužbine cara Dušana, manastira Svetih arhangela kod Prizrena.
Inspiracija – Wikipedia
Fotografije: Wikipedia, novosti.rs, ca011.rs, sarajevo-rs.com, srpskilegat.rs, presslider.rs, vesti.rs
