„Ne naređujem vam da napadate. Ja vam naređujem da poginete! Za vreme koje prođe dok mi ginemo, druge trupe i komandiri će stići da zauzmu naša mesta!“
Mustafa Kemal paša
Bitka kod Galipolja ili na turskom jeziku Çanakkale Savaşı spada u jednu od najkrvavijih bitaka tokom Prvog svetskog rata, kada su turske snage bukvalno razbile savezničke trupe. Bitka se događala na poluostrvu u sastavu tadašnjeg Osmanskog carstva. Mesto je bilo važno, jer je omogućavalo kontrolu nad pomorskim putem ka Ruskom carstvu, jednom od saveznika u Prvom svetskom ratu.
Sa namerom da ga stave pod svoju kontrolu, ruski saveznici, ujedinjene snage Britanskog carstva i Francuske pokrenule su operaciju na poluostrvo da bi napredovale dalje i da bi zauzeli tadašnji turski glavni grad Carigrad, današnji Istanbul. Pomorski napad je odbijen, a posle osam meseci borbi i ogromnih žrtava na obe strane, snage koje su uporno napadale su se povukle u Egipat.
Bili ubeđeni u pobedu
Sile Antante su se nadale da će vrlo brzo pobediti Turke, jer Turci nisu imlai ni valjano oružje, ni municiju. S današnje tačke gledišta Galipoljska bitka je simbol loše organizovane i vođene operacije, a o besmislenosti i da ne pišem, pošto je bilo velikih žrtava sa obe strane.
Antanta je sa trupama iz Irske, Australije, Novog Zelanda, Indije i Francuske pokušala su da zauzme Dardanele. Želeli su da dođu do Carigrada. Naravno, poenta je bila zauzeti Bosfor i da se tako uspostavi veza sa savezničkom Rusijom zbog snabdevanja žitom i naftom, da se ojačaju savezničke snage na istoku i tako izbaci Turska iz rata. Trebalo je osloboditi i britanske trgovačke brodove koji su ostali zarobljeni u Crnom moru.
Savezničku operaciju organizovao je Vinston Čerčil, koji je u to vreme bio prvi lord britanskog Admiraliteta, a u turkoj odbrani lovorike je pokupio Mustafa Kemal paša. Britanskim snagama je komandovao Jan Stendiš Hamilton, a turskom odbranom nemački general Oto Liman fon Sanders.
Kako se od male sile posteje velika
Bitka je bila jedina velika osmanska pobeda u ratu. U Turskoj se bitka smatra presudnim momentom u istoriji i njenoj konačnoj odbrani onoga što je od ogromnog carstva ostalo. Pobeda na Galipolju je utrla put turskoj borbi za nezavisnost i proglašenju Republike Turske, koje se desilo osam godina kasnije, kada je na čelo države postavljen Mustafa Kemal Ataturk.
Pomorska bitka pre kopnene
Ovoj bici prehodila je pomorska bitka kod Galipolja koja je trajala od novembra 1914. i marta 1915. godine. U toj bici je učestvovalo šest britanskih i četiri francuska ratna broda, koji su bili zastareli, a samim tim i neupotrebljivi, u odnosu na savremene nemačke i austrougarske mornarice. Bez obzira što je bitka formalno trajala nekoliko meseci, pravi oružani sukobi su se dešavali u dva navrata, po nekoliko dana, zbog veoma lošeg vremena. U martu su počeli napadi sa savezničkih brodova na tri dela turskih utvrđenja. Nekoliko turskih tvrđava na ulazu u Dardanele su doživele teško bombardovanje, a neke su i uništene. Turska vlada u Carigradu se već pripremala za evakuaciju, jer su očekivali da Saveznici uđu.
Ipak, u moru su ostale podvodne mine, koje su potopile britanske brodove i jedan francuski ratni brod. Još tri broda su bila teško oštećena, pa se ostatak flote povukao. Tako su Turci izvojevali jednu od ključnih pobeda, koja je uticala na dalji tok događaja i na njihvu hrabrost.
Analizirajući kasnije bitku, ispada da su već ovde Saveznici mogli da dobiju Turke, jer turska obalska artiljerija bila pri kraju s municijom, a mine koje je postavio mali turski minopolagač „Nusret“ su bile poslednje koje su Turci imali.
Udar na kopno
Nešto više od mesec dana posle pomorske bitke, u aprilu 1915. Saveznici su počeli kopnenu invaziju kod ostrva Lemnos, Kejp Helesa i kod Kum Kalea. Plan je bio da se tako napravi prolaz Britancima, ali su i ove Saveznike turski vojnici razbili. Od planirane brze pobede Antante, došlo je do rovovskog rata, dizenterje, pad morala, gladi i žeđi, a ostali su i bez vojnog i medicinskog materijala. Turcima je falila i municija. Krvavi okršaji su se nastavili i tokom letnjih meseci. Onda je došlo do smene britanskog komandanta. Čim je Čarls Monro stupio na dužnost, došlo je do prekida operacije. Povlačenje je bila jedina uspešna operacija Saveznika kod Galipolja.
Posledice bitke
Posledice bitke kod Galipolja je takva da su Turcima u odbrani pomagali nemački vojni stručnjaci. O tome govori 54.000 vojnika Pete armije koje je bilo najbolje što je Turska imala. Propast Saveznika kod Galipolja se ogleda u tome da su njene snage bile uglavnom sastavljene od dobrovoljaca i rezervista, a da je komanda činila grešeke, bila neodlučna, nadmena i, ono što se ne oprašta, nestručna.
Pošto postoji još jena bitka kod Glipolja iz 1312. između Srba i Turaka, o njoj ću nekom drugom prilikom.
A šta je sa teorijama zavere?
Jedna priča sa Galipolja i danas intrigira. Svedoci su, navodno, godinama ćutali iz straha da će ih proglasiti ludacima. Naime, za vreme Prvog svetskog rata, Peti bataljon Norfolk regimenta bio je formiran kao kraljevska taktička vojna jedinica, koju je činilo kraljevsko osoblje, po naređenju kralja Edvarda VIII.
Taj je bataljon je bio jedinstven, jer je bio sastavljen od iste grupe civila, iz istog grada. Bilo je reči o tesno povezanoj grupi ljudi koji su se vrlo dobro poznavali, a mnogi od njih su zajedno i odrasli. Oni su, kad su već morali da krenu u rat, želeli da idu zajedno i čuvaju leđa jedni drugima.
Posle obuke, bataljon je poslat u borbu na Galipolje. Najveće gubitke su doživeli pripadnici vojske Australije i Novog Zelanda. Danas je Galipolje Britancima i njihovim bivšim kolonijalnim državama simbol uzaludne borbe i masovnih žrtava.
Norfolksi, kako su zvali pripadnike ovog bataljona, stigli su na Galipolje 10. avgusta 1915. Ukupno ih je bilo 250, na čelu sa ser Horaceom Proktorom Baušampom. Samo dva dana posle dolaska, bataljon je bio u borbi kao deo 163. brigade koja je krenula u napad na turske položaje u ravnici Anafarta.
Iznureni, opijeni od vrućine, gladni i žedni
Vojnici su bili u vrlo lošem stanju vrlo brzo posle dolaska na Galipolje. Dugo su putovali, osećali su nuspojave vakcina koje su primili, imali su vrlo malo hrane i vode. Vrućine su bile nesnosne, vojnici su bili neispavani, a veliki broj njih oboleo je od dizenterije koja ih je dodatno iscrpljivala.
Osim toga, operacija je trebalo da bude izvedena usred bela dana, a vojnici su imali vrlo loše, pa čak i netačne mape, dok se s druge strane nalazio neprijatelj ukopan u greben, a koji je odlično poznavao teritoriju.
Nije ni čudno da su iznureni Norfolksi napravili grešku i uputili se pogrešnim smerom, koji ih je odveo dalje od većeg dela 163. brigade. Kada su to primetili, odlučili su da nastave prema cilju, bez pojačanja i podrške.
Dok su se penjali, sačekalai su ih meci iz mitraljeza, a snajperi su ih gađali s drveća i ukopanih položaja. Norfolksi su hrabro ušli sve to i čak uspeli da neprijatelja izguraju do šume koja je bila u vatri od artiljerije. Baušamp i njegovi ljudi ušli su u šumu i tada su poslednji put viđeni.
Izveštaji koji zbunjuju
Niko od njih nikad nije izašao iz te šume. Ni jedan od 250 vojnika nije mogao da ispriča šta im se dogodilo. Britanci su pretpostavljali da su zarobljeni. Međutim, pošto se rat završio, oni se nisu vratili. Turske vlasti su tvrdile da ih nikad nisu ni zarobile. Rekli su da nikad nisu čuli za njih.
Ipak, u godinama koje su usledile, Britanci su izveli brojne ekshumacije i među 13.000 tela, pronašli ostatke koje su povezali sa nestalom jedinicom. Na 122 tela pronađeni su bedževi kakve su nosili Norfolksi, pa je zaključeno da je reč o njima. Slučaj bi tako ostao zaboravljen u istoriji, da se na 50. godišnjicu bitke kod Galipolja novozelandski veteran Frederik Rišart nije oglasio s bizarnom pričom za koju je tvrdio da je istinita.
Njegovu priču potvrdila su još dva saborca. Zašto ranije nisu progovorili o tome? Pa verovali su da ih niko neće smatrati ozbiljno. U tom trenutku kad su pričali shvatili su da više nisu imali šta da izgube.
Neobični oblaci
Rišart je rekao da se njegova jedinica nalazila u blizini turskih položaja, što je bilo blizu mesta gde je nestao Peti bataljon. Tvrdio je da su svi videli neobične sivo-smeđe oblake koji su gotovo lebdeli iznad bojišta.
Ti čudni oblaci opisani su kao potpuno mirni i nepomični iako je duvao jak vetar, a ispod tih oblaka nalazio se jedan veći i gušći. Odokativna procena je bila da je oblak bar 800 metara dug i 200 metara širiok. Prema njegovim rečima, taj oblak se bukvalno spustio na zemlju.
Norfolksi su, navodno, bez oklevanja umarširali u njega i tako im se izgubio trag, posle čega se oblak još više raširio i velikom brzinom krenuo uvis. Veterani se kunu da su tada videli i tela koja lebde u vazduhu.
Ova priča je prvi put objavljena u novozelandskom magazinu „Spaceview„, a od tada se javljalo više ratnih veterana koji su potvrđivali ovaj događaj. Od tad, ova priča intrigira teoretičare zavere i NLO zaluđenike. Šta se tačno dogodilo niko ne zna, jer mrtva usta ne govore.
Inspiracija – Wikipedia, vucinic.me, blic.rs
Fotografije: Wikipedia, Pinterest, singhstation.net, wilusa.net, canakkalesehitlik.net, newsela.com, historyextra.com, trtworld.com, norfolkinworldwar1.org, top5s.co.uk, stevesmith1944.wordpress.com
