Obaveze su odložene, kokice kupljene, čeka se poslednja epizoda serije “Senki nad Balkanom”. E da, čak je izostao i doček pravoslavne Nove godine. Večeras će svi bindž – apstinenti saznati rasplet druge sezone jedne od najpopularnijih serija na našim prostorima.
Druga sezona ove, sada već kultne serije, ostaće upamćena, ako ne po tajnama Crne ruke, Mariji Oršić, Trivalićki i Ninkovićki kao pojačanju sjajnoj ekipi, onda sigurno po pojmu “bindž-a” koji se posredstvom ove serije odomaćio i kod nas. Značenje ovog engleskog izraza odnosi se na prežderavanje ili na prekomernu konzumaciju hrane i pića. Međutim, vek u kome živimo svakako jeste vek prežderavanja svim i svačim, s toga ni televizijski sadržaj nije ostao pošteđen. Mnogi od onih koji budu čitali ovaj tekst setiće se vremena kada su filmski naslovi čekali po nekoliko godina da se sa bioskopskih traka prebace u videoteke, dok se na televizijske projekcije istih čekalo još duže. Strpljivi i na duge rokove naviknuti gledaoci proteklih godina pretvorili su se u prave kulturne proždrljivce, a to je postao ozbiljan zadatak za sve produkcije koje se bave proizvodnjom ovih sadržaja.
Kao neko ko se evo do poslednjeg dana bori i odoleva bindžu, sada već glumim savršeno kontrolisanog i super doziranog gledaoca koji se nestrpljivo raduje svakom ponedeljku dok usput razmatra šta je ova opcija uradila običnom gledaocu. Nije namera da od publike osamdesetih i devedesetih pravim uzdržane konzumente koji nikada nisu želeli da zavire u novu epizodu serije “Dinastija”, “Tvin piks”, “Srećnih ljudi” ili “Vrućeg vetra”, već je namera da se uđe u trag ovom novom načinu vaspitanja publike. Neodoljiva je sličnost između one jedne štangle čokolade koju je prihvatljivo pojesti u “cugu” i halapljivog gutanju svih dvadeset i nešto kockica koje dovode do mučnine, neprijatnosti i čudnih pogleda okruženja dok biraju način da ti saopšte da si u problemu. Strani mediji koncept “bindža” dodatno pojašnjavaju i time da je sve preko gledanja dve epizode uzastopno zapravo prežderavanje sadržajem (odnosno da su dve epizode ta jedna štangla čokolade). Sa jedne strane, čini se da serije nikada nisu bile ovoliko popularne kao danas i da su po svojoj popularnosti prešišali filmove. U prvoj rundi, serije su na šprint dobile primat nad filmom upravo zbog vremena koje je neophodno da se izdvoji za jednu epizodu serije (za film je potrebno više vremena i pažnje u kontinuitetu), dok je u drugoj rundi serija pobedila film jer je maratonski duža staza, samim tim produženo je uzbuđenje, neizvesnost i “saživljavanje” sa likovima. Sa druge strane, serije su formirale zajedništvo kroz internet grupe ljubitelja pojedinih naslova u okviru kojih komuniciraju fanovi iz čitavog sveta, dok su se u realnom svetu Netflix maratonci povukli kako bi u stopu pratili nove epizode, serijale i naslove.
Današnja tehnologija ruku pod ruku sa dobrim scenarijima hapsi pažnju desetina i stotina hiljada ljudi. Dramatični krajevi epizoda koji nas ostavljaju u neizvesnosti kada nam je pažnja najfokusiranija na tok priče prevazilaze se ovim klikom na sledeću epizodu. Tako da je bindž pobedio neizvesnost i učinio nas trajno obuzetim radnjom, što za posledicu nosi zanemarivanje svega drugog čime smo okruženi. Možda zbog toga ne treba da čudi što se upravo ovaj pojam našao na listi novih uzročnika depresije iako se sa sigurnošću ne može tvrditi da li je bindž uzrok ili posledica depresije.
Sve u svemu, pre nekoliko dana sam zatekla babu u transu jer joj komšinica prepričava kraj turske serije, kaže da je ona celu seriju odgledala na tabletu.
foto: www.shutterstock.com
