Postoji li savršena “polovina”? Anima i animus? Aristofanov mit kaže da su nekada dva pola činili jedan, ali da su ih bogovi razdvojili i kaznili time da se stalno traže. Svako od nas u svom nesvesnom krije predstavu o idealnom parteneru. Niste jednom slušali priču o ženi koja ostavlja osobu sklonu alkoholu i za sledećeg partnera izabrala nekoga sa istim porokom. Ništa nije manje poznat primer žene koja odrastajući uz nasilnika zaštitu traži, pogađajte, opet u drugom nasilniku ili momka koji dominantnu majku menja superiornom ženom. Govoreći o ovom konceptu nikako ne govorim o onome što je deo našeg svesnog odlučivanja, tako da naš izbor partnera zaista nam mnogo može reći o nama samima.
Jesu li naše uslovno rečeno “falinke” jedini preduslov za pronalaženje nama srodnog partnera i da li naše eventualno izlečenje od svih nedostataka zapravo znači potpuna autonomija iz koje proizilazi samački život? Ranije sam bila sklona da poverujem da moja savršena polovina ne postoji, odnosno da nije moj savremenik, dok sam sa tugom gledala ostvarenja Marlon Branda u najapolonskijem obličju. Zaista, koliko je teško poverovati u to da je naš perfect match (idealan par) neko ko je pristojno stariji ili mlađi od nas (kako red nalaže), da je sa našeg govornog područja (ili da bar govorimo isti strani jezik), da smo sličnih interesovanja, vrednosti i svega drugog kako bismo eventualno lakše komunicirali.
Ova saznanja u velikoj meri pomažu u razumevanju dezertera – onih koji su zaista digli ruke od potrage. U ova razmišljanja umešala se interesantna špekulacija koja je dodatno motivisala da mislim na ovu temu. Ona glasi: Isidora Sekulić, prva žena akademik bila je zaljubljena u Petra Petrovića Njegoša. Naime, on je umro mnogo pre njenog rođenja ili kako je u knjizi navedeno (citiram): “Umro je trideset i šest godina pre nego što sam ja stigla na svet. Ne znam da li je on požurio ili sam ja zakasnila?” Još uvek je javnost podeljenog mišljenja, neki tvrde da je Isidora bila udata, dok drugi smatraju da je zauvek bila sama, a da je suprug na kog se pozivala, bio fiktivni lik uz pomoć kog se borila protiv osude surove okoline. Kada sledeći put zaustite da nekome spočitate samački stil života pomislite na to da je ta osoba uskraćena za srodnu dušu u svom veku, ali i šansu da je među posebnima koji su pobedili sebe, izlečili svoje “falinke”, izborili se za punu autonomiju i zauvek otklonili segment nesvesnog iz svog emotivnog bića.
izvor priče o Isidori: “Malajsko ludilo”, Slobodan Selenić, foto: pixabay
