Apač kome ni četvrtina američke pešadije nije mogla ništa: Džeronimo je bio šaman dostojan divljenja!
Najozloglašeniji indijanski vođa od pre dva veka, rođen je dvadesetih godina 19. veka u Bedonkou, u najmanjoj grupi plemena Apača Čirikua, koja je naseljavala oblast današnjih Novog Meksika i Arizone. Njegovo ime je bilo Gojkla (Goykhla) ili “Onaj koji zeva“.
Kao mladić dobio je nadimak “Džeronimo” (Geronimo) pošto se istakao u napadima Apača na Meksikance. Samo ime je i danas predmet rasprava. Neki istoričari smatraju da je ime nastalo zbog prestravljnih meksičkih vojnika koji su u pomoć pozivali katoličkog sveca Svetog Žeroma kada su se suočili sa neustrašivim ratnikom, dok drugi tvrde da je ime nastalo od meksičkog nadimka ili pogrešno izgovaranja imena Gojkla.
Pobili su mu celu porodicu
Džeronimo je postao zreo muškarac za vreme velikog sukoba između Čirikua Apača i Meksikanaca. Kao odgovor na krađe konja i hrane koje su Apači često radili, meksička vlada je počela da pravi zasede za Apače i nudi dobre nagrade ko donese skalp od Apača. Godine 1851, dok su Džeronimo i još nekoliko ratnika bili u gradu Janou u trgovinskoj razmeni. Pukovnik Hoze Marija Karasko (Jose Maria Carrasco) je sa odredom od oko 400 meksičkih vojnika upao i opljačkao Bedonko i pritom pobili mnoge Indijance.
Kada se Džeronimo vratio te noći, našao je ubijenu majku, ženu i njegovo troje dece. “Sve sam izgubio“, napisao je u autobiografiji. Posle ovog masakra, Džeronimo se zakleo da će se osvetiti. Bio je vođa mnogih napada na meksičke vojnike i naselja. “Ubio sam mnoge Meksikance“, napisao je kasnije. “Ne znam koliko… mnogi nisu bili ni vredni brojanja“.
Tokom četrdesetih i pedesetih godina 19. veka, rat između Meksikanaca i Amerikanaca doveli su Čirikua Apače unutar granica proširenih Sjedinjenih Država. Džeronimo i Apači su se na sve načine branili od priliva belih doseljenika, ali posle nekoliko godina vojevanja protiv američke vojske, Indijanci su bili prisiljeni da pregovaralju o miru. Do 1876. većina pripadnika plemena je otpremljena u San Karlos, u vrlo nehuman rezervat koja se nalazio u Arizoni.
Džeronimo je bežao iz rezervata tri puta
Džeronimo je uspešno izbegavao rezervat sve do 1877, kada su ga najzad zarobile indijanske izdajice i doveli u lancima San Karlos. Tu je probao da se bavi poljoprivredom, ali je kao i mnogi Čirikua Indijanci, čeznuo za slobodom. Džeronimo i njegovi sapatnici su bar tri puta bežali iz rezervata, između 1878. i 1885. Svaki put, begunci su išli na jug i nestajali u planinama. Svaki put su Indijanci išli na obe strane granice Sjedinjene Države – Meksiko.
Tokom drugog bekstva 1882. godine, Džeronimo je izvršio smeli napad na rezervat Apača i prisilio nekoliko stotina Čirikuanaca da se pridruže njegovoj grupi. Neke je terao oružjem. Kad je, najzad, sve Indijance izbavio iz rezervata 1884. godine, Džeronimo je stekao reputaciju lukavog čoveka, a priče o njegovoj okrutnosti, bile one stvarne ili izmišljene, završavale su na naslovnicama širom Sjedinjenih Država.
Džeronimovi sledbenici pripisivali su mu natprirodne moći
Iako je imao značajan uticaj na Apače, Džeronimo nikada nije bio plemenski poglavica. Među Čirikua Indijancima, bio je poznatiji kao šaman. Oni koji su pratili Džeronima su mu pripisivali razne natprirodne moći, uključujući sposobnost da leči bolesne, izbegava metke, priziva oluju i da predoseća događaje na velikim udaljenostima.
U događaju koji je opisao Apač Džejson Becinez (Jason Betzinez), nekoliko ratnika je sedelo oko logorske vatre za vreme racije kad je Džeronimo najednom imao predosećanje da su američke trupe napale njihov glavni logor. Kad su došli tamo, nekoliko dana kasnije, videli su da je Džeronimova vizija bila tačna – Amerikanci su već zauzeli logor. “Ne mogu to da objasnim ni danas“, kasnije je napisao Becinez, “ali bio sam tamo i video sam“.
Skoro četvrtina američke pešadije je učestvovala u poslednjem lovu na Džeronima
Džeronimo i oko 135 muškaraca, žena i dece iz plemena Apača su u poslednjem trenutku napustili rezervat 17. maja 1885. godine. Poznati Apač je tada bio u šezdesetim godinama, ali je ostao odlučan, kao i do tad. Terao je pripadnike svog plemena da beže, prelazeći dnevno i po 100 kilometara da bi izbegli američku konjicu i izdajice plemena Apača. U tih nekoliko meseci, Džeronimovi ljudi upali su u mnoga meksička i američka naselja, ubivši nekoliko civila. Do predaje umalo da je došlo u martu 1886. godine, ali su Džeronimo i njegovih 40 sledbenika odbili sporazum i u poslednjem trenutku pobegli pod nerazjašnjenim okolnostima.
Pobegle Indijance tražilo je 5.000 američkih vojnika – skoro četvrtina pešadije – i oko 3.000 Meksikanaca. Džeronimo je odolevao obema snagama više od pet meseci. U avgustu, on i njegovi ljudi su se umorili od bežanja. Početkom septembra 1886. Džeronimo se konačno predao generalu Nelsonu Majlesu (Nelson Miles) u kanjonu Skeleton u Arizoni. Pružajući ruke američkim goničima, postao je poslednji indijanski vođa koji se formalno predao vojsci Sjedinjenih Država.
Poslednjih 23 godine svog života Džeronimo je proveo kao ratni zarobljenik
Posle predaje Džeronima i Čirikuanaca, uključujući i izdajice Apača, koji su pomogli da se Džeronimo i njegova bratija uhvate, oni su bili osuđeni na fizički rad u vojnim kampovima na Floridi. Indijanci su se kasnije preselili u kasarnu Maunt Vernon u Alabami, a zatim u Fort Sil u Oklahomi. I pored molbi da budu smešteni u rezervatima na Zapadu, ostali su ratni zarobljenici do kraja Džeronimovog života.
Kako su godine prolazile, Džeronimo se bavio poljoprivredom i unovčavao svoju slavu prodajom autograma, štapova, lukova i drugih predmeta američkim turistima. Njegovi čuvari su mu davali dozvole da se pojavljuje na svetskim sajmovima i događajima na Divljem zapadu, gde je često predstavljan kao “Terorista iz plemena Apača” i “Tigar ljudske vrste“.
Džeronimo je učestvovao u predsedničkoj inauguraciji Teodora Ruzvelta
Džeronimov najpoznatiji javni nastup desio se 4. marta 1905. godine, kada je učestvovao u inauguracionoj svečanosti predsednika Teodora Ruzvelta (Theodore Roosevelt) u Vašingtonu, okružen sa još pet indijanskih vođa. Džeronimo je bio na konju. Neko iz publike je uzvikivao “Ura za Džeronima!” Pet dana kasnije, Indijanci su imali priliku da razgovaraju sa Ruzveltom u Beloj kući.
Džeronimo, koji je još bio ratni zarobljenik, iskoristio je priliku da se zamoli predsednika da pusti Čirikuance da se vrate kući, u rodne zemlje na Zapadu. “Molim Vas da presečete konopce i oslobodite me“, rekao je tom prilikom. Već je prošlo skoro 20 godina od Džeronimove predaje, ali Ruzvelt je odbio njegov zahtev jer se plašio da bi mogao ponovo da izboje rat ako se Apači vrate kućama. Savezna vlada nije Čirikuance do 1913. Bilo je to četiri godine pošto je Džeronimo umro od upale pluća 1909. godine.
Inspiracija – history.com
Fotografije: vision.org, lprnoticias.com, lakepowelllife.com, nybooks.com, groundreport.com, cowgirlmagazine.com
