Sasvim je izvesno da bi deo publike koja tumači postojeće događaje voleo da se među intelektualnim i mislećim ljudima još uvek nalazi Vladeta Jerotić (neuropsihijatar, književnik, filozof, akademik), a još izvesnije je da bi u nekom delu promišljanja na zadate teme i postavljena pitanja citirao čuvenu jevrejsku poslovicu: „Ako ne postanemo bolji, postaćemo gori“.
Svakako da bi slušajući medijska izveštavanja o nemilim događajima svi brzopotezno dosudili da smo postali gori jer se nismo trudili da budemo bolji i u tome ne bismo mnogo pogrešili. Međutim, takvim zapažanjem izgubili bismo određeni procenat onih koji se danonoćno i uprkos svemu trude da svakim danom budu bolja verzija sebe, što dosta liči na plivanje uzvodno.
Dominantan je bio obeshrabrujući narativ i malodušnost koja ostavlja utisak trajno izgubljenih duša među novim generacijama, mladih koji su uništeni savremenim kulturnim tokovima, društvenim mrežama i igricama, što navodi na zaključak o dekadentnoj omladini kao zatečenom stanju stvari. Incidentni slučaj koji među pojedincima afirmiše loše ponašanje ostavlja veći utisak nego bezbroj plemenitih i dirljivih gestova drugih aktera. I ovoga puta loš PR (public relations – odnosi sa javnošću) imao je većeg odjeka od dobrog. U moru svega i svačega izrečenog proteklih dana izdvojila bih procenu da je velika šansa da do drugih incidentnih situacija ne bi ni došlo da su se mediji više bavili herojskim činovima kojih je bilo na pretek. Dakle, bacanje svetla sa „krvi, suza i patnje“ na herojstvo, čojstvo i plemenitost. Setimo se da naša istorija ne oskudeva u potresnim događajima i velikim nesrećama, ali narodni pesnici su birali da veličaju herojske podvige i moralne karakteristike učesnika.
Kada se osvrnemo na nemile događaje primetićemo nekoliko herojskih činova koje bi, da su druga vremena, bile ovenčane dirljivim stihovima i ušle u zbirke lirskih antologija. Da li je reč o medicinskim radnicima koji su nemareći za vlastitu bezbednost, kršeći protokole, pritrčali u pomoć nastradalima? Ili je reč o učenici koja je hrabro istupila ispred počinioca zlodela? Setite se sestre koja je rizikovala svoj život kako bi zaštitila brata. Kako je jedna ćerka pozvala u pomoć majku, zaposlenu u službi hitne pomoći? Momka koji se poturio da primi metke umesto brata u drugom nesrećnom događaju. Možemo govoriti o stradalom čuvaru škole koji je višegodišnjim marljivim radom stekao status omiljenog lica koga su svi učenici te škole voleli i cenili. Treba se setiti desetina ljudi koji su se istog dana javili u zdravstvene ustanove i ponudili svoju krv kako bi spasili nečije živote, naglašavam samoinicijativno, pogođeni spletom nesrećnih okolnosti. Ne treba zaboraviti psihologe i psihijatare koju su besplatno nudili svoje usluge, ni one novinare čije izveštavanje nije nanelo štetu porodicama nastradalih. Treba se setiti svakog lekara, svakog vozača ambulantnih kola, svakog policijskog službenika, svakog čoveka koji je pogođen tragedijom ponudio svoju pomoć, bilo da je njegovo ime Luka Dončić ili vlasnik cvećare u kojoj se moglo besplatno uzeti cveće.
Svaka priča ima svoje negativne junake, ali kao kontrateža njima postoje dobra dela, postoje vaspitani, časni ljudi i primeri dobre dece, koji se za taj epitet nisu izborili na školskim takmičenjima i kontrolnim zadacima, već na testu života. Hajde da svakim danom postajemo bolji kroz glorifikovanje i vrednovanje dobrih dela, kako ne bismo postali gori pravljenjem PR-a najgorima među nama.
foto: pixabay, GoldenViolinist
