Postoji jedna knjiga koju sam čeznula da kupim i pročitam. Ona svakoga jutra prati moje dnevne aktivnosti, gleda me sa police kako kuvam kafu, pratim vesti, jedem, pišem, čitam novine, dremam i tako mesecima. Trudim se da pogled ukrotim kako ne bi zalutao ka polici jer osećam na sebi njen osuđujući pogled, čujem kako broji dane u nadi da ću je jednoga jutra prigrliti i osvojiti. Ipak, taj dan nije bio ni današnji. Iako čitanje ne tretiram kao obavezu, ne znam zašto mi je odlaganje “druženja” sa ovim štivom postalo inercija. Uhvatila sam sebe kako olako prelazim preko toga što je danima ostavljam “za sutra”. Složićete se da ste bar jednom bili u koži odlagača, sigurno ste bar jednom pomerili učenje za sat, dan ili drugi ispitni rok, da ste odgodili plaćanje računa ili susreta sa osobom kojoj, do neprijatnosti, odlažete svaki susret. Ma koliko delovala bezazleno, ova navika nas na velika vrata uvodi u probleme, u izolaciju, u krajnje ignorisanje, u laži, sve do prolaska svih vozova. Odlaganje ispita na kraju može rezultirati padom godine, gubljenjem stipendije, promene uslova studiranja, sve do gubljenja prava na nastavak školovanja. Neplaćeni računi mogu izazvati neprijatne birokratske i pravne posledice. Dok jedna nepročitana knjiga od neprijatnosti može izazvati samo sleganje ramena u nekom kvizu ili tupo smeškanje dok se u društvu govori o njoj. Ali zašto čovek ima prokletu potrebu da ignoriše, da zanemaruje, ogađa? Postoje primeri na kojima je korisno ne poslušati poslovicu “Sve što možeš danas, ne ostavljaj za sutra”, služeći se onom starom “Jutro je pametnije od večeri”. Naravno da se neke odluke ne mogu doneti preko kolena i da treba ostaviti da neko rešenje “odleži”, ali koji je momenat kada to postane matrica za sve sa čime se susrećemo?
Zanimljivo je da se ne odlažu samo neprijatne stvari ili situacije, mada bi se na prvi pogled tako moglo činiti. Ljudi su skloni da veruju da nemaju vremena za obavljanje određene dužnosti, pojedine stvari smatraju toliko banalnim i nedovoljno urgentnim. Među brojnim primerima sreću se i oni koji trpe najviše zbog neorganizovanosti, zbog nemanja perspektive u određivanju prioriteta, sve dok ne zavlada apatija i krajnja indolencija ka obavezi. Nije zanemarljivo da se iza mnogih nerealizovanih dužnosti kriju ležerniji tipovi ljudi, oni koji smatraju da svet treba da se upravlja prema njihovim pravilima, prema njihovom ritmu i koji nikako ne žele da se uklope u sistem.
Postoje tri tipa odlagača, uzmimo za primer studenta koji odlaže izlazak na ispit.
U prvu grupu spadaju oni koji smatraju da su nedorasli, uglavnom imaju nizak prag samopouzdanja i smatraju da je prolazak na ispitu nemoguća misija u njihovom slučaju. Ovaj tip odlagača najbliži je anksioznom ponašanju. Drugi tip karakterišu perfekcionisti koji imaju želju da fasciniraju kako profesora, tako i celu slušaonicu, što bi se kolokvijalno reklo da “izdominiraju”. Pošto nikada nisu sigurni da su za to dovoljno spremni, oni iznova odustaju. U treću grupu odlagača spadaju narcisi koji ne mogu da se nose sa kiksevima. Oni imaju previsoku sliku o sebi i ne bi mogli da se pomire sa eventualnim neuspehom, kao ni narušavanjem slike koju grade o sebi.
I dok mozgate koji ste tip odlagača, primetićete da ruku pod ruku sa gore navedenim idu i krivica, osećaj bezvrednosti, kao i udaljavanje od svih svedoka i svega onoga što nas na to odlaganje podseća.
Lako je zaključiti da sve ovo miriše na tihog ubicu, a to je poznata zona komfora i sigurnosti. Ljudi se svedu samo na one aktivnosti koje obavljaju svakoga dana i u čiju su realizaciju i izvesnost potpuno sigurni. Ovo je i kolevka izostanka lične ambicije, kao i rada na sebi. U ovome čuči tajna zašto se neko “ukopao”, zašto ne napušta loš posao, lošu vezu ili zašto ne usavrši jezik koji bi mu pružio dobar posao.
Jedino rešenje za profesionalne odlagače koji se nazire jeste u doziranju rešavanja dugo odgađane obaveze. Ako je to raspremanje kuće ograničite se da svakoga dana raspremite po jednu prostoriju, ako je to učenje jezika ili spremanje ispita krenite sa rezervisanjem 45 minuta ili jednog sata za tu aktivnost. Ukoliko ste dugo van kondicije i želite vitku liniju opredelite se na lagane vežbe ili šetnju za početak. Tako ćete biti sigurni da nemate pred sobom veliki zalogaj, na kraju krajeva, biće vam potrebno mnogo kreativnosti za smišljanje izgovora na pitanje “kako nemaš sat vremena dnevno za učenje/ vežbanje/ rad na sebi?” Dobar mehanizam u ovom procesu je samonagrađivanje za svaku doslednost cilju. Zaboravite na “sutra ću”, “ima vremena”, “to je preteško”, “neizvodljivo je”…
Još su stari Latini govorili “Carpe diem” odnosno “iskoristi dan”.
E da, knjiga na polici nije kultno delo Brajana Trejsija “Pojedi tu žabu”, ali će posle ovog teksta sigurno biti i ona.
inspirisano: ”2±2=4 (Psihološki vodič za svaki dan)”, Dr Milan Milić, foto: Thrive global
