“Pročitao sam maločas članak o tome koje će sve profesije izumreti do 2050. godine. Dokle je otprilike moj radni vek. I izgleda da sam poprilično mudro izabrao šta ću učiti. Potpuno sam siguran da će se nažalost i tada deca rađati u porodicama koje ne postoje, ljudima koji ih ne žele, koji nisu spremni za njih, koji nisu još ni sebe opravili i koji će sve pogrešno iz svog detinjstva pomnožiti sa svim lošim iz partnerskog i preneti na sledeću generaciju, u kojima ih niko neće voleti, niti biti onako iskonski ponosan na njih. U kojima niko neće verovati da mogu sve što požele, da su pametni i sposobni, a da će ih zaštiti i voleti čak iako ništa ne postignu, jednostavno jer su njihovi, u porodicama gde bi ljudi koji ih sačinjavaju najmanje da borave, jer nisu stigli da razreše neke svoje ranije potrebe i komplekse. Gde se pije jer je sramota biti depresivan i gde je svađa bazični tonalitet ili još gore, gde se ćuti…
Da će u osnovnoj i dalje biti onih nepopularnih iza i onih faca ispred onih koji imaju prijatelje i onih koje niko neće. I da će se svi tretirati isto od strane sistema bez obzira na osobenosti i talente, a gde će najslabiji i dalje prolaziti najgore. Da će u srednjoj i dalje neko biti omiljen, a neko odbačen, a da će novac i lepota to sve više određivati.
I da će nekome sve ići onako po redu i kako treba, a da će nekome sve krenuti naopačke od prve ekskurzije do gubljenja nevinosti. Da će ljudi i dalje upisivati fakultete koje im žele roditelji. Raditi poslove od kojih mogu da prežive. Da će se venčavati jer im je vreme. I da se neće razvoditi jer još nije vreme. Da će jurcati za materijalnim radostima i da će zaboravljati na suštinska zadovoljstva. Da će se jako nervirati oko sitnica i da će potpuno zanemarivati najbitnije stvari, da će svi biti online, a niko istinski povezan…
I gde će i dalje šačica ljudi koji nikada neće postati srećni i kojima nikada neće biti dosta unesrećivati milione onih koji bi bili srećni i sa osnovnim samo da je reda i mira. Da će čovek čoveku i dalje biti vuk ako ne i vukodlak. Tako da… U pravu je bila moja profesorka, carica i učitelj, Bog da je poživi, nego šta nego poziv budućnosti… Svaka joj čast na inventivnosti, dalekovidosti i hrabrosti, pogotovo na brdovitom Balkanu. I svaka mi čast,
baš dobra odluka.
Toliko sam srećan što sam se zaputio tim putem, krivudavim, uzbrdnim, ali vrednim i nagrađujućim.
No… Ukoliko smo se mi slučajno zaneli, ukoliko smo se preterano kontaminirali ljudskim nesrećama, postali preveliki pesimisti, nismo u pravu, nerviramo vas. I mislite da mi u stvari nikome nismo ni potrebni,
da samo mlatimo praznu slamu, da nikome zaista ne pomažemo i voleli biste da nas nema… Jednostavno je: samo idite kući i stvorite porodicu,
malu, običnu i dragu, ali vašu… U kojoj vladaju ljubav, odanost, istina i poštovanje, smeh, praštanje i dobrota. Sa nekim koga volite. Sa nekim koga ste odabrali jer poseduje fundamentalne vrline spram vašeg sistema vrednosti, ko nema mane nakon kojih više ne dolazi ni u obzir, s kim možete otvoreno i iskreno da razgovarate i da se dogovorite, pa da napravite vaš mali svet, sa vašim intimnim porodičnim pravilima. Vaš mali mehur normalnosti. Uostalom… Najveći broj ljudi na svetu koji su zaista srećni su to postali na sasvim konvencionalan način.
Ne treba tu biti posebno mudar…
Obratite samo pažnju na plaži kada sledeći put budete letovali. Ništa nije toliko važno, izgled, marke kupaćih, hotel u kome su odseli, jezik, boja kože, Bog kome se mole, koliko to koliko ih se zbilo pod jedan suncobran i kako se odnose jedni prema drugima.
I rađajte decu koju ćete toliko voletida će im kada porastu prosto biti neobično kada ih neko ne voli i koja će se misliti u sebi kada naiđu na neke nedaće „ma nije mene moja majka rodila da me ti/neko/nešto maltretira“ i koji će moći da se snađu u svakoj situaciji “jer pametan sam ja“, a iako ne uspeju, “ma imam gde da se vratim“… “pa ****-ić sam ja“!
Tako ćete nam najviše nauditi. Ostaćemo potpuno bez posla…
I izumreti kao esnaf…
I pravo da vam kažem ni nemam ništa protiv.
Biće neuporedivo lepše živeti u takvom svetu, okruženju i društvu.
A i mi smo učeni da se adaptiramo i snalazimo u novonastalim situacijama.
Da biramo između ponuđenih alternativa ili da ih stvaramo u skladu sa našim najboljim interesom i našim fluidnim resursima.
Nema bolje definicije racionalnosti od toga da je to sposobnost prilagođavanja na bilo kakve okolnosti u sopstvenu korist.
Preživećemo…
Ne brinite za nas…
U krajnjem slučaju ćemo se prešaltati na neku drugu delatnost.
Ne vidim kako bi pravljenje sladoleda kao biznis moglo propasti.”
Dr Vladimir Đurić
izvor: https://www.facebook.com/drvladimirdjuric/
foto: https://pixabay.com
