Prema drevnim narodnim predanjima, naši carevi i kraljevi morali su još od malih nogu da nauče neki zanat. Mada rođeni da vladaju, oni su znali kako se lako gubi carstvo i koliko je nesigurno sve, sem onoga što čovek ume da radi sopstvenim rukama. Čak su i princeze, kad padnu u nemilost maćeha, pretvarane u žabe. Iz tog prilično neugodnog položaja izbavljali su ih ponekad poljupcem prinčevi (ko danas ljubi kreketuše?), pa su, tako, ponovo osvajale izgubljeni presto.
I sam grof Lav Nikolajevič Tolstoj, mudar čovek, izučio je pred kraj života obućarski zanat i pravio sam sebi cipele. Valjda je on najbolje znao šta radi.
Kada na Zapadu političari izgube na izborima, vraćaju se mirno svojim starim zanatima i čekaju da njihova stranka ponovo dođe na vlast. Jedni se bave biznisom, drugi advokaturom, treći se vraćaju za univerzitetske katedre, a Džimi Karter pravi sjajne stolice i stolove i usput gaji kikiriki. Na Istoku se još niko nije vratio tamo odakle su ga jedanput oterali. Kada padnu, istočne političare prekrivaju snegovi, zaborav i šaš. Kako je kod nas? Pošto su, uglavnom, bez nekog solidnog, svakodnevnog zanata, celoga života okrenuti teorijskoj misli, humanom pogledu na međuljudske odnose i prestrojavanje u hodu, naši političari, kada padnu sa vlasti, padaju, takođe, i u najdublja očajanja. Probuđeni iz dugogodišnjeg sna, našašavi se u čudu usred onoga što su sami napravili i u čemu su strašno učestvovali, ako prežive infarkte i moždane udare, oni, najprije ogovaraju svoje naslednike, a zatim, obično, pišu uspomene kratkog pamćenja i odnegovane amnezije. Očekivali su da će posle njihovog pada planeta prestati da se okreće, da će telefoni iskočiti iz mreže od besa. Oni su najdublje razočarani u narod, koji se nije javno spalio u znak protesta. Duboko su uvređeni što su postali isti kao i ostali građani. Uopšte, mi smo jedan uvređen narod. Majka domovina nam je jedanput davno obećala srećan i bezbrižan život u kome će jedini problem biti problem slobodnog vremena. Obećala nam je da ćemo svi biti jednaki i da će čistačice svirati harfe i pisati sonete, a ispalo je ovako kako je ispalo, zbog čega se svi osećaju prevarenim. Konobari su uvređeni što nisu šefovi sala, a ovi opet što nisu upravnici restorana. Poštari su uvređeni što raznose pismo, umesto da ih primaju, dok bi taksisti da sede na stražnjim sedištima. Novinari se pojedoše što nisu glavni urednici. Saobraćajci kažnjavaju koga stignu jer su povređeni što nisu ministri saobraćaja, službenici su ljuti što nisu direktori, direktori bi da budu savezni sekretari. Pojedini muškarci skloni umetnosti hteli bi da budu žene, a sve je više muškobanjastih umetnica. Službenici za šalterima bi da budu stranke, oni koji broje novac u bankama uvređeni što nije njihov. Pisci su uvređeni što nisu dobili nagrade, a žiriji što ne mogu da ih dodele sebi, publika zavidi glumcima, ovi režiserima, a oni, opet, uvređeni što nisu producenti. Mladi bi da budu stariji, a stariji kriju godine. Policajci bez stanova zavide bogatima lopovima koje jure, dok bi lopovi rado plaćali šampanjac i kavijar otmenim društvima bez filera da ovi hoće da ih prime za sto. Bogati gostosi zavide nam što smo kod kuće, a mi njima što nisu.
A sve to vreme bezmerno se divim duhovnom miru i nezavisnosti jednog starog obućara koji pendžeretira cipele u suterenu i posmatra kroz prozor velike istorijske promene, sa ustima punim drvenih čavala. Šta mu ko može? Kad tad, sve ideologije će izlizati pete ili spolja ili iznutra, ko na levu, ko na desnu stranu.
Momo Kapor
Autor: “Istok – Zapad”, Momo Kapor, Dereta, 2018, foto: pixabay
