Čovek ili zmaj: Neustrašivi vojnik mračne naravi i oštrog pogleda od Beograda stvorio prestonicu
Bio je vreo letnji dan 1427. Veliki despot Stefan Lazarević krenuo je iz svoje letnje rezidencije u selu Belo polje ka Beogradu i zastao kod mesta Glavica, gde je imao svoju zadužbinu. Pošto je ručao, otišao je u u lov sa svojom svitom.
Doke je jahao, despotu Stefanu je na rame sletela ptičica – slavuj ili vrabac, kazuje priča. Izgledalo je, kaže legenda, kao da mu nešto šapuće, i despot ju je nežno uzeo u ruke i nešto joj govorio.
Onda je ptičica odletela. Najednom, snažan bol pritisnuo mu je grudi i despot je pao sa konja. Jedvačujnim glasom rekao je sviti koja se odmah okupila oko gospodara: “Po Đurđa, po Đurđa“. Mislio je na Đurđa Brankovića. Kad je despot umro, kažu neki, zacrnelo se nebo nad Beogradom.
Posle pada, despot Stefan je prenet u svoj šator u kome je i preminuo. Na mestu njegove smrti, njegov pratilac Đurađ Zubrović je podigao mermerni stub sa natpisom, koji se dan danas nalazi u porti seoske crkve u Markovačkim Crkvinama kod Mladenovca.
Druga priča govori da je despot sa sobom vodio i kraguja i da je svita primetila da se gospodar slabo drži i da slabo drži svog vernog pratioca u lovu. Istog trenutka despot je pao s konja. Neki istoričari tvrde da je uzrok smrti rana zadobijena u bici kod Ankare ili Angore.
Nemanjić poreklom
 100vw, 574px“ data-recalc-dims=“1″/><figcaption>Freska despota Stefana u manastiru Manasija</figcaption></figure>
<p>Stefan Lazarević, kasniji despot je bio sin kneza Lazara Hrebeljanovića i kneginje Milice, rođen oko 1377. u Kruševcu. Po majčinoj liniji bio je iz roda Nemanjića, pošto je Miličin otac Vratko bio direktan potomak Vukana, starijeg sina velikog župana Stefana Nemanje. </p>
<p>Legenda o poreklu despota Stefana kaže da je jedne noći kneginja Milica zgrešila sa Zmajem od Jastrepca i da je despot zapravo sin zmaja i da zato nosi zmaja na svojim grudima. To je opevano i u narodnoj pesmi.</p>
<h3>Srbija na vetrometini</h3>
<figure class=)
Ipak, da se vratim na činjenice. Poznato je da se Srbija posle Kosovskog boja 1389. godine nalazila u veoma nezavidnom položaju. Već sam pisala da ta bitka nije izgubljena kako se i sad uči, već da je dobijena kao Pirova pobeda ili je bilo izjednačeno. Kako god bilo, Srbija je imala velike ljudske i materijalne gubitke.
U bici je živote izgubilo dobar deo vladarske elite. Bez muških glava koje bi vodile zemlju, jer je takvo vreme bilo, vladalo je bezvlašće i opravdani strah od najezde Turaka. Ono malo preživele vlastele se povuklo na svoje teritorije ostavljajući stanovništvo na milost i nemilost budućim danima.
Vlast u ruke maloletnom
Tako je Stefan Lazarević, iako maloletan, došao na vlast i počeo da vlada onim što je od Srbije ostalo, prvo uz pomoć majke kneginje Milice, a onda i samostalno kad je postao punoletan 1393.
Do sinovljevog punoletstva, kneginja je uradila najviše što je mogala, a to je bilo priznavanje sultana kao vrhovnog vladara i nastojanje da sačuva narod.
Kneginja Milica se obavezala na slanje pomoćnih odreda osmanskom sultanu i plaćanje danka, ali i na to da se Stefan sa mlađim bratom Vukom i viđenijom vlastelom, jednom godišnje pojavljuje na sultanovom dvoru i potvrđuje svoju pokornost Bajazitu.
Pored svega navedenog, Bajazitu je za ženu data najmlađa ćerka kneza Lazara i kneginje Milice, Olivera, koju je Stefan lično odveo sultanu Bajazitu u Bursu. Stefanu je ovaj čin teško pao.
Okruženi neprijateljima
Stefan je došao na vlast u specifičnom trenutku po državu, koja se nalazila okružena moćnim susedima. Sa jedne strane bio je sultan Bajazit, koji se posle Kosovske bitke povukao da bi učvrstio vlast među Osmanlijama, dok se u neposrednoj blizini nalazio Vuk Branković, suprug Stefanove sestre Mare, koji je posle bitke postao najmoćniji srpski velikaš.
Zapadni sused Lazarevića bio je kralj Tvrtko I, koji se smatrao legitimnim naslednikom Nemanjića i Kosovsku bitku je prikazivao kao sopstvenu pobedu nad Osmanlijama, dok su se na severu njihovi posedi graničili sa Ugarskom.
Prema rečima pisca Aleksandra Tešića, koji je pručavao lik i delo despota Stefana zarad romana “Onaj što nauči mrak da sija“, Stefan Lazarević je bio izuzetan vojskovođa, veliki ratnik, ali nesrećan čovek. Šta je bio pravi uzrok te nesreće, ostala je nepoznanica. Kao da ga je pritiskala neka tamna sila, a činjenicu da je morao da služi ubici svog oca teško je podnosio.
Odmah na velike zadatke
Tokom 1393. godine, Stefan je postao punoletan i preuzeo vlast, a njegova majka se zamonašila i kao monahinja Evgenija, povukla u svoju zadužbinu, Ljubostinju.
Iste godine, sultan Bajazit se obračunao sa svojim bugarskim vazalima, zbog njihovih navodnih veza sa ugarskim kraljem Žigmundom. On je posle opsade zauzeo Trnovo i uništio Trnovsku Bugarsku, kojom je, do tada, vladao muž Stefanove sestre Dragane, Jovan Šišman. Posle ovoga, mnogi učeni ljudi napustili su Bugarsku i potražili utočište u okolnim hrišćanskim zemljama, među kojima je bila i Stefanova Srbija.
Kao osmanski vazal, despot Stefan Lazarević je predvodio srpske pomoćne snage u bitkama na Rovinama, kod Nikopolja i Angore.
Bitka na Rovinama
Tokom jeseni 1394. godine, Bajazit je počeo da okuplja svoje vazale, za pohod protiv vlaškog vojvode Mirče Starijeg. Kao punoletan, Stefan je prvi put lično predvodio srpske pomoćne odrede, a pored njega, osmanskoj vojsci su se, od srpskih velikaša, priključili Marko Mrnjavčević, Konstantin Dragaš i Konstantin Balšić, sa svojim snagama.
Bajazitove snage su prešle Dunav i do bitke je došlo 17. maja 1395. godine na Rovinama, nedaleko od današnjeg Arada. Ona se, najverovatnije, okončala osmanskim porazom, ali Bajazitove snage nisu pretrpele značajne gubitke.
Sa druge strane, vlaški vojvoda je posle bitke priznao sultanovu vrhovnu vlast i obavezao se da mu plaća danak. U samoj bici su poginuli kralj Marko i Konstantin Dragaš, a Bajazit je Osmanskoj imperiji pripojio njihove zavisne države. Prema navodima Konstantina Filosofa iz žitija Stefana Lazarevića, kralj Marko je pred bitku Konstantinu Dragašu rekao:”Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu“.
Pobeda na Rovinama je pokrenula poslednji veliki krstaški pohod, u kome su učestvovale snage iz Engleske, Francuske, Nemačke i drugih evropskih zemalja. Njima su se priključila trupe ugarskog kralja i vlaškog vojvode, kao i mletačka flota, koja je, preko Crnog mora trebalo da uplovi u Dunav i pruži podršku vojsci na kopnu.
Bitka kod Nikopolja
Krstaške snage su se okupile u Ugarskoj, posle čega su prešle Dunav i zauzele Vidin. Nakon toga, pohod je nastavljen niz Dunav i opsednut je Nikopolj, u kome se nalazio osmanski garnizon. Sultan Bajazit je zbog prodora krstaša, prekinuo blokadu Carigrada i uputio se ka Dunavu, a njegovim snagama su se kod Plovdiva, priključili i srpski pomoćni odredi sa Stefanom Lazarevićem na čelu. Despot je sa svojim snagama Osmanlijama doneo pobedu nad ujedinjenim evropskim krstaškim snagama u bici kod Nikopolja.
Do velike bitke došlo je 25. septembra 1395. i u njoj su krstaške snage potpuno razbijene. Iako brojčano veoma velika, krstaška vojska je bila sastavljena sa raznih strana, što se odrazilo na odsustvo zajedničke komande i slabu koordinaciju na bojnom polju, a jedan od faktora bilo je i potpuno nepoznavanje osmanske vojske i njenog načina borbe.
Posle početnog uspeha krstaša, usledio je protivudar Osmanlija koji je zaustavio ulazak ugarskih snaga, koje su počele da ih potiskuju. U tom, prelomnom trenutku bitke, u nju su se uključili srpski oklopnici, predvođeni Stefanom, koji su probili ugarske redove i napali glavni ugarski steg, koji je nosio Nikola Gorjanski, muž Stefanove rođene sestre Teodore.
Oni su uspeli da ga obore, što je imalo presudan uticaj na tok bitke, jer su krstaši pomislili da ja kralj Žigmund poginuo i da je bitka izgubljena, dok su ugarski komandanti ubedili samog Žigmunda da je bitka praktično izgubljena i da je bolje da se povuče sa bojišta i spase. Posle toga, krstaški redovi su se raspali i usledio je pravi pokolj.
Napad na Bosnu
Svoju ofanzivu na Balkanu, Osmanlije su nastavile u januaru 1398. godine, napadom na Bosnu. Na njihovom čelu nalazio se jedan od Bajazitovih sinova, a priključio im se i knez Stefan, sa srpskim pomoćnim odredima. Ovaj pohod, osim pljačkanja Bosne, nije postigao nikakav uspeh, a najveći krivac, prema navodima Stefanovog biografa, bila je izuzetno jaka zima, zbog koje su se malo od vojnika i zarobljenika vratili svojim kućama.
Optužbe protiv Stefana
Ovaj pohod, pokušao je da iskoristi deo Stefanove vlastele, da ga zbaci sa vlasti. Njihove vođe, vojvode Nikola Zojić i Novak Belocrkvić pokušali su da preko vlastelina Mihajla, prikažu Bajazitu neuspeh pohoda na Bosnu, kao posledicu Stefanovih veza sa ugarskim kraljem Žigmundom i da priznavanjem Bajazitove vrhovne vlasti, steknu samostalnost od kneza Stefana. Tačan tok daljih dešavanja nije utvrđen, ali jepoznato da je Stefan znao za zaveru, pošto ga je o njoj izvestio upravo Mihajlo.
Stefan je prvo pozvao na svoj dvor vojvodu Novaka, koji je imao posede u Toplici, verovatno oko Bele Crkve, to jest Kuršumlije, i u Hvosnu, u selu Crkolez kod Peći i pogubio ga. Nikola Zojić, koji je imao posede oko Rudnika, se posle toga sa porodicom, suprugom i četiri ćerke zatvorio u utvrđenu Ostrvicu i zamonašio, čime je izgubio svoje posede, ali je i spasao život.
Najverovatnije je da su njihove optužbe stigle do Bajazita. Već u drugoj polovini marta, osmanske snage su ušle u Srbiju. Nije poznato šta su one radile u Srbiji, ali se zna da nisu krenule u pohod na neku od susednih država, jer o tome nema podataka.
Monahinja Evgenija i sultanija Olivera rešile stvar
Tokom proleća, Stefanova majka, monahinja Evgenija je sa monahinjom Jefimijom otišla kod sultana Bajazita, da bi izmirile sultana i despota Stefana. One su se vratile u Srbiju pre 23. maja 1398. i uspele su da privole sultana da Stefan bude primljen i da se lično se opravda pred njim. Pored toga, one su iz Burse donele i mošti Svete Petke, koje su, najverovatnije, bile smeštene u kruševačkoj dvorskoj crkvi, Lazaricu.
U ovoj misiji, predpostavlja se da im je pomogla i Stefanova sestra Olivera, koja se nalazila u Bajazitovom haremu. Posle njih, kod sultana Bajazita je otišao i sam Stefan. On je, prema navodima svog biografa, priznao svoju krivicu, posle čega mu je Bajazit sve oprostio i on se, pre 30. novembra 1398, vratio u Srbiju.
Krajem 14. veka Stefan Lazarević se primirio i počeo da izvršava svoje obaveze prema sultanu Bajazitu. Kao osmanski vazal, predvodio je srpske odrede u bitkama na Rovinama, kod Nikopolja i Angore.
Bitka kod Angore
Veliku promenu prilika u Maloj Aziji i jugoistočnoj Evropi, izazvao je prodor Tatara pod vođstvom Tamerlana, jednog od najvećih vojskovođa u svetskoj istoriji. Njegov prodor u Malu Aziju, primorao je Bajazita da okupi svoje snage i pokuša da mu se suprotstavi u velikoj bici, do koje je došlo 28. jula 1402. godine, nedaleko od Angore ili Ankare.
U njoj su osmanske snage doživele težak poraz, a Bajazit je sa sinom Musom zarobljen. Sledeće godine je umro u zarobljeništvu. Glavni razlog osmanskog poraza bio je u izdaji muslimanskih snaga iz Anadolije, koje su na početku bitke prešle na Tamerlanovu stranu, nezadovoljne Bajazitovom vladavinom.
Ovo je omogućilo Tamerlanovim snagama da razbiju Bajazitovo levo krilo i opkole njegov centar, u kome se nalazio sam sultan sa svojim janičarima, njih oko 10.000. Na desnom krilu, nalazili su se Bajazitovi vazali, među kojima su bili Đurađ i Grgur Branković, Stefanov brat Vuk i sam Stefan, koji je ujedno i komandovao tim krilom.
Stefan se posebno hrabro borio, što je izazvalo divljenje samog Tamerlana, koji je čak naredio da se Srbi propuste i dozvoli im se da napuste bojište. Prema izvorima hriničara Duke, knez Stefan je sa svojim ljudima, kojih je bilo 5.000 oklopnika naoružanih kopljima, u više navrata probijao protivničke redove u pokušaju da dođe do Bajazita i izvuče ga iz okruženja.
Stefan je, na kraju, u tome i uspeo, ali je Bajazit odbio da se povuče sa njim, posle čega je Stefan poveo sa sobom njegovog sina Sulejmana, probio se kroz tatarske redove i krenuo ka Bursi.
Vizantijski hroničar Laonik Halkokondil navodi da su se “Srbi borili, kao vazdašnji junaci, svake pohvale dostojno” i dodaje “da su sa velikom žestinom napadali Džagatajce (Tatare), zanesavši se u borbi“, a o srpskoj borbi svedoči i jedan toponim Srp – Gazi, to jest Srpski pobednik, u okolini Ankare.
Tokom borbi, knez Stefan je ranjen, dok je Grgur Branković zarobljen i kasnije otkupljen. U toku bitke, ili neposredno posle nje, zarobljena je i Stefanova sestra Olivera, ali je i ona kasnije oslobođena, uz pomoć dogovora koji je Stefanov poslanik sklopio sa Tamerlanom.
Za Oliveru, po svemu sudeći, nije plaćen otkup, zahvaljujući velikom poštovanju koje je Tamerlan imao prema njenom bratu Stefanu i ona se vratila u Srbiju u proleće 1403, a nešto kasnije se i trajno nastanila u Stefanovom dvoru, u Beogradu.
Na drugoj strani, Tamerlanove snage su već 1403. godine napustile Malu Aziju, a on sam je preminuo početkom 1405. godine, tokom svog pohoda na Kinu. U Osmanskoj imperiji, Bajazitovo zarobljavanje, a potom i njegova smrt, pokrenuli su među njegovim sinovima građanski rat oko vlasti.
Veliki Stefanov uspeh
Bitka kod Angore 1402. bila je težak poraz osmanskih snaga, ali i mesto gde se Stefanovo ratničko umeće najviše pokazalo. Posle nje, dobio je i titulu despota.
Posle ove bitke o despotu Stefanu pričalo se naširoko i nadugačko. Svi su mu se divili kao ratniku. Čak su mu i Mongoli divili. Prema tvrdnjama pisca Tešića, postojala je izjava despota Stefana da je bitka kod Angore bila njegov najsrećniji dan, jer se oslobodio Bajazitovih okova.
Posle Angorske bitke, ugled Stefana Lazarevića je naglo porastao, a legende o njegovom junaštvu raširile su se po Evropi. Priča kaže da su mladi ratnici iz čitave Evrope bukvalno u naletima dolazili u Srbiju da bi ih baš Stefan Lazarević proglasio za viteza, i to su smatrali najvećom čašću.
Beograd kao prestonica
Despot Stefan je 1403. postao vazal i mađarskom kralju Žigmundu. Ipak, u zamenu za to, Srbija je dobila svoju prestonicu. Beograd je postao sastavni deo Srbije 1403. i Stefan Lazarević se tu ustoličio.
Pre despota Stefana, Beograd je bio razrušen, napušten i uklet grad (što je stvarno tako, ali o tome u nekom od narednih blogova). Despot ga je obnovio i u njemu vladao oko 15. godina. Tu je podigao i crkvu posvećenu Bogorodici, onoj koja je čuvala njega i Beograd. Smatra se da je to današnja crkva Ružica na Kalemegdanu.
U čast velike obnove i razvoja grada, nova prestonica je kao svoju slavu proglasila Vaznesenje Gospodnje – Spasovdan i to se nije promenilo do danas.
Titula despota orođavanjem sa dinastijom Paleolog
Stefan i Vuk su se na svom povratku u Srbiju zadržali u Carigradu, koji se posle nekoliko godina oslobodio osmanske “kandže”. Tada je Stefan dobio od Vizantinaca titulu despota 1402. godine i ugovoren je i brak između Stefana i Jelene Gatiluzio, ćerke firentinskog gospodara Lezbosa, Frančeska II i rođene sestre Jovanove supruge Irine.
Jelena se u izvorima pominje septembra 1405. godine kada je sklopljen brak sa srpskim despotom. Zahvaljujući braku sa Jelenom, Stefan se orodio sa vizantijskom dinastijom Paleolog, što mu je omogućilo da ponese titulu despota. Tako je srpska država postala despotovina.
Titula despota je u Vizantijskom carstvu bila najviša posle carske, a dodeljivala se samo bližim carevim ili caričinim srodnicima. Jelena se ne pominje posle 1405. godine. Nije prikazana ni na ktitorskim kompozicijama Stefanovih zadužbina. Srpski despot uvek je slikan sam. Stefan i Jelena nisu imali dece, pa je za naslednika srpski despot odredio Đurđa Brankovića, ali tek kasnije.
Sukob sa Brankovićima
Boravak Stefana Lazarevića u Carigradu je bio poziv na otvoreni sukob sa Brankovićima. Đurađ, koji se takođe našao u Carigradu, zatvoren je u tamnicu, po Stefanovoj naredbi.
Razlog za ovo nije poznat, a hroničar Mavro Orbin kao povod navodi Đurđev plan da se poveže sa Bajazitovim sinom Sulejmanom, koji je uspostavio svoju vlast u evropskom delu Osmanskog carstva. Ovo bi moglo da bude tačno, jer se Đurađ, posle bekstva iz zatvora uz pomoć svog vlastelina Rodopa iz Drenice tokom septembra, uputio Sulejmanu i od njega zatražio vojnu pomoć u borbi protiv Lazarevića.
Krajem oktobra 1402, Stefanova vojska se iz Bara, preko zemlje Balšića i mletačkih poseda, uputila preko Skadra ka Kosovu. Stefanove snage su stigle do Gračanice izbegavajući glavne putne pravce koje su kontrolisali njegovi protivnic i 21. novembra je kod obližnjeg Tripolja došlo do bitke u kojoj je Brankovićeva vojska, ojačana osmanskim odredima, poražena.
Stefan je svoju vojsku, kojoj su se priključili i odredi koje je poslala njegova majka, pred početak bitke podelio na dva dela, kao što su uradili i njegovi protivnici. Veći deo trupa, stavio je pod komandu brata Vuka i usmerio ih protiv snaga kojima je komandovao Đurađ Branković, dok je Stefan, sa manjim delom vojske, napao osmanske odrede. Snage pod njegovom komandom su izvojevale pobedu, ali je značajnu ulogu imao Uglješa Vlatković.
Vlatković se, kao osmanski vazal, nalazio u sklopu njihovih snaga, ali je izvestio Stefana o osmanskom ratnom planu, a tokom same bitke je prešao na Stefanovu stranu. Kao nagradu za ovo, Stefan mu je potvrdio vlast nad Vranjem, Inogoštem (Surdulicom) i Preševom, koji su ranije pripadali Vlatkovićevom ocu i te oblasti su priključene Srpskoj despotovini.
Bratski sukob
Lazarevići su se posle bitke povukli u utvrđeno Novo Brdo, u kome je došlo do verbalnog sukoba između Stefana i Vuka. Despot je mlađem bratu prebacio nepoznavanje ratne veštine i ljudske gubitke, jer je glavnina njihovih snaga, kojom je komandovao Vuk, poražena u borbi sa vojskom koju je predvodio Đurađ Branković.
Pobeda kod Tripolja, omogućila je Stefanu da povrati svoju vlast i uticaj u Srbiji, što je dodatno učvrstio tokom sledećih godina. Međutim, bitka nije rešila borbu sa Brankovićima, čak ju je, u neku ruku, dodatno zakomplikovala sukobom koji je nastao između Stefana i Vuka.
Vuk je u leto 1403. godine napustio Srbiju i uputio se kod Sulejmana, da od njega zatraži vojsku kojom bi starijeg brata primorao da mu ustupi deo države na upravu. Njega je u tome pokušala da spreči njihova majka, koja je krenula za njim. Ona nije uspela da ga sustigne, zbog čega se i ona sama uputila ka Bajazitovom sinu.
Tokom svog boravka na njegovom dvoru, ona je uspela da, pre oktobra 1404. godine, pomiri braću, a pošlo joj je za rukom i da poboljša odnose između despota Stefana i Sulejmana. Sam Stefan je tokom te i naredne godine, nastojao da izbegne obnovu neprijateljstava prema Osmanlijama.
Tokom 1403. godine, Sulejman je u Galipolju zaključio sporazum sa nizom hrišćanskih država na Balkanu, kojim je nastojao da obezbedi svoje posede u Evropi i započne ofanzivu protiv braće u Maloj Aziji. Vizantija je ovim sporazumom prestala da bude osmanski vazal i oslobodila se obaveze da plaća harač, dok je u teritorijalnom smislu povratila Solun sa okolinom i niz gradova na obali Mramornog i Crnog mora.
U Redu zmaja
Krajem 1403. ili početkom 1404. Stefan je stupio je u vazalne odnose i sa ugarskim kraljem Žigmundom od koga je dobio Mačvu, Beograd u kome je smestio prestonicu, Golubac i druge gradove, a 1411. i Srebrenicu. Prilikom Žigmundovog obnavljanja viteškog reda Zmaja, u decembru 1408. godine, despot Stefan se našao na drugom mestu među vitezovima, odmah iza samog ugarskog kralja.
U to doba, krajem 1408. godine, protiv Stefanove vladavine se pobunio njegov mlađi brat Vuk. Razlog njegovog nezadovoljstva bilo je to što Stefan nije želeo da podeli vlast sa njim i preda mu deo države na upravu. On je zbog toga otišao kod Sulejmana i od njega zatražio vojnu pomoć za borbu protiv Stefana. Zauzvrat, obećao je da će priznati njegovu vrhovnu vlast, kada dobije svoju državu, a u tome su mu se priključili i Brankovići.
Osmanlije pred Srbijom
Već početkom 1409. godine, osmanske snage su upale u Srbiju. Poprište sukoba bilo je Kosovo, a naročito je stradala Priština, o čemu svedoče pisma koja su u februaru stigla u Dubrovnik, od njihovih trgovaca iz grada. Stefanu je u borbama pomoć pružio Žigmund.
Posle žestokih borbi koje su vođene tokom leta, snage despota Stefana i njegovih saveznika su potisnute, a sam Stefan se povukao i zatvorio u utvrđeni Beograd. On je odbio da se potčini sultanuu Sulejmanu, ali je bio primoran na pregovore sa bratom, koji su praktično doveli do podele zemlje.
Vuku je predat na upravu njen južni deo, koji je obuhvatao oblasti južno od Zapadne Morave. On je u njemu samostalno vladao i priznao je Sulejmanovu vrhovnu vlast, što su učinili i Brankovići.
Posle velikog poraza kod Angore, otpočeo je građanski rat u Osmanskom carstvu između dva Bajazitova sina – Muse i Sulejmana, ali i sukobi među srpskom vlastelom, prvo između Lazarevića i Brankovića – Vuka Lazarevića i Lazara Brankovića sa jedne i Stefana Lazarevića s druge strane, a potom i između samog Stefana i njegovog mlađeg brata Vuka. Vuk i Lazar su u tom sukobu pogubljeni.
Iako je Musin položaj bio vrlo ugrožen, on je imao podršku u Stefanu. Musin dolazak na vlast nije doneo mir i stabilnost Balkanu. Naprotiv on je vrlo brzo okrenuo protiv sebe i svoje dotadašnje saveznike. Srpski poslanik, koga mu je Stefan uputio radi regulisanja međusobnih odnosa i potvrđivanja prethodnih dogovora, ne samo da u tome nije uspeo, već je jedva uspeo da spase i sopstveni život, mada je od Muse dobio dozvolu da otkopa Vuka Lazarevića i njegove posmrtne ostatke prenese u Srbiju.
Ovo je bila jasna objava rata i Stefan je odmah započeo ofanzivu. On je ušao u pirotsku oblast i odatle otpočeo sa napadima na Osmanlije, koji su prestali tek kada mu je Musa poslao poslanstvo i ponudio pregovore.
Saradnja između Žigmunda i Stefana nastavljena je i tokom 1411. godine, kada je srpski despot, tokom jula, boravio u Budimu, u pratnji svoje vlastele. Tom prilikom je došlo do učvršćivanja međusobnih odnosa, ali sam tekst sporazuma ili njegove odredbe nisu sačuvani.
Izmireni Lazarevići i Brankovići
Stefanova druga sestra Mara se povezala sa Stefanom i u ime svog sina Đurđa, koji se na čelu svojih snaga tada nalazio u Musinoj vojsci, pokušala da izgladi odnose među njima i pomiri ih, u čemu je i uspela.
Musine snage su u jesen 1411. godine, opsele gradić Selimvriju na Mramornom moru, nedaleko od Carigrada, u kome se nalazio Sulejmanov sin Orhan, koga je vizantijski car Manojlo II istakao kao kandidata za osmanski presto. Tokom opsade, Musa je pokušao da ubije Đurđa, ali je on uspeo da se spase bekstvom u Selimvriju, sa svojim trupama. Potom se, preko Soluna, vratio u jesen 1412. godine u Srbiju i pomirio sa svojim ujakom Stefanom, čime je okončan sukob između dve porodice koji je doveo do podele u samoj Srbiji.
Sukobi u Srbiji su se okončali 1412. godine izmirenjem Stefana i njegovog sestrića Đurđa, dok je kao pobednik iz borbi među Osmanlijama izašao 1413. godine sultan Mehmed I, zahvaljujući srpskoj pomoći, posle čega je, za Srbiju, usledio period mira.
Ratu Zeti, rat među Osmanlijama
Posle smrti svog sestrića Balše III Balšića, Sefan Lazarević je nasledio Zetu, oko čijih primorskih gradova je vodio rat protiv Mlečana, koji je završen mirovnim ugovorima iz 1423. i 1426. godine. Nije moglo ni bez osmanskih sukoba. Pošto nije imao dece, Stefan je na saboru u Srebrenici 1426. godine imenovao svog sestrića Đurđa za naslednika.
Na unutrašnjem planu, on je slomio otpor vlastele, a periode mira je iskoristio za osnaživanje Srbije u političkom, ekonomskom, kulturnom i vojnom pogledu. On je 29. januara 1412. godine objavio “Zakonik o rudnicima“, sa posebnim delom kojim se uređuje život u, tada najvećem rudniku na Balkanu, Novom Brdu – “Statut Novog Brda“. Time je dodatno pojačao razvoj rudarstva, koje je bilo glavna privredna grana tadašnje Srbije, tako da je krajem njegove vladavine Srbija bila jedan od najvećih proizvođača srebra u Evropi.
Veliki ktitor
Na polju arhitekture, nastavlja se razvoj Moravskog stila, koji je započeo u doba njegovog oca gradnjom Ravanice i Lazarice. U periodu od 1407. do 1418. godine podgao je svoju glavnu zadužbinu, manastir Resavu ili Manasiju, poslednju monumentalnu zadužbinu srpskog srednjeg veka, a Beograd je od porušenog, pograničnog gradića pretvorio u modernu, utvrđenu evropsku prestonicu, proširivši ga gotovo deset puta.
Pošto mu se prestonica gotovo četvrt veka nalazila u Beogradu, lokalna predanja mu pripisuju da je podigao većinu današnjih manastira i manastirskih razvalina u Beogradskom kraju. Takav je nekadašnji manastir posvećen Vavedenju u Vinči, zatim manastiri na Kosmaju Tresije, pa Kastaljan i Pavlovac,uz koje stoje ostaci navodnih Stefanovih letnjikovaca, kao i Nikolje na Rudniku i seoska crkva u Markovačkim Crkvinama, pored spomenika o njegovoj smrti.
Od navedenih, samo se za Pavlovac smatra da je Stefanova zadužbina, dok se za ostzale smatra da su podigli drugi ktitori. Prema najstarijoj verziji osnivanja, on je 1405. godine osnovao i manastir Vojlovicu, kod Pančeva.
Stefanova zadužbina bi mogao da bude manastir Koporin kod Velike Plane, koji je podignut tokom njegove vladavine, ali nema podataka ko mu je ktitor, niti kada je tačno podignut. Prema navodima letopisa sa samog kraja 15. veka, njegova zadužbina je i manastir posvećen Blagoveštenju u Gornjačkoj klisuri, čije se ruševine datiraju na kraj 14. veka.
Ljubitelj umetnosti
Bio je veliki pokrovitelj umetnosti i kulture pružajući podršku i utočište kako učenim ljudima iz Srbije, tako i izbeglicama iz okolnih zemalja koje su zauzele Osmanlije. Pored toga, on je i sam bio pisac, a njegovo najznačajnije delo je “Slovo ljubve” koje se odlikuje renesansnim crtama.
Pored književnog stvaralaštva samog despota, u ovom periodu se, između ostalih, javljaju Konstantin Filosof i Grigorije Camblak, a razvija se i bogata prepisivačka delatnost poznata kao Resavska prepisivačka škola.
“Otac” Janka i Janje
Zna se da despot Stefan nije imao potomaka. Međutim, narodno predanje koje je zabeleženo u Vukovom “Srpskom riječniku” kaže da je upravo on otac Janoša Hunjadija (Sibinjanin Janka), a način na koji je dobio sina Janka i ćerku Janju, prema Veselinu Čajkanoviću, govori o njegovom “zmajevitom poreklu” i mitološkom predanju koje ga prati.
Postoje tu činjenice koje mi danas ne znamo i ne možemo da dokučimo, tvrdi Tešić. Vladar Srbije bio je jako pobožan, stalno ozbiljan čak i mračan.
Prema rečima Aleksnadra Tešića, na njegovom dvoru nije bilo muzike, nije bilo smeha, vladala je prilično mračna atmosfera. Zna se da je imao strašne izlive besa kojima se ni danas ne zna uzrok. Bilo je tu nečeg višeg od običnog vazalstva. Nije bio jedini vazal, ali je to nekako najteže podnosio.
Sa druge strane, Stefan Lazarević bio je, kao pojava, neverovatan čovek. Bio je riđokos, imao je plave oči i bio neobično visok. Prema nekim navodima 1,78 metara, što je u ono vreme bila visoka građa. Pričalo se da ljudi nisu mogli dugo da izdrže njegov pogled.
Srpska pravoslavna crkva ga je kanonizovala 500 godina posle njegove smrti 19. jula 1927. godine i slavi ga 1. avgusta (19. jula po julijanskom kalendaru) kao svetog Stefana despota Srpskog.
Uspomena na njega očuvana je i u srpskoj narodnoj tradiciji, koja ga pamti kao zmajevitog junaka Visokog Stefana, ne samo na prostoru kojim je vladao, već već i dalje gde su živeli Srbi, a za njegovu ličnost je vezana narodna izreka: “i ti možeš, i konj ti može, ali ti Bog ne da“.
Inspiracija – Wikipedia, dnevno.rs
Fotografije: Wikipedia, carsa.rs, panakomp.net, vesti.rs, magazinolino.com, Nataša Ilić/lična arhiva
