Mnogi slikari ne mogu da odole, a da ne ostave trag na svom stvaralaštvu. Nije im dovoljan samo potpis u uglu, već su se u najslavnija dela ugradili, tako što su svoj lik stvaili na platno.
Ovo nisu klasični autoportreti već su autori na neki način želeli da ovekoveče svoj lik stavljajući ga u neko drugo vreme, kao direktne učesnike ili posmatrače velikih istorijskih događaja.
Veliki Mikelanđelo je išao do toga da svoj lik pozajmi biblijskom svecu i mučeniku Vartolomiju na fresci Strašnog suda u Sikstinskoj kapeli. Karavađo je sebe stavio u potpuno drugu epohu i to kao svedoka stradanja Svetog Mateja. Velaskez je svoj lik ugradio u vojsku španskog kralja na istorijskom prikazu “Predaja Brede”. Čak i naslavniji holandski slikar nije odoleo da za vreme svog bogatog stvaralaštva i talenta ispusti, a da večnim ne učini svoj lik, takođe je za tu priliku iskoristio najvažniji trenutak u istoriji sveta – odnosno Hristovo stradanje. Na njegovom slavnom delu “Uzdizanje raspetog Hrista” Rembrandt je pomalo pretenciozno naslikao sebe kako podiže krst na slici.
Strelicama su označeni Rembrandt i Mikelanđelo na svojim delima “Uzdizanje razapetog Hrista” i “Strašni sud”
Ni srpski slikari nisu zaostajali u ovom pogledu za svetom. Galerije su prepune skrivenih likova domaćih slikara koji su bojažljivo crtali svoje lice na tela prolaznika, učesnika najvećih svetskih događaja.
Novosađanin Pavle Simić, bečki đak i predstavnik nazaredske škole slikarstva kod Srba uglavnom je ikonopisao. U nekoliko kompozicija nacionalne istorije ovaj slikar je ugradio i sebe, doslovno. Njegov lik našao se na “Hadži Ruvim i Hadži Đera” iz 1849. godine – ovaj događaj predstavlja pisanje pisma Hadži Ruvima turskom sultanu pred početak Prvog srpskog usranka. Osim ovog, on je sebe naslikao i na čuvenoj “Majskoj skupštini u Sremskim Karlovcima” 1848. godine.
Kamenovanje svetog Stefana i Postriženje svetog Save
Novak Radonić slikar i pisac, bio je utučen nakon što je spoznao dela velikih italijanskih majstora slikarstva – renesanse i baroka. Često je govorio da ga je prošla želja da bude slikar, pošto je video najčuvenija dela najvećih slikarskih talenata. Bio je opsednut mračnim mislima i smrću pa je svoj lik zabeležio na telu dželata koji kamenuju Svetog Stefana. Istoričari umetnosti smatraju da je tako tražio oproštaj ili opravdanje za neispunjene snove.
Stevan Todorović je osim velikog doprinosa ovoj umetnosti na platnima ostavio i svoj lik. Na delu “Postriženje Svetog Save” na osamnaest kvadratnih metara gde je sebe stavio u ulogu vojvode koji Rastku pokazuje vladarska i viteška obeležja pokušavajući da ga navede na promišljanje odluke o zamonašenju.
“Dolazak cara Dušana u Dubrovnik” delo je Marka Murata, gde je autor smestio sebe u lik zabrađenog nosača baldahina. Paja Jovanović je svoj lik doslovno sakrio u masu koja prati važan događaj – Krunisanje cara Dušana (prikaz na naslovnoj slici).
Izvor: Politikin zabavnik
