Venecija – drugo ime za misteriju (Murano i Burano)

Danica Nikolić сеп 27, 2018

U prošlom postu sam vam pisala o Trstu – mestu gde više ne idemo zbog kupovine farmerki. Odatle se upućujemo ka Veneciji. Put od Trsta do Venecije je trajao dosta dugo. Mislili smo da je gužva pri dolasku slučajna, al i u povratku nas je sačekalo isto stanje. Budite strpljivi, odvrnite muziku.

Venecija

Nekada moćna sila izgrađena na 118 ostrva, nastala posle raspada Zapadnog rimskog carstva i nadorom varvara sa severa, danas poseban i jedinstven grad, koji leži na drvenoj konstrukciji. Odoleva vremenu, mikroorganizmima pod vodom i neverovatnom broju turista, koje možete sresti, bukvalno, u svako doba dana u toku godine.

Još uvek sanjam o karnevalu u Veneciji, a ću se potruditi da se i to ostvari u neko skorije vreme. Najjači mi je osećaj da možete da zablejite pored kanala, ispijajući neko vino i uživati u prizorima koji se pred vama smenjuju.

Veneciju posećujem treći put i svaki put otkrijem nešto novo. Ovog puta smo bili smešteni u mestu Mestre, koje je savršeno povezano sa Venecijom autobusevima i vozovima. Prvi put sam imala priliku da vidim kako grad izgleda noću, kada se većina turista povuče iz grada.

Možete da kupite dnevnu kartu u iznosu od 20 EUR u kojoj su vam uključeni prevozi autobusima, tramvajima i vaporetto-ima 24 sata. Karta za vožnju od 75 min je 7.5 EUR. Jednokratna karta za tramvaj ili autobus košta 1.5 EUR.

Bili smo smešteni u Venice Lion Residence – Vespucci i stvarno ih preporučujem od srca. Dobili smo prelepu dobrodošlicu zbog našeg medenog meseca – slatkiše i šampanjac.

Sigurna sam da vam je prva asocijacija, kad neko pomene Veneciju, maske. Grad ih je preplavljen, od magnetića, maski za nošenje, maski iscrtanih na raznim komadima odeće. Meni je najdraža maska sa belim kljunom. Nekada je nošena preventivno, radi zaštite od raznih bolesti, a danas je glavna maska karnevala.

Sledeća asocijacija su gondole i raspevani gondolijeri sa šeširima. Još uvek ovo nisam probala, ali jednog dana…

Ono što, svakako, oduševljava kad je Venecija u pitanju je arhitektura – Venecijanska gotika, mešavina venecijanskog stila gradnje, sa gotskim lukovima, sa uticajem Vizantijskog i Otomanskog stila.

Naš obilazak smo započeli posetom Rialto mostu, koji je dugo bio jedini most preko Canal Grande. Oko njega se obavljala trgovima raznim proizvodima. Danas na mostu postoji dobar broj prodavnica, uglavnom sa suvenirima. Po celom radu postoje putokazi do Rialto mosta i do trga Svetog Marka. U svako doba dana, most iz svih uglova žele da uslikaju svi.

Najveći vodeni tok, koji vijuga pored svih bitnih građevina Venecije je Canal Grande. Većina građevina oko toka su izgrađene u periodu od 13. do 18. veka. Postoje tri mosta koja ga premošćuju. Jedan, već pomenuti, Rialto, drugi Ponte dell’Accademia, koji se u vreme naše posete renovirao i treći, Ponte degli Scalzi. Većina kuća ima izlaz na kanal. Zamislite da se vozite čamcem na posao.

Moje dve prethodne posete Veneciji krenule su baš sa ovog mesta – trga Svetog Marka. Nema više onih golubova, koji sleću na glave i ramena, kao prilikom prve posete. Malo mi je žao zbog toga.

Nekada je ovim trgom prolazio kanal, ali je zatrpan još u 13. veku. Danas ga okružuju prelepe Procuratie Vecchie, Ala Napoleonica i Procuratie nuove zgrade, Torre dell’Orologio – toranj sa satom, toranj Campanile, crkva Svetog Marka sa prelepim zlatnim mozaicima. Odmah pored crkve je Duždeva palata (Palazzo Ducale), nekada pravi centar moći, mostom Uzdaha (Ponte dei Sospiri) spojena sa zatvorom (Palazzo delle Prigioni). Stubovi svetog Marka i svetog Teodora (Colonne di San Marco e San Teodoro) dočekuju svakog posetioca ovog trga sa mora. Verujem da ne moram posebno da naglašavam da ukoliko se budete odlučili da kafu popijete na trgu, pripremite lepu količinu novca.

Jevrejska četvrt je, takođe, nešto što nam je privuklo pažnju. Otišli smo do Cannaregio dela grada. Saznali smo da je četvrt dobila naziv „geto“ zbog blizine topionice čelika. Reč „ghettare“ u venecijanskom dijalektu znači „topiti“. Zanimljivo je da su kuće građene jedna na drugoj zbog manjka prostora.

Chiesa della Madonna dell’Orto sagrađena u 14. veku. Tintoretto je sahranjen u ovoj crkvi i njegova mnogobrojna dela krase zidine. Prilikom posete crkvi, očekuje se da ostavite donaciju od 2 EUR.

Santa Maria della Salute – mislim da smo se u 4. godini srednje toliko puta izgubili tražeći ovu crkvu, da nam je na kraju svima laknulo kad smo je konačno ugledali. Nalazi se na mestu gde se Canal Grande spaja sa zalivom Sv. Marka, na Carinskom rtu (Punta della Dogana). Venecijanci je kratko zovu Salute. Izgrađena je nakon prestanka haranja kuge u 17. veku, kao zahvalnost Devici Mariji, zaštitnici Mletačke republike. I dan danas se 21.11. održava Festa della Madonna della Salute. Crkva je osmougaona pričvršena sa 1.106.657 drvenih stubova dužine 4m.

Murano

Ostrvce na kom nastaju najlepši lusteri, prelepi suveniri, čaše, činije. Deo je Venecijaske lagune. Daleke 1921. godine je odlučeno da se proizvodnja stakla preseli sa Venecije na Murano zbog mogućnosti izazivanja požara. Sve do 18. veka, Murano je držao monopol u proizvodnji stakla, dok Češka nije preuzela primat.

„Staklari“ su bili jako cenjen sloj društva. Iako nisu mogli da napuštaju ostrvo bez posebne dozvole, mogli su da nose mač, kao plemići, da se žene ćerkama iz plemićkih porodica i bili su izuzeti od kažnjavanja. Mletačka republika nije htela da se, kojim slučajem, znanje o proizvodnji stakla proširi. Međutim, staklari su po cenu života napuštali Murano i tako selili znanje po Italiji, Engleskoj, Holandiji. Bilo je zabranjeno zaposliti stranca. U 15. veku došlo je do otkrića čistog stakla – kristala, što je dovelo do toga da Venecijanci postanu eksluzivni proizvođači ogledala.

Najstarija manufaktura je Pauly & C, a najpopularnije su Venini, Barovier & toso i Seguso. Možete posetiti muzej stakla – Museo Vetrario. Prošetajte pre nego nastavite ka Buranu. Ostrvo nije veliko, ali je vrlo simpatično i raznobojno.

Vaporetto linije 3, 4.1, 4.2, 12 voze iz Venecije do Murana.

Burano

Savetujem vam da se naoružate strpljenjem, jer vas može sačekati ogromna gužva na stanici za Burano. Ima i onih što bi kao nešto da pitaju na šalteru, a onda nonšalantno uđu u vaporetto, kao da 200 duša iza ni ne stoji.

Pravilo koje važi na Buranu, a koje smo nas dvoje smislili, je – komšija sa leve i desne strane ne sme da ima kuću iste boje kao i vi. Ovo ostrvo je toliko šarmantno i bajkovito, da ste pravi karakter ukoliko ne kupite sve što vam nude prodavnice suvenira. Ne znam kako je stanarima prelepih kuća kad nagrne horda turista sa željom da se baš ispred vaše kuće uslikaju više desetina puta.

Kada stignete oko podneva, uočićete veliki broj ribarskih brodića kako složno stoje po kanalima. Vlasnici istih su odavno završili svoj lov i sad se kriju po kućama, dok vi nemilorsdno obilazite prodavnice, fotkate se ispred kuća, dok vam srce peva. I tako, hodajući, naiđete na najprivlačniju radnjicu, sa stubovima iz Olovnog vojnika i čujete zvuke dobro poznate pesme Đoleta Balaševića. Pa kako da ne uđete unutra bar samo da upitate vlasnicu kakva je njena povezanost sa Balkanom. Vlasnicina mama je iz Hrvatske, saznajemo i bivamo zamoljeni da napišemo nešto na srpskom u knjizi utisaka.

Legenda kaže da su žene ribara bojile kuće u jarke boje, kako njihovi muževi ne bi zalutali pri povratku. Ostrvo je, pored svoje prepoznatljive raznobojnosti, poznato i po proizvodnji skupe čipke.