Čini se kao da smo lupili dlanom o dlan, kad eto nama opet nekakvi izbori. Toliko se često ovaj proces ponavlja da nekada podseti na laboratorijski eksperiment o poslušnosti miševa unutar nekog zatvorenog sistema.
Nije da se protivim izbornom sistemu, nije ni da sumnjam u njegovu važnost, ali se čini da su kampanje na televiziji češće od reklama za kućnu hemiju i meso na popustu. Koliko god nam se činilo da nas tako nešto ne pogađa ili ne zanima, razočaraće vas saznanje da sve to utiče na našu podsvest bez ikakvog našeg pristanka.
Ono što naš mozak usvaja bez saznanja jesu “subliminalne poruke” i to bi mogla biti najjednostavnija definicija.
A zašto su one važne ukoliko čak nemamo ni svest o njima? Zato što ta skrivena značenja nekada imaju presudni značaj kada donosimo nekakve važne odluke.
One se ne kriju samo između redova, u tonu kojim je nešto rečeno i načinu na koji je to učinjeno, te poruke mogu biti u izboru boje na odeći, reklami ili logou, na obliku slova kojim je nešto napisano, melodiji i intenzitetu džingla, broju puta koliko je određena reč ponovljena. Dakle, subliminalne poruke se mešaju u sve.
Naš saznajni proces funkcioniše tako što u vidu signala dobijamo impuls, naš mozak obrađuje taj signal i pretvara u informaciju. Proces se sa iskustvom odvija brže i lakše, odnosno češćim susretima sa tim impulsom – na primeru učenja stranog jezika je očigledno da što više puta ponovimo neku reč ili izraz, sve većom brzinom ovladavamo informacijom. Tako usvajamo poruke i informacije koje dobijamo. Ali ako je impuls nedovoljno jak i snažan, mi ga nećemo opaziti i onda takvi signali prolaze ispod našeg “radara” odnosno postaju deo nesvesne percepcije.
U nekim filmovima, muzičkim spotovima, crtanim filmovima ili reklamama postoje slike koje se smenjuju frekventno u najmanjim delićima sekunde da gledalac nema sposobnost da ih zapazi.
Ove poruke deluju kao manipulacija našim mozgom zbog uticaja impulsa niske frekvencije. Ono što je posebno važno, a odnosi se na početak naše priče, jeste da je važniji efekat koji ove poruke imaju na usmeravanje našeg ponašanja, nego na samu obradu ovih informacija. Poznat je primer kako crvena boja aktivira potrebu za hranom i pićem, zato su, prehrambeni proizvodi pakovani u te boje ili ih koriste u logou (setite se logoa Koka kole ili Mekdonald-a).
Na isti način muzika upravlja našim ponašanjem, ako su vesele melodije na razglasu šoping mola biće veća prodaja.
Najinteresantnije od svega jeste to što se, uslovno rečeno, žrtva ne oseća ni prevarenom, ni iskorišćenom, a ni izmanipulisanom. Njeno ponašanje bi se pod drugim uslovima razlikovalo, ali konkretna žrtva subliminalnih poruka nije svesna tog efekta. Zato marketari ovaj oblik “kontrole uma” posebno vole. Ipak, ni ove poruke nisu trajno rešenje, jer smatra se da deluju kratkoročno, dok ne pokazuju zavidne rezultate u dugoročnom uticaju na kontrolu ponašanja. Svi znamo da je lepljenje postera i drugog propagadnog materijala u blizini izbornog mesta – zabranjeno, kako glasač ne bi bio pod uticajem reklame iz neposredne okoline.
Ne utiču jedino audio i vizuelni impulsi na našu svest, jednako značajan uticaj imaju nadražaji čula mirisa, ukusa i dodira.
Beleži se da su prve poruke koje su imale za cilj da prodru u podsvest publike i potencijalnih korisnika korišćene 1913. godine, a prvi analitičar koji je postavio tu teoriju bio je Sigmund Frojd, osnivač psihoanalize.
Iako je ovaj fenomen naučno utemeljen, iako su ovim povodom urađena brojna ispitivanja i urađeni mnogi naučni radovi, čak iako se tim rezultatima služe uspešni marketinški stručnjaci, ovaj fenomen još šeta po ivici između stvarnosti i teorije zavere. Na toj ivici se kreće možda delom i zbog toga što niko ne želi da prizna da je eventualno labilan jer je (ne)svesno prevaren, a delom i zato što tretira baš ključnu oblast za nastanak svih drugih teorija zavera. Ako ove manipulativne igre sa impulsima, nisu ulazna vrata u čitav skriveni svet, onda su sigurno njihov ključ.
