Jedno je smatrati sebe pesnikom, a drugo – biti onaj koji piše – [Intervju]

Liliputanke јул 16, 2018

Želja nam je da u rubrici “Oni inspirišu” predstavimo osobe koje se bave neobičnim stvarima i utiču da istražujemo svoju kreativnu stranu i radimo ono u čemu uživamo.

Danas nam je gost Milica Milosavljević – apsolventkinja srpske književnosti i jezika sa komparatistikom na Filološkom fakultetu u Beogradu, pesnikinja i kuma ovog bloga – zahvaljujući njoj se Liliputanke tako zovu!

Dobila je nagradu „Milutin Bojić“ za poeziju i pobedila na 29. Festivalu mladih pesnika „Dani poezije“ u Zaječaru.

Njeni radovi su objavljivani u časopisima: “Koraci”, “Književni magazin”, “Eckermann”, “Libartes”, “Afirmator” itd.

Izdala je knjige ” U zoni umereno-kontinentalnih strahova” i “Tamne intimnosti”.

Milicu sam upoznala dok sam studirala u Beogradu.

Slobodno mogu da kažem da me je sa njom spojila ljubav prema lepim čarapama. ???? Nas dve smo živele u studentskom domu, jedna preko puta druge, i tako, dok sam širila veš u hodniku, prilazi mi Milica i pita gde sam kupila te prelepe čarape! Od tada smo počele da se družimo i prolazimo razne dogodovštine.

Na instagramu je možete naći kao Rundekicu (pogađajte što!).

Sa Milicom smo pričale o počecima, motivaciji, predstavila nam je svoju zbirku pesama “Tamne intimnosti”, a i dobile smo par pesama iz još neobjavljenog rukopisa.

Kada si počela da pišeš i šta je tebi pisanje tada predstavljalo? Da li je to bio više beg od stvarnosti ili si tako sve nataložene misli izbacivala na papir?

Za mene je ulazak u poeziju, u gimnazijskim danima, značio mogućnost da sebi dodelim i uloge drugačije od onih koje sam igrala u svom okruženju.

Negde na počecima srednje škole, jedan dečko u koga sam bila strašno zaljubljena me je ostavio, iz meni nepoznatih razloga. Ja sam onda danima razmišljala – kako je moguće da se neko odjednom prema vama promeni, kada mu za to niste davali povoda. Pitala sam se – šta se to desi da više niste u stanju da nekoga jasno okarakterišete. Da ga profilišete. Da mu udelite nekakve jasne crte. To me je još tada podstaklo da ljude ne posmatram u jasno određenim bojama, već u stalnom senčenju.

Pratila sam sebe kako neprestano pišem, kako sve vreme odgovaram na javljanje njemu, koji mi se više neće javiti.

Posle nekih dvadesetak dana, ispisujući svesku od korica do korica, u toj mahnitosti i zanosu sam shvatila: on odjednom nije više predmet moje pažnje. Ja više ne pišem o njemu, niti bih volela da su se stvari odvijale drugačije.

Šta ćemo sad s tim, pitala bih sebe. Ako je tvoje pisanje izvršilo svoju namenu – da ga preboliš, zašto i dalje nastavljaš da pišeš?

Od tog trenutka stvari su počinjale da isijavaju nekakvim drugim svetlom, i ja sam sve više osećala da mi taj vid raspoznavanja sveta prija. Da me ne teši, ali da mi prija.

Da li se sećaš svoje prve napisane pesme i svojih početaka u pisanju poezije?

Ne smatram da sam sa napisanom prvom pesmom počela da pišem poeziju.

Ta pesma, čijeg se naslova sada ni ne sećam, bila je pre pokušaj da samoj sebi pomognem u okolnostima kada vas onaj za kog biste u tom trenutku dali sve, ostavlja.

Ali, književnost nije prostor za psihoterapiju.

Treba otići dalje od toga, misaono rasklopiti stvari koje vas pritiskaju, distancirati se od potrebe da budete obuzeti sopstvenom slikom o sebi. Naša osećanja ne greše kada se ispoljavaju, ali nam mogu mnogo toga otežati. Odupreti se njima, uz nastojanje da ih razumemo, veliki je iskorak.

U tom smislu, da nije bilo te pesme i drugih koje su tada nastajale, u jednom ključu prevelike samodopadljivosti i romantizovanja, možda bih danas još kaskala u mestu.

Zato je dobro da postoje stvari koje danas odbacujemo, a u čijim smo nastajanjima učestvovali. Dobro je, jer ćemo bolje razumeti sopstvene propuste koje smo pravili.

Da li pesmu možemo posmatrati kao izraz nečega što nikada nije naglas rečeno?

Pesma je uvek, i pre svega jedan nemogući govor. Ali, ja tu nemogućnost ne vidim kao nekakvu tragičnost, zbog koje pisanje treba okarakterisati kao mučeničku rabotu, pa praviti hijerahiju – da je veći pesnik onaj koji progovara sa izvesnih mučeničkih pozicija.

Ta nemogućnost se tiče mnoštva iznijansiranih ljudskih svetova, koji otežavaju komuniciranje – baš zbog toga što su krhki i samo ljudski.

Šta te motiviše?

Može zvučati paradoksalno, ali mene motiviše svaka vrsta nemoći. U smislu da joj se želim približiti.

Hoću da je izvrnem. Hoću da pokažem da to što se sada ne osećaš nemoćnim, ne znači da jednom nećeš.

Ovo je vreme u kojem čoveka zaista ne bi trebalo da teši to što se njemu određene stvari ne događaju, već bi trebalo da ramišlja o tome kakvo bi njegovo delovanje bilo u tom slučaju da mu se izvesne stvari događaju.

Ko je za tebe pesnički uzor?

Za mene pesnički uzor nije onaj kome se klanjam i ćutim pred njim. Jedan pesnički uzor bi mogao pre da provocira onim što nije dao, a mogao je, nego onaj koji nas umiruje svojim postojanjem.

Nisam sigurna da li postoji neki pesnički uzor kome sam večno zahvalna. Umesto toga, postoje oni autori od kojih sam učila i od kojih još uvek učim. Nabrojaću samo neke: Česlav Miloš, Jehuda Amihaj, Silvija Plat, Toni Hogland, Josif Brodski, Danijel Dragojević, Jovan Hristić…

Da li smatraš da pripadaš jednoj određenoj poetici?

Ne, niti je to moguće. Toliko je danas sve isprepletano, da bi bilo potpuno suludo igrati u samo jednom poetičkom ključu. Različita poetička strujanja se više ne domostriraju na nivou grupe, ona su preneta u sam tekst i u čitaoca, što je daleko važnije. U toj stalnoj smesi postaje veoma izazovno tražiti svoj izraz i poetiku, ali, šta je na kraju krajeva tvoj lični izraz, do skup svih izraza koji se traže u tebi dok se i ti istovremeno tražiš u njima?

U svojim lirskim pasažima spominješ ime Arnold. Ko je Arnold za tebe?

Arnold je neko ko je stalno prisutan. Njega čak ima isuviše.

Nije reč o klasičnom nedostajanju, već o tome da su pojedini ljudi toliko prisutni u vašem životu, čak i onda kad ne učestvuju u njemu.

Zašto baš naziv knjige Tamne intimnosti?

Tamne intimnosti su zapravo jedan omaž nemogućem dijalogu, dijalogu kojem se ne prognozira da će imati uspeha u jednom egzistencijalnom pogledu, ali koji će ipak i pored toga postojati.

Sa druge strane, sa sopstvenom intimnošću mi nikada nismo sami, stoga je ona za nas uvek polje tamnog, još neotkrivenog.

Koji svoj stih bi izdvojila?

“Neka nas sopstvena okrutnost ne načini herojima, onima koji daleko vide, pored svojih mrtvih očiju.”

Da li ti je bliska sintagma mladi pesnik?

Mislim da je itekako pogubno biti mlad, a smatrati se nekakvim pesnikom. Jer – taj koji sebe već sa osamnaest, devetnaest, dvadeset godina ovenča nekakvom pesničkom krunom, taj neće ništa raditi na svom samoobrazovanju, čak će sve manje čitati i poeziju, a tako smelo će zagovarati nekakvu istinu o svetu kog još nije ni dodirnuo. Ono što će mu biti jedino važno jeste da li mu ta kruna i dalje stoji.

Zbog toga oni koji tako prerano postanu pesnici, jadikuju i nad sobom i nad drugima.

Jedno je sebe smatrati nekakvim pesnikom, a sasvim je nešto drugo biti onaj koji piše.

Savet za mlade pisce i pesnike?

Niko vas tu neće naučiti kako se piše niti kako treba prepoznati dobru pesmu, ne zato što nekom nije u interesu da vas tome nauči, već zato što to nije jednostavno moguće.

Da biste tu umešnost stekli potrebno je raditi stalno na svom samoobrazovanju i čitati mnogo različitih autora.