“Hajde da razgovaramo o tome koliko kafa u kafiću doprinosi mom mentalnom zdravlju” – to je rečenica koju sam pre nekoliko dana ukucala u polje za novi tvit na svom Tviter profilu (i dalje ga ne zovem X). Već milion puta sedela sam sam sama sa sobom na kafi, ali baš tada sam razmišljala o činjenici koliko je nekim ljudima neprijatno da budu sami sa sobom – što na kafi, što u životu. Zašto izbegavamo da budemo sami?
Uvodna napomena: Ovaj tekst je u neku ruku nastavak teksta Zašto je u redu biti sam, ali ovog puta, okrećem se malo više unutrašnjosti – zašto je toliko strah da čujemo šta želimo i mislimo. Radi potpunijeg uvida, možda bi bilo korisno pročitati i taj tekst.
Izbegavam da budem sam/sama VS Bolje biti sam nego sa bilo kim
Kada je u pitanju emotivni, da ne kažem ljubavni odnos, naravno da je lepo kada postoji neko u našem životu. To jest, pod uslovom da je to osoba sa kojom smo iz pravih razloga.
Poznajem previše osoba koje prosto ne mogu da podnesu da budu same – čak ni posle teškog raskida. Ne dozvoljavaju sebi ni dana odmora pre uskakanja u novu vezu. Ni dana da zaključe, i nauče šta je pošlo naopako (ili nije) i da to “svare”, već se samo trude da ućutkaju i uguše svoja osećanja.
Srljajući u vezu, desi se da pogrešno odaberu, i da opet budu povrđeni, što ih ne sprečava da nastave svoj zabrinjavajući obrazac ponašanja. Zdravija alternativa bi bila da neko vreme ostanu sami i iskoriste to vreme za introspekciju i rast. Možete sami.
Izbegavam da budem sam/sama u svom svakodnevnom životu VS Oslušni sebe
Neki ljudi nisu samo emocionalno zavisni od emotivnih partnera, već generalno ne žele da nijednog trenutka ostanu sami, jer se plaše da će i ostati sami. Oni osećaju neverovatan FOMO svakodnevno, i misle da će time što će biti u stalnoj gužvi ispuniti njihovu prazninu unutra.
Istina je da se praznina ispunjava na potpuno drugačiji način, ali pre toga potrebno je da oslušnemo sebe i svoje potrebe.
Izbegavam da budem sam/sama na javnom mestu VS Idem za onim što me zanima
Ovde dolazimo do moje famozne scene kada sedim u kafiću, i kada se sve ovo javilo. Letnje vreme je počelo, bašta je bila otvorena, kafa je bila dobra, a ja sam konačno prevazišla prehladu koja me je mučila nedeljama. Sve je bilo lepo, ali nekako previše tiho.
Moram priznati da nije sve moja ideja u potpunosti. Pre nekoliko meseci sam videla pitanje negde na internetu, da li ljudi koji stalno slušaju muziku ili podkaste pokušavaju da ne čuju sebe.
S obzirom da spadam u ovu grupu, i slušalice su mi konstantno u ušima, zaista sam se zapitala: Da li ja izbegavam da budem sama sa svojim mislima? To mi do sada nije palo na pamet (možda od sve te buke).
Iako sam i živela sama, išla na ručkove i kafe sama, i išla na kulturna mesta, promocije i konferencije sama jer me je to interesoavalo a nisam imala sa kim da idem, u trenucima kada treba da ostanem sama sa svojim mislima, ja sam nekako bežala. Od čega? Šta sam to osećala, a pokušavala stalno da zatrpam? Tek mi predstoji da odgovorim na ovo pitanje.
Na kraju dana…
Posle buke, društva i muzike, svi ostajemo sami sa svojim mislima – pre ili kasnije to će se dogoditi i vama. Na vama je da se potrudite da te misli budu koliko-toliko pozitivne. Nekome će biti potrebno malo više rada da bi se to dogodilo, zato je važno da ostanete sami sa sobom već danas, i vidite šta je što vas brine i samim tim – na čemu treba da radite.
Svideo vam se ovaj tekst? Pročitajte i ovo:
Ako vam se ovaj tekst svideo podelite ga sa drugima na društvenim mrežama ili pošaljite nekome kome mislite da će biti od koristi. Želite još ovakvih tekstova? Prijavite se na moj mesečni Newsletter i jednom mesečno ću vam slati nove tekstove u inbox. Hvala na čitanju.
Volim da putujem i da čitam knjige. Nekad i previše. Digitalni marketar po zanimanju. Dobrodošli na moj mali blog.
Ovaj članak je prvi put objavljen na accordingtokristina.com
