U maju mesecu smo se kao društvo suočili sa svim slabostima koje gajimo decenijama. Na naplatu je došlo svako roditeljsko “pedagoško” ceđenje kroz zube: “ćuti, gledaj ti sebe” a zatim smo postali zatvoreni, entropijski sistem sa stereo ponavljanjem ovakvih “afirmacija” i takvo se nadali boljim vremenima i boljim generacijama.
Već nekoliko godina stidljivo se govori o deci koja u očima javnosti imaju status malih bogova, malih genijalaca, budućih lidera, vrhunskih sportista i izvanrednih umetnika. Stidljivo se govori jer takav roditelj više nije redak primerak, već su upravo takvi roditelji svuda oko nas, a takav zaključak bi u najmanju ruku mogao da bude neumesna prozivka. Svakako da bi bilo razumljivo podržavanje dečijih potencijala da pozadina nije ona koja otkriva da su ta deca projekti svojih ostvarenih ili neostvarenih roditelja, kao i ona bivaju izložena ogromnom pritisku i očekivanjima da budu posebni, izvanredni, pretalentovani i bolji od drugih. Kako je “put do pakla popločan najboljim namerama” ovakva, već utabana staza vodi stvaranju malih egocentrika, narcisoidnih i nefleksibilnih na toleranciju i izostanak prilivegija. Ako uzmemo u obzir da su oni na rođenju ‘tabula rasa’ odnosno neispisana ploča, sve što u njima vidimo jesu produkti načina vaspitanja i učenja po modelu okruženja iz kog potiču. Neki od roditelja čak imaju specijalne želje da od talentovanog sluhiste stvore novog teniskog šampiona, zanemarujući afinitete i sklonosti svog deteta. Posredi je nerazumevanje, zanemarivanje deteta i zapostavljanje roditeljske uloge, sve kako bi se ostavrili ciljevi koji su u roditeljima sazreli kao naknadna pamet: “e, da su mene moji roditelji ovako podržavali, gde bi mi kraj bio”.
Pre nekoliko godina na ovom portalu ste mogli da čitate tekst “Šta ako ne uspete?” koji je bio motivisan scenom iz RTS – ove serije “Jutro će promeniti sve”.
Deo pomenutog teksta glasi: Scena u kojoj mladić Filip (Nikola Rakočević), genije i nekada velika mlada nada, odlazi u školu u kojoj je nekada učio i novim generacijama govori o svom uspehu, sigurno je mnogima promenila naredno jutro. “Šta će vama uspeh uopšte? I šta ćete ako ne uspete? Šta ćete onda? Možda drugi misle da je super, a vama baš uopšte nije super? Imate brdo love, stalno brinete da ne dobijete otkaz? A ne morate da dobijete otkaz, možda se vama smuči to jer mislite da je to besmisleno i sami poželite da date otkaz. Nije ništa strašno ako ne uspete. Nije ništa strašno ako ne ispunite očekivanja drugih, ako ne kupite tu veliku kuću i auto i onda to posle otplaćujete ceo život. To nije važno, ali je važno da uradite nešto za sebe, nešto što vi hoćete. Zato ja vama želim da niko od vas ne uspe”, reči su ovog junaka.
Šuškalo se da đaci dobijaju novi predmet u školi vrline i vrednosti, ali niko ne govori o tome šta te vrednosti treba da obuhvataju i čije su to vrednosti, kao ni to šta bi trebalo da kvalifikuje profesora na predmetu vrednosti. Šta ako taj predmet bude “poveren” makar jednom profesoru koji će svim đacima u razredu i svim razredima u školi učitavati u vrednosni sistem svoj nakaradni pogled na svet ili im slatkorečivo servirati sve ono sa čime se roditelji ne slažu. Odrasli se opet ne snalaze u svetu odraslih, a mladi bivaju zbunjeni. I koliko god izgledalo da su nam nove generacije zadojene svom površnošću trenutka u kom su se zatekli, odrasli su krivi za svako izgovoreno “ćuti i gledaj samo sebe”, krivi su za model u kome su nepotizam i sebičluk kolovođe. Prošlo je mnogo jutara od početka maja, otvorena su mnoga pitanja, započete mnoge nove teme, ali nijedno jutro ništa nije promenilo, neće ni ovo prvoseptembarsko.
