I dalje ne čitate onoliko koliko biste želeli? Mi se iz čitalačke krize najlakše izvlačimo uz pomoć dobrih knjiga koje su uz to lako čitljive. U takvim situacijama najčešće posežemo za savremenim domaćim autorima.
Ovom prilikom preporučujemo pet naslova koje smo čitale u poslednje vreme:
„Mi smo se, ponavljam, oslanjali na pamćenje, sve smo upijali i bili uvjereni da će nas pamćenje održati. Nismo znali da je sjećanje jače od pamćenja. Sjećanje je svojta sa sjetom, kao što je sreća svojta sa sretanjem.“
Kada čitam Sinana Gudževića, setim se radosti života. Duhovitost kojom obavija svaku svoju priču, odnosno vrlo često crticu iz svog života, nemoguće je ne primetiti. Vrlo sam često imala osmeh na licu dok sam čitala ovu knjigu i sigurno bih čitala sve što ovaj autor piše, ma o čemu da se radi. Jednako sam revnosno čitala priče o događajima u Zagrebu, Sarajevu, Beogradu italijanskim gradovima, kao i priče u kojima piše o ličnostima i događajima iz Novog Pazara, koje su mi bile dodatno interesantne jer mnoge od njih i poznajem.
Za njega Miljenko Jergović kaže: Sinan Gudžević je pripovjedač koji će vas očarati pričom o nečemu za što niste ni znali da vas zanima.“
Mogu ovo da potvrdim, jer sam čak posvećeno i sa zadovoljstvom čitala i njegove tekstove o fudbalu, o kome ne znam skoro ništa. Osim duhovitosti i preciznosti, ono što me kod Sinana Gudževića fascinira su i njegova radoznalost, ali i osećaj za pravdu. U pojedinim tekstovima, kada pokušava da se precizno seti nekog događaja, u stanju je da kontaktira niz ljudi koje poznaje i nepoznaje, kako bi do tačne informacije došao.
Ovaj autor već godinama piše kolumne za „Novosti“, a upravo je knjiga „Bendžo u Grabu“ zbirka tih kolumni.
U ovoj knjizi Gudžević kaže:
„ Da bi bio prirodno sumanut, pjesnik mora biti prirodno dobar. To ne znači nužno od rođenja dobar, može se to i izgraditi, životom, iskustvom, čitanjem, školovanjem, putovanjima, to tako, biti dobar, dobar dušom, dobrodušan, velikodušan bez obzira na sitnost duša drugih i na sitne duše. “
Pesnikinja čiju sam jednu od knjiga sasvim slučajno kupila na rasprodaji instagram stranice koja prodaje polovne knjige. Ilustracija na korici te knjige i njen naziv „Sve drveće, sva deca i svi bicikli u meni“ su me silno zainteresovali i malo je reći da me nimalo nisu razočarali. Ovo je postala jedna od mojih omiljenih knjiga poezije kojoj se vraćam uvek kad mi zatreba optimizma.
Zatim sam čitala knjigu „Dani punog meseca“ iste autorke, a sada je na red došla i treća, sa sličnim motivima. Izdvajam nekoliko stihova koje uvek rado čitam:
Za ovu knjigu ću samo reći da sam je pročitala skoro za dan. Ostavljam vam odlomak iz jedne od priča:
„Ujutro na prstima uđe moja majka: samo joj se u tišini oči pomiču. (…) Majka napokon priđe krevetu i šapne mi nježno na uho: „Naspavaj se, danas ne ideš s govedi.“ Izađe i lagano za sobom zatvori vrata.
Vani i dalje pada kiša, Tako curi kao da pada samo iz jedne rupe na nebu. Pomislio sam da goveda na pašu ne idu zbog te silne kiše. Zadnji put kad je tako jako padala, igrao sam na cesti nogomet. Majka me je kroz kišnu zavjesu primjetila, dotrčala, bijesno ganjala. Kod kuće je pričekala da se presvučem pa iznenada počela vrištati: „Oćeš da upalu pluća dobiš?!“ Onda je unutra uletio otac, nadvio se nad mene kao orao i vikao: „Misliš da ću te ja po bolnicama raspeljivat?!“ Zamahnuo je, između se ispriječila majka i počela me udarati; mlatila me, ali me tim ženskim udarcima zapravo od njega branila. Otac je psujući izašao, a majka je počela prigušeno plakati, ljubiti me, tući pa opet sumanuto ljubiti. U jednom trenutku stala me jecajući gurati šakama prema svom stomaku: kao da me opet hoće ugurati natrag u sebe, a otac je vani viknuo: „Šta Bog stvara ono što ni za živit?!“
Magičan, duhovit i nostalgičan, nežan i filmski, ovaj roman je kao da gledaš kasete iz nečijeg detinjstva. Andrea piše o onome što smo svi videli, ali smo zaboravili, zato se dok čitamo prisećamo i osećamo pomalo kao da je pisala i o nama.
Pioniri maleni, mi smo morska trava – je knjiga kojoj se, kad je jednom pročitate, stalno vraćate.
Đurđica Čilić – Novi kraj
Iako ne mislim da je plakanje nad nekim umetničkim delom, (najčešće filmom ili knjigom) dokaz njegovog kvaliteta, ova knjiga ispunjava ove dve stavke:
tekst na visokom umetničkom i estetskom nivou ✓
plakaćete ✓
ali i mnoge druge poput:
preciznost u izražavanju ✓
nostalgija ✓
ljubav prema životu ✓
empatija ✓
Sinan Gudžević o ovoj knjizi kaže:
“Novi kraj” je, dakako, melanholična knjiga. Kod Đurđice Čilić melanholija je nekako prigušena i otmjena. Sadržana u kratku rečenicu ili u riječ. Kad je carinik na bosanskoj granici pita, ima li šta da prijavi, ona odgovara: samo tugu.
Moj omiljeni odlomak iz knjige:
„Nedjeljom popodne, kad bi igrao Hajduk, sve bi se u stanu zaustavilo, tata bi spustio smeđe platnene pantalone, legao na kauč i gledao prijenos utakmice. Sve drugo postalo bi mu nevažno, bila sam sigurna da su Hajdukovi golovi ono za šta živi.
U kuhinji bi se miješali mirisi špinata, pirea i pečene piletine što smo ih netom ručali s mirisom čarlija od opranog suđa. U špajzi se u čašama hladio puding od čokolade i vanilije. Mogu li s tobom gledati, pitala bih, možeš, rekao bi tata, ali moraš biti mirna, igra Hajduk, ovo je važna utakmica. Legla bih pokraj tate i on me češkao po kosi, a vedro zelenilo trave na terenu, žamor s tribina i uzbuđen glas komentatora nisu mi nikad zasmetali da spokojno zaspim. Kad bi Hajduk dao gol, tata se ne bi pomaknuo. A ja sam pogrešno mislila da mu je Hajduk najvažniji.“
Related
Ovaj članak je prvi put objavljen na http://www.liliputanke.com
