Nekada je najteže objasniti ono što je tako jednostavno i očigledno. Ono što se u velikoj meri se kosi sa logikom, a u zavadi je i sa smislom. Ono što je logično, nema uvek smisao i obrnuto. Čovek uvek u manjoj ili većoj meri upada u kontradiktornosti kada pokušava obući u definiciju nešto. Rukavi ili predugi ili prekratki. Jedne zahtevaju crnu, druge pak samo belu boju. Teške su te definicije. Ne, ne može čovek biti sam pred sobom pred istinom, a da se od njih uplaši.

One ga vuku svojm odajama, njemu se one učine kao neko epohalno otkriće koje je gušeno i sputavano, a zapravo je samo ledeni mračni talas koji mu zaposeda um, udarac u grudi preživi, ali ostanu posledice.. Posle nje se ne oseća lakše. Umre sve ono o čemu si sanjao, maštao, radovao mu se.. Rodi se nešto novo, sa čim ne znaš šta bi.. Niti te zanima da o njemu tako novom razmišljaš. Gledaćeš ga sa podozrenjem jer se ugnezdilo na mesto nečega što te je činilo budnim, živim, što te je podsećalo da je život tu, nadohvat ruke.

Njegove duge noge su se vukle do klupe u kuhinji. Brzo je ostario. Seo je i listovima novina skrivao korice te debele knjige koju je ona vukla svuda za sobom, i često govorila o svemu što je u njoj pročitala. Njega je to umaralo, svakim danom sve više, ali nije imao snage da kreće sa raspravama. Nekad se i od velikog znanja brzo ostari, prodube bore oko usana, provire i one na čelu, a pogled umesto ozbiljnosti i mudrosti izvije se u nekakvu čudnu sablast od koje se glavom bez obzira beži. Sve je to video na njenom licu. Nikada joj t ne bi priznao. A pribojavao se toga da bi jednom i sama to mogla shvatiti. Plašio se osude i osuđivanja. Vera u to nešto je za njega bila smešna, obična lakrdija, a vernici lakrdijaši i komedijanti, koji svoj usud moraju platiti kada im se istina prospe u svaku poru zablude i ostane im praznina. Vera i molitva za osuđene je jedino za njega imala kakav takav smisao. Za takve osuđenike poput njegove žene, kojih je danas, kako i sam vidi previše. Njegova vera i logika su samo skup svih lomova i strahova, kada je taj njihov Bog ćutao i bio nem. Gde je bio tada.. Mnogo puta u životu gledao je tuđa leđa, onda kada je želeo da vidi oči. Zato sada tu plavu knjigu ne može očima da gleda.

Zamoren i zbunjen, sve češće se pitao zašto postoje ljudi.. Ne zašto postoji zlo, već zašto postoje ljudi? Shvatao je oskudnost svog rečnika, a naslućivao dubinu i ponore ljudskog zla.. Da ljudskog zla.. Zlo ne postoji izvan čoveka. Ono je bez čoveka čista apstrakcija. Čovek mu nažalost daje smisao..Kao uostalom i svemu čega se dotakne. I nema svrhe tražiti smisao u zlu.. ono oduzima smisao svemu što je ikada postojalo. Nijedna knjiga mu nikada nije dala odgovor na kako i zašto.. Kada se oslobodio straha i svih poniženja spoznao je da je njegov život izgubio smisao. Kada se izgubi vera i nada i sve proguta rastrojenost i podeljenost, vrata se otvore ludilu ili depresiji i sve se menja i izobličuje. U zlu može tražiti smisao samo onaj ko ga nije osetio i doživeo na svojoj koži. Zato je prezirao tu ženinu plavu knjižurinu koja je svakakog jutra kada bi otvorio oči zurila u njega. Nekada bi imao utisak kao da iz nje izranjaju dva krupna plava oka i da ga tako prostrele da oseti žmarce po celom telu.

Logika i tuga idu ruku pod ruku. Ne vredi opirati se tome. Što se više trudio da to porekne, to ga je više proganjala, ta strašna misao, koja mu je u srce usadila tu bolnu činjenicu. Gotovo aksiom. Jedino mu je bilo jasno kada i zašto ne oseća strah. On je povlastica srećnih..Zašto nisu bili srećni? Zašto ih je sudbina ili Bog ili već ko osudio..? Više od toga jedino ga je čudilo to što je ona, njegova žena sve drugačije podnela.. Njihov poraz je shvatila kao pobedu. Zlu sudbinu kao početak, kao spas.. I sve je to pothranjivala rečima iz njenih ludačkih knjiga, koje bi on najradije spalio, jer čovečanstvu nanose veću štetu nego korist.. A tako je malo koristi i spasa na ovom svetu.

Ona je sa druge strane, verovala svome sećanju i svojoj sreći. Bila bi uvek pomalo tužna što nije mogla da mu pokaže da shvati da i u najvećoj sreći mora postojati jedan, čak i najmanji deo patnje, inače sreća ne bi bila potpuna. Rastužio bi je i porazio njegov nemi i tupi pogled čuđenja i zgražavanja kada bi mu o tome pričala. Samo je ona razumela pomešani osećaj nesavršenosti i spokoja u samo jednoj večeri gde je prebirala po ostacima sećanja, koja su joj iznova oduzimala i davala jednu novu snagu, koja je i njoj isprva bila daleka i čudna. Dok se na nju i sama nije navikla i tako je stalno iščekivala i radovala joj se. Sećanje i iznova rođena ljubav za nju su bile sve što je želela i verovala da postoji. Ljubav koja je ispunjavala celo njeno biće bila je neshvatljiva i njemu i celom svetu. Bila je tolika da je sama često govorila da se s ljubavlju može živeti čak i bez sreće. U drugima je kao takva izazivala mešavinu čuđenja i divljenja. Bila je dakle, jedna od onih osoba iz koje se samo ravnodušnost nikada nije budila. Ta vrsta emocije jednostavno nije mogla biti izazvana ni u kome ko bi nekim čudnim putevima sudbine dolazio u njen život i iz njega odlazio. Njoj je sve to bilo neobično.. Sve to što je budila u drugim ljudima. Smatrala je da to nije ništa posebno i da su u suštini svi ljudi takvi ili da teže da takvi postanu. Nije mogla da razume odakle se stvorio toliki strah u čoveku. U gotovo svakom čoveku je videla strah. U nekim očima ga je bilo toliko da im je zamaglio vid.. Boje se bolesti, rata, gladi, gubitaka voljenih osoba, gubitka poslova.. zanimljivo joj je bilo u tom slučaju kako se to ni najmanje nisu bojali gubitka sebe.. Boje se svega onoga što ne mogu kontrolisati i na šta ne mogu uticati, a ono što je deo njih samih prepuštaju na mislost i nemilost ljudima i svetu..

Ljudi tako često govore da se boje i Boga.. da se u stvari jedino njega stvarno i boje.. A treba se bojati jedino ljudi i samovolje outdoor haber.

“Uđite na uska vrata! Jer široka su vrata prostran put koji vodi u propast i mnogo ih je koji tamo idu. O kako su uska vrata i tesan put koji vodi u život i malo ih je koji ga nalaze..” Nekako su joj uvek ovi redovi ostajali pred očima pre nego što se kapci spuste, i san nadvlada, a teške korice same sklope, a njihovu težinu samo ponekad osete ruke, dok se  srce  ispuni blaženstvom u smiraju noći.