Somewhere over the rainbow

0

bridge clouds cloudy dark clouds
Photo by Pixabay on Pexels.com

      Voz je stigao na drugi peron. Stanica Vukov spomenik. Zatvorila sam knjigu i spremila se da izađem.

     Na ovoj stanici izlazi najviše ljudi. Kada se otvore vrata vagona, reka ljudi krene ka pokretnim stepenicama koje nas izvlače na površinu.

    Šum koraka je naglo prekinut. Ljudi su ostali u formiranim redovima, zbunjeni. Moglo se čuti tek po neko “Šta se dešava?”, ali smo svi bili mirni i čekali da nam dozvole da nastavimo dalje.

     Zaustavio nas je čovek u fluorescentno narandžastom prsluku. Stajao je ispred svih, gledajući na redove, hladnog pogleda, ne izgovarajući ni reč.

     Tišina.

     Okrenuo je glavu ka tunelu kroz koji treba da prođemo. Kao da je čekao na znak. Potom nas je još jednom pogledao i sklonio se sa puta. Reka se pokrenula.

     Neko je počeo da zviždi.

     Uvek gledam u stepenice kada se krećem njima. Ali sada sam podigla glavu kako bih pronašla osobu koja zviždi. Znala sam da nije daleko od mene.

      Naježila sam se. Somewhere over the rainbow… Nisam mogla da verujem. Oči su mi se punile suzama.

      Niko nije rekao ni reč. Kao da smo svi bili omađijani. Imala sam osećaj kao da smo svi deo jedne grupe. Svi smo tu zajedno.

       A onda su se pojavile kamere, reflektor, ljudi koji su zbunjeno gledali u nas. Njima je bilo potrebno da snime putnike kako idu uz stepenice. Nisu očekivali ovakvo nešto. Upali su u naš film.

       Svako je krenuo na svoju stranu kada smo stigli do vrha. Ali taj neko, ko god da je, nije prekinu sa zviždanjem melodije. Prati me ceo dan. Sigurna sam da prati i ostale, jer svi želimo da živimo naš film. Samo naš…

Somewhere over the rainbow
Way up high

There’s a land that I heard of
Once in a lullaby

Somewhere over the rainbow
Skies are blue

And the dreams that you dare to dream
Really do come true

rainbow
Photo by Frans Van Heerden on Pexels.com

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.