Parga – ljudi i predeli II

0

     Stigli smo u Amudiju gde ćemo provesti skoro ceo dan. Ko ne želi da ostane na njenoj dugačkoj i neobičnoj plaži, može da se prijavi za izlet u okviru izleta. Posetićemo deo Aherona u koji je Tetida uronila Ahila kako bi ga učinila neranjivim – ali džaba.

     Čujem tišinu.

     Ko bude želeo, moći će da jaše konje.

     Čujem ushićenost putnika.

     Ma da, koga briga za Ahila.

     Vodič nam potom pokazuje na restoran gde u 1 treba da dođemo na ručak. Pravo, iza naših leđa, iza drveća, nalazi se plaža. Svi ćemo se naći na ovom istom mestu u 5 i krenuti natrag za Pargu.

     Nadam se da je Nenad sve to zapamtio.

     Zaputili smo se ka plaži.

  • Da li si dobro?
  • Jesam, jesam. Popušta…

     Osećam bol u glavi kako mi poput noža prolazi kroz desno oko. Popila sam brufen. Proći će.

20160805_121401
Photo by Nenad Matić

     Izašli smo na plažu. Pesak je sivkasto smeđe boje, pun trunčica i grančica, kao nakon nekog brodoloma (jer, inače, znam kako izgleda plaža nakon brodoloma).

  • Hoćemo ovde?
  • Može. (Jer svejedno je. Pesak je svuda siv i prljavo je.)

     Smestili smo se pored parova. Dvoje su u braku, a dvoje se zabavljaju (kako društvo opisuje odnos van braka). Puniji čine bračni par. Burme su dokaz, kao i kilogrami.

  Prisluškujem njihov razgovor. Puniji muškarac sa naočarima obraćao se muškarcu svetle kose i očiju. Išli su zajedno u gimnaziju i zajedno su služili vojsku, kako uspevam da čujem dok se naizgled samo mažem kremom sa zaštitnim faktorom 60.

  • A da li se sećaš kada je ispred Miloša pao deo plafona?
  • Bože, da, da! Dejane, ti moraš da čuješ ovo!

     Ali Dejan nije bio preterano zainteresovan. Dok su njih troje uživali u pričama, on je gledao u pesak, ispravljao peškir i ispod oka, s vremena na vreme, posmatrao druge muškarce.

      Ne sviđa mi se Dejan.

     Odlučujem se da uđem u vodu. Bistra je, providna. Sve vidim kroz nju dok koračam. Podižem pogled – mogu da pretpostavim gde se nebo spaja sa vodom. Dok gazim kroz nju, osećam talase kako penušaju oko mojih članaka. Što dublje gazim, osećam da se moje telo rastvara u njoj i peni. Bol u glavi ne prestaje.

     Nastavljam da hodam. Voda mi je sada do kolena. Okrećem se i vidim ga kako stoji na ulasku u more. Manje naprežem oči. Da li mi se smeje? Ne znam, daleko je, a ja nisam u dubinu ni zašla. Ovo more je varka. Da li je ijedan brod ikada ovde stigao. Ako jeste, kako je mogao da isplovi?

     Spuštam se u vodu. Zarivam prste u pesak i hodam kroz nju dok mi ostatak tela pluta po površini. Ljudi oko mene stoje i pričaju.

20160805_123255
Photo by Nenad Matić

     Hodam na rukama kroz more. Razmišljam o tome kako su lepa grčka imena. Izgovoriš ih, a ona traju. Sve jače me boli glava. Izgovaram Aheron više puta u sebi, dok ne primetim da sam stigla do Nenada.

     Predlaže mi da se prošetamo po plaži. Loše mi je, ali pristajem. Gledam u pravcu koji pokazuje. Ako ideš u tom pravcu stižeš do dela gde se Stiks uliva u Aheron, koji se potom uliva u more.

     Stiks… Amudija, Aheron, Stiks. I ova voda je voda Stiksa!

     Jedva dišem. Mnogo me boli glava, ali ne prestajem da mislim na brodove koji ne mogu da isplove. Na ljude koji ne plivaju, nego stoje u vodi kao da čekaju na nešto. Na red? I u tom trenutku vidim čamac, sa starcem u njemu kako mirno čeka uz obalu.

     Haron. Aheron. Stiks. Ponovo osećam onaj nož. Zario se u temu i oslobodio me bola. Talas topline širi se mojom glavom i ja osećam kako bez muke mogu ponovo da dišem i da gledam u pravcu sunca.

     Živa sam. Smejem se. Misliće da sam luda sa ovim promenama raspoloženja. Ali smejem se jer je prošlo. Smejem se jer sam otkrila ono što bez tog bola ne bih mogla – Amudiju koja je još uvek povezana sa onom plažom iz mitskih vremena.

     Da, volim grčka imena…

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.