Sećam se jasno iako je davno bilo kada sam belutke nosio u džepovima..Retko kad su me žuljali i opominjali.. Zastajali bismo, odustajali, težak nam je teret bio.. Svakom svoj.. Nosili smo nadu u dva zašivena džepa. Odlazili kada bi nam dosadio krug. Retko kad zastajali i osvrtali se..
Nemoj samo da zaboraviš, da iz sve snage nikada nećeš ni pamtiti ni zaboraviti.. Kada se sve snage usmere na nešto sto se zove sećanje.. samo je zaborav uvek izvestan.. I obrnuto ako se sva snaga preda zaboravu, sećanje će se pokazati kao vešti plivač koji će se uvek izboriti za površinu. Čudna je ta snaga. Poigrava se i sa nama i sa paradoksima. Bar pokušaj da pokupiš sve što ona jednim razornim zemljotresom ostavi iza sebe računajući i nas razuverene da je bila na našoj strani. Pokupi usput prašinu i Raičkovića koji te i dalje čeka. Njega čuvaj po strani, ali ga ne zaboravljaj. Nekad ćeš nekom drugom “Kamenom uspavankom” započeti ili završiti dan.. Njegov septembar neka ti bude jedina preživela pesma. Ne dozvoli joj da tinja do gašenja u nekoj lakoj peni od magle.. Udahni joj novi život. Požuri iz tog muzeja bibera od ljubavi čiji je svaki nadražaj dovodio samo do kijanja, a istina uvek ostajala daleko.. Taj sićušni muzej u kome se brzo i silno naljutiš ali ti uvek bude žao ako te u njega ne puste. Tada uzalud kijaš. I Nove godine ti budu samo datumi kada i u mnoštvu drugih ljudi najviše osećas odjeke praznine.. Nakon njih ćes verovatno samo skidati stare i kačiti nove kalendare na zid. Možda ni to.. Ali drugo ništa sigurno. Ako tada i doneseš neku odluku zapiši je slobodno na parce papira, nasmej se od srca i sve zajedno izgužvaj i baci.. Da se ta odluka ne ponada nečemu višem.. Da ni ona ne očekuje od nas.. Ako me nekad potražis u novinama i vestima oni će ti reci da sam prespavao dan.. Da sam bez nadanja izgubljen ali da sumnju i čekanje nikad prespavao nisam.. Ako rešiš da pogledaš da li sam na nekim od mostova ili stanica, ni oni ti neće pomoći.. sve što ce ti reći je da sam koracima prešao sve ono od čega nikada i nisam želeo da pobegnem.. Ako se nekada i rašiju ovi džepovi, nalete na tebe, pa progovore ova beličasta bića u kamenu, možda će ti i reći, da sam lutao, tražio…i da ja zapravo nikada i nisam ostavljao tebe.. Najlepše sam uvek ostavljao sebe.
