Novogodišnji intervju sa Draganom Jakovljevićem

close-up of young caucasian handsome guy with eyeglasses and book in his hands, in a bookstore
0

Uoči Nove 2019. godine razgovaram sa Draganom Jakovljevićem. Nisam imala priliku da sa njim uživo popijem kafu, a znamo se virtualno od davne 2003. godine. U to vreme smo i on i ja pisali na blogu B92. Dragan tamo ima preko milion čitalaca. Zahvaljujući njemu, na blogu B92 prvi put sam javno ostavila svoje pravo ime i prezime i tako izašla iz net anonimnosti. Dragane, hvala na pohvalama mog pisanija i na ulivanju preke potrebne hrabrosti.

Na Fejsbuk profilu Dragana Jakovljevića stoji biografija koju prenosim u celosti.
„Književnik, novinar, profesor univerziteta.
Rođen je u Kragujevcu, živi i stvara u Budimpešti.
Predaje grupu predmeta iz oblasti istorije srpske književnosti i kulture, na Filozofskom fakultetu državnog Univerziteta „Etveš Lorand“, u glavnom gradu Mađarske.
Dve decenije radi za „Srpske nedeljne novine“, koje trenutno uređuje.
Član je Udruženja književnika i Udruženja novinara Srbije.
Objavio sledeća književna dela:
– Zbirku pesama „Gost“
– Knjigu dnevničke proze „Peštarenja“
– Knjigu satiričkih zapisa „Tri praseta“
– Knjigu eseja „Čajanka s ježevima“
– Roman „Džezvar“
– Roman „Isaija“
– Multimedijalnu zbirka pesama (DVD) „Naiđe trenutak“
– Knjigu pesama „Zrno ludosti“
– Knjigu eseja „Na drugi pogled“
– Knjigu eseja „Mimikrija kao sudbina“.
– Knjigu poetske proze „Šapat vremena“

Njegova prozna dela i poezija prevođeni su na više jezika, a segmenti stvaralaštva uvršteni u gimnazijske udžbenike književnosti u Mađarskoj.
Redovni je učesnik zajedničkih i samostalnih književnih večeri u Srbiji i širom Evrope.
Dobitnik je više značajnih književnih i društvenih priznanja. Pored ostalog, dvostruki je uzastopni dobitnik pesničke nagrade „Zlatni Orfej“ (Frankfurt), Velike povelje Udruženja književnika Srbije, Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice, Velike povelje Odbora za dijasporu i Srbe u regionu Narodne skupštine Republike Srbije, Nagrade „Dragiša Kašiković“ i drugih.
List koji uređuje nagrađen je Velikom poveljom Udruženja književnika Srbije, za pravovremeno i objektivno informisanje, očuvanje i popularizaciju srpskog jezika i ćirilice i jačanje veza Srba u Mađarskoj sa matičnom državom Srbijom.
Autor je brojnih naučnih radova iz oblasti književnosti, kulture i medija, objavljenih u stručnim časopisima.
Radio je kao novinar-dopisnik u Dopisništvu RTS-a u Kragujevcu i kao novinar i urednik u Radio-televiziji Kragujevac.
Osnovao je i uređivao regionalni „Nedeljni list“.
Bio je aktivni član i sekretar Književne omladine Kragujevca.
Po dolasku u Mađarsku, radio kao akreditovani dopisnik Novinske agencije FoNet, a zatim i kao izveštač RTS-a.

Kragujevac

SD: Dragane, na samom početku ovog razgovora prisetićemo se Vašeg odrastanja u Kragujevcu. Rođeni ste 1965. godine. Kako je izgledalo Vaše odrastanje u ovom šumadijskom gradu?

– Pripadam generaciji koja je odrastala na sličan način, jer se u tadašnjoj Jugoslaviji išlo ka tome da u društvu ne bude velikih raslojavanja, kada je reč o materijalnom stanju građana. To znači da je i naša četvoročlana porodica živela od dve roditeljske plate, koje su bile sasvim prosečne, ali od kojih se pristojno živelo. Nije bilo luksuza, jer sestra i ja nismo na njega nikada navikavani, ali su roditelji mogli da nam priušte sve što nam je bilo potrebno, pa čak i da uštede toliko da u kasnijim godinama svog života sagrade vikendicu. Otac je decenijama vozio popularnog „fiću“. Bio je to primerak iz prve serije ovog automobila, pa se kvalitet podrazumevao. Posle par decenija vožnje prodao ga je, ali ne zato što je bio u lošem stanju, već zato što su potrebe porodice zahtevale malo komforniji auto, u ovom slučaju „Zastavu 101“.
Bilo je to vreme kada osim televizora sa par kanala, radija i gramofona, kasnije i kasetofona, nismo imali na rapolaganju drugu tehniku za informisanje i zabavu. Pošto moji roditelji nisu bili u partiji, na telefonski priključak smo čekali više od 2o godina. Pripremljeni telefonski aparat držali smo u regalu i ja sam kao dete često podizao slušalicu i razgovarao sa imaginarnim sagovornikom, ne bih li doživeo do tada nepoznati osećaj komuniciranja na daljinu.
Kragujevačke ulice, osim onih u centru grada, u to vreme su bile kaldrmisane ili blatnjave, pa tako i ona naša, kojom su često tekli potoci vode iz vodovoda, zbog čestih pucanja dotrajalih cevi i nestručnih popravki. To su neki simboli mog detinjstva, ali ni na ništa od toga nismo gledali kao na veliki problem. Ako nešto nikada niste ni imali, ne može mnogo da vam nedostaje. Valjda zato kažu kako je najteža kletva „dabogda imao, pa nemao“. Ako bih danas mogao da biram, rado bih menjao svu tehnologiju kojom sam okružen za ono vreme, kada smo se mnogo više družili, često se posećivali i to uglavnom nenajavljeno, kada se rodbina nije okupljala samo na slavama i kada se kod komšija odlazilo po više puta dnevno, bez konkretnih razloga.

SD: Kako danas, iz ove perspektive izgleda vaš rodni grad?

– U Kragujevac odlazim relativno često, jer deo moje porodice živi tamo, a takođe i neki od najdražih prijatelja. Ali, naravno da posle više od dve decenije boravka izvan Srbije zatičem promene. Mislim da se grad jeste prolepšao, ali da su lica ljudi postala tužnija. Nije to slučaj samo sa Kragujevčanima, već i sa ljudima u ostalim gradovima, a mogli bi se reći da Beograđani prednjače u tome.
Dok šetam Kragujevcem, uvek sa setom pomislim kako posle toliko godina odstustvovanja neću više imati koga da prepoznam na ulici, ali je stvarnost uvek demantuje, na moje veliko zadovoljstvo. Nedavno sam na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu imao promociju knjige „Šapat vremena“ u prepunoj univerzitetskoj biblioteci, kada su došli mnogi moji prijatelji, kolege i rođaci. Takvi susreti se nikada ne zaboravljaju i ostaju kao trajno duhovno bogatstvo.

SD: Da nekim slučajem i dalje živite u Srbiji i da ste u mogućnosti da nešto promenite u ovoj zemlji, šta biste prvo promenili?

– Da sam u mogućnosti, promenio bih neke navike naših ljudi, koje nikome ne donose dobro. Nemarnost prema sebi i drugima je bila i ostala dominantna crna našeg mentaliteta. Korisnici društvenih mreza vrlo često ukazuju na različite oblike nemarnosti, koji nas prate, ali je malo ko od njih svestan da ni on sam nije izuzetak, u mnogim situacijama.

Književnost i novinarstvo

SD: Vi ste profesor državnog univerziteta, književnik, novinar. Ko vam je usadio ljubav prema lepoj pisanoj reči?

– Bila je to moja starija sestra, koja je u detinjstvu i ranoj mladosti veoma lepo pisala. To sam otkrio dok sam u njenim školskim sveskama tražio inspitaciju za svoje pisane sastave. Toliko sam bio oduševljen njenim sastavima, da sam ih često čitao naglas, kada bih ostajao sam u kući i tako nastojao da ih što potpunije doživim. Kasnije je jedno takvo moje kazivanje čula moja nastavnica i u dnevnik mi upisala ocenu „pet plus“, što je izazvalo zbunjenost i među đacima i među nastavnicima, tim pre što ja nikada nisam bio najbolji đak. Odmah me je angažovala u recitatorskoj sekciji, a pošto je ubrzo nastupio period puberteta, kada glasovi kod dečaka odjednom dobijaju dubinu baritona, nije prošlo mnogo vremena dok nisam stigao do radio i TV studija.
I danas mislim da je velika šteta što je moja sestra bila tako stidljiva i što sam ja ostao jedini čitalac njenog rukopisnog romana, i to tajni. Iznenadila ju je ta informcija, kada ju je pročitala u jednom mom nedavnom intervjuu. Međutim, mislim da se svaki talenat, pa tako i književni, prenosi genima, pa je tako sasvim moguće da u tome udela imaju i naši dalji rođaci Stevan Jakovljević i njegova sestra Milica Jakovljević Mirjam, koja je neko vreme takođe živela u Kragujevcu.

SD: Jedno vreme ste radili kao novinar u Srbiji, a zatim i u Mađarskoj, kao akreditovani dopisnik Foneta i izveštač RTS-a. Da li je novinarstvo kao profesija teško ili lako, i kako je došlo do saradnje sa RTS-om, velikom medijskom kućom?

– Novinarstvo nije laka profesija, ali pošto ona ne može da se obavlja ako je ne volite, onda vam ništa što je vezano za nju ne pada teško. To je kao i kod drugih vrsta ljubavi. Ono što volite, prihvatate takvo kakvo je i na njegove eventualne mane počinjete da gledate kao na vrline. Moje prvo radno mesto bilo je u Dopisništvu RTS-a u Kragujevcu, odakle je dva puta nedeljno emitovana i naša regionalna informativna TV emisija. U to vreme je bilo daleko manje TV kanala. Televizija se više gledala, a više joj se i verovalo, pošto se tada znalo ko može da bude novinar i šta sve podrazumeva praktična obuka koju je svako od nas morao da prođe. Selekcija je bila veoma stroga, pa je od više stotina prijavljenih na konkurs, posle nekoliko krugova audicije, najpre u honorarni status primljeno nas desetak.
Učeni smo pre svega da medijskom prostoru primat treba da ima informacija, i to što potpunija, a ne manipulacija ili senzacija. Mislim da je danas, u većini medija, potpuno obrnuta situacija. Seznacija je zamenila informaciju, a manipulacija je postala uobičajeni model ponašanja u mnogim sferama, pa tako i u medijima. Novinarom može da se nazove bilo ko, od zabavljača i propagandista, preko polupismenih izvrtača tuđeg prljavog veša, do plaćenih autora lažnih vesti, koje su ekspanzijom interneta u Fejsbuka postale sastavni deo naše svakodnevice. Često se pitam zašto se pri zapošljavanju lekara, pravnika ili apotekara, od primljenih traže na uvid diplome, a u slučaju novinara ne, ako već i za tu profesiju postoje fakulteti čiji je program jasno definisan i prihvaćen od strane države.

SD: Danas uređujete „Srpske nedeljne novine“ u Budimpešti. Kakav je profil novina – informativni, društveni ili kulturno-zabavni?

„Srpske nedeljne novine“ ili skraćeno SNN, kako čitaoci često nazivaju ovo glasilo, upravo obeležavaju nekoliko jubileja. Redakcija je objavila jubilarni 50. ovogodišnji broj lista, a otkako novine izlaze pod sadašnjim imenom, kao glasilo Samouprave Srba u Mađarskoj, objavljeno je 500 brojeva, tokom proteklih 10 godina. Pored toga, ove godine se navršilo tačno 180 godina otkako je Teodor Pavlović u Pešti pokrenuo preteču sadašnjeg lista – Serbske narodne novine, čiju tradiciju nastavlja današnja generacija srpskih novinara u Mađarskoj. Jubileji o kojima govorimo odnose se na našu redakciju, ali bih naglasio da je do sada izašlo daleko više brojeva srpskog nedeljnika u Mađarskoj, ako računamo i produkciju prethodnih izdavača. Naš list je informativnog, ali i edukativnog karaktera, s obzirom da je jedino štampano glasilo na srpskom jeziku u ovoj zemlji.

SD: Dragane, pišete poeziju, prozu, esejistiku. Vaša dela se prevode na više jezika i dobitnik ste brojnih nagrada iz oblasti društva i književnosti. Koja nagrada Vam je najdraža? Da li možete da odredite koji žanr više volite, poeziju ili prozu?

– Počeo sam sa poezijom, nastavio sa dnevničkom prozom, pa sa esejima, romanima, zatim ponovo sa poezijom, da bih se u mojoj nedavno objavljenoj knjizi posvetio poetskoj prozi. Trenutno pišem kratke priče u kojima ima i poetsko-proznog irzaza. Kao što vidite, oprobao sam se u mnogim književnim žanrovima. Nagrade sam dobijao uglavnom za poeziju, dok je moja još uvek sveža knjiga poetske proze „Šapat vremena“ najviše hvaljena od strane kritike i o njoj se ubedljivo najviše pisalo.
Što se samih čitalaca tiče, mnogo puta su se razgovori sa njima završavali pitanjem da li ću napisati nastavak svog romana „Džezvar“ i planiram li da napišem još nešto slično tome. Mislim da nećete naći pisca koji bi vam nedvosmisleno odgovorio na pitanje šta od onoga što je napisao najviše voli. Ja bih mogao, možda, da vam kažem koje od svojih dela smatram manje ili više uspelim u odnosu na druga, ali i to može biti samo subjektivni utisak.

SD: Pisali ste na blogu B92, i imate svoj blog. Kako Vam se čini ova forma pisanog izražavanja?

– Blog u formi koja postoji na sajtu B92, izgubio je svaki smisao i više se tom formom ne bavim. Moja blog stranica na tom portalu i dalje postoji, ali godinama nisam na njoj ništa pisao, niti imam nameru, pa me čudi da je još tamo. Bloger koji je, poput mene, potpisan svojim imenom i prezimenom, u poziciji je da komunicira sa osobama koje skrivaju svoj identitet nadimcima, pa samim tim nemaju nikakvu odgovornost za ono što napišu. U takvim okolnostima dolazi do zlopotreba mogućnosti komentarisanja i, da biste kao autor bloga sprečili posledice, morate da provedete mnogo vremena pred ekranom, nadmudrujući se sa anonimnim komentatorima ili ih ograničavati u njihovim lošim namerama. Kap koja je u mom slučaju prelila čašu bila je organizovani napad stotina tzv. botova na jedan moj tekst, pri čemu je uredništvo portala reagovalo tek posle nekoliko dana. Žao mi je što takvi portali tolerišu praksu da aktivisti političkih stranaka organizovano, putem specijalnih kompjuterskih programa, zasipaju svojim izmišljenim komentarima blogove i vesti, obesmišljavajući tako mogućnost komunikacije medija sa čitaocima. Takva praksa ruši ugled samih tih glasila, pa čitaoci počinju da izbegavaju njihove stranice. Bavljenje blogom u takvim okolnostima smatram gubljenjem vremena i nepotrebnim rasipanjem energije, koja bi svakom stvaraocu, pa i meni, bila dragocenija za stvaranje nekih trajnijih književnih kreacija.

Mađarska

SD: Koliko dugo živite u Mađarskoj i kako ste se odlučili da živite i stvarate u glavnom gradu ove zemlje?

– U Budimpeštu sam stigao 1995. godine, kao novinar, na nekoliko meseci, ali sam u njoj, sticajem okolnosti, ostao do danas. Šta je na to najviše uticalo? Pre svega inspirativni ambijent koji ovaj grad ima i koji je idealan za sve vrste intelektualnog stvaranja. Toliko lepote na jednom mestu je teško sresti, tako da sam se najpre zaljubio u budimpeštanske fasade i u mir kojim neki delovi Budimpešte imaju, a zatim su došla i druga zaljubljivanja… Osim toga, bilo je i praktičnih razloga, među kojima je za mene najvažnija bila blizina matične zemlje, bez koje ipak ne bih mogao na duže staze.
Naravno, za mene tokom te 23 godine boravka u Mađarskoj, nije bilo baš sve lepo, a naročitao ne onih prvih godina. I o tome upravo pišem u svojoj novoj knjizi, u kojoj se u formi ispovedne proze, obojene donekle i lirskim tonovima, sećam najupečatljivijih momenata svog suživota sa Budimpeštom.

SD: U Budimpešti radite kao profesor na Filozofskom fakultetu državnog Univerziteta „Etveš Lorand“. Koliko se mađarsko školstvo razlikuje od školstva u Srbiji?

– U nekim segmentima je slično, ali ima i razlike. Ovde osnovne studije traju uglavnom tri godine, a oni koji se odluče za master, nastavljaju još dve. Sistem studiranja je sličan školskom: postoje dve do tri mogućnosti za polaganje ispita na kraju semestra, a ako se tada ne zadovolji, studenti mogu da polažu taj ispit tek posle godinu dana. Inače, činjenica je da su su studenti, a pogotovo đaci u Mađarskoj daleko disciplinovaniji nego njihovi vršnjaci u Srbiji i da ozbiljnije shvataju svoje obaveze. Mislim da domaće vaspitanje i tu igra veliku ulogu. U Srbiji je ono na sve nižem nivou, što na kraju dovodi do nazadovanja kompletnog društva i skretanja u neke tokove koje nismo želeli.

SD: Da li raspolažete podacima koliko ima Srba u Mađarskoj i koliko njima znače novine koje uređujete?

– Prema podacima poslednjeg popisa, u Mađarskoj ima oko 10.000 Srba. Prethodno ih je bilo oko 3.500, što znači da su aktuelne srpske seobe učinile svoje i tri puta povećale broj naših sunarodnika koji danas žive u Mađarskoj. O tome koliko im znače novine, mi koji ih pišemo ne možemo da znamo pouzdano, jer vrlo retko dobijamo povratne informacije. Tako je i sa drugim manjinskim medijima u Mađarskoj. Razloga za retka pismena javljanja čitalaca je više, od kulturoloških i istorijskih, do jezičkih i praktičnih i o njima bi se moglo dugo razgovarati. Sa druge strane, poznato je da u svom selu još niko nije postao patrijarh, tako da ni mi nismo izuzeci. Povodom jubileja koje sam spomenuo, dobili smo dve čestitke iz Mađarske. Ipak, znamo da se naš list čita i zadovoljni smo što smo, makar i na štetu svog budžeta, svima koji su zainteresovani omogućili da naše novine dobijaju besplatno. Ne očekujemo zbog toga nikakvu zahvalnost, niti čestitke, jer je to naša moralna dužnost, a i profesionalna obaveza.
Kada je reč o uslovima u kojima radimo, klima za bavljenje novinarstvom u manjinskim zajednicama u Mađarskoj, pa tako i u srpskoj, nimalo nije povoljna. Razlog je izborni sistem za manjinske samouprave, koji je učinio da se oni koji učestvuju na izborima organizuju po sistemu interesnih grupacija i praktično bore jedni protiv drugih. To se u praksi dešava više skriveno nego javno, ali ipak razara zajednicu i dovodi do netrpeljivosti među njenim članovima. Zapravo, pravila koja važe na tzv. velikoj političkoj sceni, preneta su na manjinske zajednice i, po mom mišljenju, prete da ih uguše, a posebno guše nas novinare.

SD: Dragane, da ste turistički vodič, koja biste mesta u Budimpešti najpre pokazali turistima?

– To su svakako bazilika Svetog Ištvana u srcu Pešte, Citadela sa koje se pruža predivan pogled na čitav grad, Ribarska kula i kompleks dvorca u Budimu, Trg heroja i dvorac Vajdahunjad nedaleko od njega, u gradskom parku. Onima koje interesuje srpska istorija u Budimu i Pešti, posebno preporučujem šetnju takozvanom „srpskom četvrti“, koja se nalazi u najelitnijem delu petog peštanskog kvarta, u pešačkoj Vaci ulici i njenoj okolini. Tu su srpska crkva Svetog Georgija, palata Tekelijanum – zadužbina Save Tekelije u kojoj je osnovana i dugo godina radila Matica srpska, Angelineum, kafe „Central“ u kojem se nekada okupljala srpska intelektualna elita i druga mesta u okolini, vezana za našu istoriju. Sa druge, budimske strane Dunava, za nas je posebno interesantna okolina Elizabetinog mosta, jer se nedaleko od njega nekada nalazilo srpsko naselje Taban, koje je gotovo kompletno srušeno posle Drugog svetskog rata, zajedno sa tamošnjom srpskom crkvom. S obzirom da sam doktorirao upravo kulturnu istoriju Srba u Ugarskoj i da se profesionalno, u Institutu za slovenske jezike na Filozofskom fakultetu bavim tom oblašću, ona mi je posebno bliska i draga.

Ponešto iz svakodnevnog života

SD: Živite u Mađarskoj, ali pratite sva zbivanja u Srbiji. Kako biste Vi definisali današnju situaciju u Srbiji, mislim na politiku, ekonomiju i druge oblasti?

– Potpuno se slažem sa tezom da svaki narod ima onakvu vlast kakvu zaslužuje, odnosno koja je njegova slika i prilika. Sve dosadašnje vlasti u Srbiji bile su slika i prilika prosečnog stanovnika, njegovog načina razmišljanja i htenja u datom istorijskom trenutku. Naravno, ta htenja su se menjala s vremenom, pa se u skladu s tim smenjivala i vlast. Mislim da je i ovaj sadašnji trenutak u skladu sa takvom praksom. U svakom slučaju, kad god dođem u Srbiju, vidim da je njen prosečni stanovnik sve više namrgođen, što svakako ne ukazuje da je stanje dobro.

SD: U Srbiji se za kulturu izdavaja otprilike 0,62 posto iz budžeta. Kakva je situacija u Mađarskoj kada je kultura u pitanju?

– Mislim da je situacija u kulturi u Mađarskoj nešto bolja. Uostalom, Mađarska ima daleko više institucija kulture od Srbije, poput mnogobrojnih pozorišta na primer, tako da sve njih treba izdržavati, a to podrazumeva veća izdvajanja iz budžeta. Međutim, u Mađarskoj je visoko školstvo u očajnom finansijskom stanju, možda čak i u težem nego što je ono u Srbiji. Od svih fakulteta traži se i da „zarađuju novac“ za svoje izdržavanje, što u slučaju tehničkih nauka nije veliki problem, ali kod humanističkih jeste. Ako se ovako nastavi, mađarski državni fakulteti humanističkih nauka i njihovi istraživački centri mogli bi da ostanu bez svojih najkvalitetnijih kadrova, pa i bez čitavih smerova. Šta bi to značilo za prosperitet zemlje, ne treba ni govoriti.

SD: Živite u Budimpešti. Da li je ona sada Vaš grad ili se tu i dalje osećate kao tuđinac?

Više se ne osećam strancem, ne samo zato što sam već niz godina državljanin i ove zemlje, već i zato što sam se, posle dužeg perioda nimalo lakog prilagođavanja, ovde jednostavno odomaćio. Lepo je imati i ovu domovinu, a i onu južniju, kojoj se vraćam svakih nekoliko meseci. Za većinsko, mađarsko okruženje, imam samo reči hvale, jer tokom decenija provedenih u Budimpešti nisam primetio bilo šta što bi ukazivalo na ma koji vid diskriminacije. Štaviše, primetio sam da su uvek sa interesovanjem, pa i sa simpatijama, primali informaciju odakle dolazim.
Ipak, ne bih prećutao činjenicu da sam od jednog dela ovdašnje srpske zajednice, doduše manjeg ali prilično glasnog, etiketiran kao „dođoš“, i ne samo ja, već gotovo svako ko je došao iz Srbije, a ko pokušava da se uključi u srpski manjinski život i da svoj doprinos njegovom bogaćenju. Ta etiketa bi, valjda, u prevodu trebalo da znači „nepoverenik“, „sumnjivac“, „čovek niže vrste“ i svestan sam da je ja, u očima nekih, i danas imam. Dugo godinama sam se zbog toga nervirao, misleći da u nečemu strašno grešim i da se to odnosi samo na mene, sve dok nisam shvatio da je reč zapravo o predrasudi nekih pojedinaca i grupa, koja se temelji na strahu za moguće ugružavanje ličnih pozicija i interesa. Posle te spoznaje mi je već bilo lakše, jer moje ambicije nikada nisu podrazumevale ugrožavanje drugih, tako da sam s tim načisto. Inače, srpsku zajednicu u Mađarskoj krase mnogi divni ljudi, sa kojima sve ove godine veoma uspešno sarađujem.

SD: Slažete li se da je sreća samo skup lepih trenutaka koji dođu i prođu ili možete drugačije da je definišete?

– Sreća, po meni, jeste sastavljena i od lepih trenutaka, ali ona pre svega podrazumeva stanje sopstvenog duha, koje smo dostigli izgrađujući i oplemenjujući svoju ličnost. Ako stalno jurimo za prijatnim trenucima, ubeđeni da samo oni znače sreću, ona će trajati onoliko koliko traju i ti trenuci, dakle veoma kratko. Ali ako svoju ličnost, svoj duh izgradimo na temeljima suštine koju nose ti trenuci, a to su kategorije dobrote, ljubavi, saosećanja, plemenitosti, praštanja, onda možemo da kažemo da smo dostigli sreću ili tačnije, stanje sreće. Njeno zadržavanje u nama se tada neće meriti vremenskim jedinicama, već će nas to osećanje nositi stalno i imaće bezvremeni oreol.

SD: Vaš kućni ljubimac Miki dobija brojne lajkove na Fejsbuku. Koliko Miki ima godina i da li je on izabrao Vas ili Vi njega?

– Miki je, uz moju malu pomoć, postao prava zvezda Fejsbuka. Ima pet godina i mislim da smo se obostrano izabrali, odnosno da je neko treći, koji pažljivo motri na sve nas, odlučio da nas upozna i da Mikiju dodeli njegov novi dom, koji je i moj. Mislim da životinje, a posebno psi, oplemenjuju ne samo živote dece, već i odraslih, da pozitivno utiču na nas i fizički i mentalno. Mnoge njihove osobine bi trebalo da usvojimo, jer bismo onda sasvim sigurno bili bolji ljudi. Uostalom čovek je, kao što znamo, grešno biće, dok su životinje bezgrešna božja stvorenja, što samo po sebi dovoljno govori.

SD: Šta lako može da Vas iznervira?

– Sve one karakterne osobine, odnosno ljudske naravi, o kojima sam pisao u svojim knjigama eseja „Mimikrija kao sudbina“, „Čajanka s ježevima“ i „Na drugi pogled“. To su one negativne osobine koje svi posedujemo, ali su neki od nas uložili ili ulažu svesne napore da ih suzbiju, dok ih drugi uglavnom nesvesno hrane u sebi i dozvoljavaju im da haraju i njihovim i našim životima. Ne volim kada ljudi na bilo koji način ugrožavaju druge ljude i neka njihova prava, ili kada manipulišu njima. Nažalost, živimo u veku manipulacija.

SD: Dragane, uz koju muziku se opuštate?

– Kada želim da se zabavim, to je svakako neka življa muzika, ali opuštanja nema bez lagane. Od radio stanica slušam isključvo one koje emituju evergrin muziku, šansone, kancone i slične žanrove. Često slušam i domaću muziku iz šezdesetih i sedamesetih. Na svu sreću, takvih stanica je nekoliko, tako da mogućnosti ima sasvim dovoljno.

SD: Zamislite situaciju da postoji zlatna ribica koja ispunjava želje. Da li imate tri ili više želja?

– Imam više želja, ali svakako da među njima postoje one koje zaslužuju prioritet. Ukoliko nismo zdravi, mnogo toga nam može pasti kao teret, pa je onda i život drugačiji od onoga kakav bismo želeli. Dakle, zdravlje je preduslov za sve ostale uspehe, tako da obično osim toga ništa drugo i ne poželim za svoje bližnje i sebe, kada sam u prilici da to činim. Ostalo su više stremljenja i ciljevi i za njih se retko molim, već svojim trudom nastojim da ih ostvarim.

SD: Da li verujete u horoskop ili mislite da on služi samo za zabavu?

Verujem da priroda, u koju bih uključio i planete, i te kako utiče na čoveka, jer je on deo nje. Uostalom, to je i naučno dokazano. Mislim da oni koji se proučavanjem tog uticaja ozbiljno i studiozno bave, mogu da nam skrenu pažnju na neke njegove aspekte. Ali, problem je hiperprodukcija „astorloga“, zbog kojih oni pravi poznavaoci astrologije gube trku.

SD: Ovo je novogodišnji intervju. Koja je Vaša poruka čitaocima ovog bloga?

Budite bolji prema ljudima oko sebe i videćete kako će vam se dobročinstva vratiti, na poljima na kojima ih najmanje očekujete. Vama i Vašim čitaocima želim sve najlepše u nastupajućoj godini.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.

Novogodisnja-sarena-salata-

Želiš sveže novosti iz blogosfere?

Želiš sveže novosti iz blogosfere?

Uspešno ste se prijavili!